среда, април 27, 2016

Vozačice



Mislim prvenstveno na vozačice automobila. Pojedincima izraz "vozačica" deluje podsmešljivo, pa da odmah na početku otklonim sumnje u svoje namere – ovaj tekst pohvalno govori o vozačicama četvorotočkaša.
Iz ugla bicikliste, vozačice su mnogo poželjniji učesnici u saobraćaju od vozača. Nije reč samo o tome da su lepše i šarmantnije. Pažljivije su (umalo da napišem pažljiviji su vozači) od muškaraca i nemaju sklonost da za volanom leče komplekse i frustracije. To, naravno, ne znači da nemaju druge načine da sebi daju oduška. No, kao biciklista, za to marim koliko i za lanjski sneg, sve dok nije reč o mojoj ženi.
Vozačice, recimo, uvek daju migavce kad treba. Dobro, neki će reći da povremeno daju migavce i kad ne treba, ali da ne teramo mak na konac. Mnogo je bolje i tako nego da skreću i pretiču bez najave, što je sve češća pojava kod vozača automobila. Kao da je davanje migavca znak slabosti.
Vozačice kad naiđu na biciklistu obilaze ga u širokom luku. Ponekad i u preširokom, pa su u opasnosti oni iz suprotnog smera, ali takve situacije su retke i manja su opasnost od prolaska tik pored bicikliste. Ako automobil tokom preticanja prođe na metar i po-dva od mene, prilično sam siguran da je za upravljačem ili žena ili biciklista.
Vozačice, u principu, voze sporije od vozača, što je bezbednije po bicikliste, a ujedeno manje zagađuje vazduh i pravi manje buke. Zlobnici će reći da vozačice često voze presporo, ali to ide zlobnicima na dušu. Biciklisti ne vide nikakav problem u tome, čak i ako moraju da pretiču vozačice automobila. One od toga ne prave dramu. Svaki put kada sam prestigao vozača automobila (nizbrdice, kolone), imao sam utisak da sam mu povredio sujetu i iznervirao ga i da bi me ovaj rado zgazio. 
Vozačice će u slučaju nezgode retko kada pokušati da na vas svale odgovornost ako je greška do njih. Povremeno će čak, iz nesigurnosti ili zbunjenosti, preuzeti tuđu odgovornost na sebe. Većinu mojih saobraćajnih nesporazuma sa vozačima automobila pratila je rasprava, povremeno i na granici fizičkog sukoba. Samo jednom sam bio u opasnoj situaciji sa vozačicom, i to svojom krivicom. Jedva sam je ubedio da nije uradila ništa pogrešno.
Vozačice automobila bolje razumeju i prihvataju bicikliste na ulicama. One i dalje moraju da se nose sa brojnim predrasudama, tako da im je poznato kako je to kad ste u podređenom položaju. Ostaje nejasno zašto jedan deo biciklista zaboravi na ovu blagonaklonost kada se nađe za volanom automobila.
Zanimljivo je da ako vozačici kažete da vozi kao muško, smatraće da ste nespretno hteli da joj uputite kompliment, a ako muškarcu kažete da vozi kao žena, shvatiće to kao uvredu.
Da ovo ne ispadne hvalospev koji su naručile i sponzorisale vozačice, imaju one, naravno, i mane. Neke, pretežno mlade, vozačice sopstvenu nesigurnost maskiraju agresivnim ponašanjem tipičnim za muškarce, neke ne umeju da se parkiraju, neke se drže pravila kao pijan plota i zanemaruju saobraćajnu realnost, gotovo sve mešaju levo i desno... Uprkos tome, vozačice su prema biciklistima mnogo bolje od vozača. Jedina prava mana im je to što nisu biciklistkinje.

среда, април 06, 2016

Stojani



Stojan S. naučio je da vozi bicikl još kao dete. Pošto je između dva svetska rata jedini do koga je mogao da dođe bio veliki muški, vozio ga je tako što bi se protnuo ispod gornje cevi rama da bi mogao da dohvati i pedale i upravljač. Zbog iskrivljenog položaja tela uvek je zanosio malo ulevo. Na sedište je seo tek sa dvanaest godina. Zanosio je ulevo do kraja života. Biciklom je najčešće išao do vikendice i u lov. Nije baš bio poznat po ulovima, ali voleo je da okači pušku o bicikl i da se vozika. Nervirali su ga vozači automobila, tada ne tako mnogobrojni, pa se stalno raspravljao s njima. Zaobilazili su ga u širokom luku. I sâm je imao auto, svetloplavu škodu 1000 MB koje se sećam, ali smatrao je da auto služi da se ode na more, eventualno u posetu rodbini iz drugog grada. Sproveo je jedno građansko hapšenje na biciklu. Neko mu je krao povrće iz bašte pored vikendice, pa je Stojan rešio da tome stane na kraj. Nekoliko noći proveo je pritajen ispod stare dunje, naoružan lovačkom puškom, sve dok nije uhvatio lopova na delu. Kada je ovaj počeo da beži, Stojan je opalio iz puške, navodno uvis. Lopov je posle tvrdio da je sačma proletela tik uz njega. Stojan ga je na biciklu i s prstom na obaraču sproveo do policijske stanice. Nikad mu nije bilo jasno zašto su mu posle toga oduzeli dozvolu za oružje. Bio je ubeđen da je to zato što ne voli komuniste. Vozio je bicikl sve do operacije prostate, od čije je komplikacije i umro.

Stojan D. naučio je da vozi bicikl tek sa sedamnaest godina. Kako se na početku Drugog svetskog rata njegovo rodno mesto našlo pod bugarskom upravom, morao je da ide na prinudni rad, tokom koga je naučio da vozi bicikl. Njime je vukao kolica s nekim teretom. Biciklom je i pobegao odatle u partizane. Dvotočkaš je stradao tokom neke akcije. I dalje smatra, politički nekorektno, da su Bugari naši najveći neprijatelji. Posle rata nastavio je da vozi bicikl. Od prve plate kupio je nov crveni. Njime je, navodno, osvojio svoju ženu. Postoji i verzija da ju je ukrao na njemu, ali o tome ni ona ni on nisu bili precizni. Odmahivali bi rukom i govorili da je bilo davno. Četrdeset godina svakodnevno je biciklom odlazio na posao. Razdaljina nije bila velika, ali bio je dosledan. Vozio je po vetru, kiši, snegu... Bicikl mu je uvek bio čist. Sve što bi kloparalo i zveckalo pričvršćivao je samolepljivom trakom. Odlazak u penziju obeležio je kupovinom novog bicikla. I dalje ga je vozio svakodnevno, s tim što više nije išao na posao nego u dom penzionera na šah, domine i dve-tri ljute. S vremenom su penzioneri postali oni koji su mogli da mu budu deca, pa je prestao da odlazi tamo. Mnoge je nerviralo što je na sahrane prijatelja i poznanika, često mnogo mlađih od njega, išao isključivo biciklom. Kad je napunio devedesetu, doktori su mu zabranili da vozi bicikl. Počeo je da ga vozi krišom. Tobože ga je gurao pored sebe, pod izgovorom da mu je zgodno da na njega okačio kese s pijace. No, iza prve krivine bi se popeo na bicikl i zavrteo pedale. Ima, evo, devedeset tri godina, a ako dobaci do avgusta uzeće i devedeset četvrtu. Još povremeno uspe da zbriše, ali se sve teže penje na bicikl.

I jedan i drugi Stojan voleli su da voze bicikl i obojica su bili osobenjaci, s tim što je jedan to i dalje. Šteta je što nema malo više ovakvih Stojana među nama. Sigurno bi nam bilo mnogo bolje.

петак, март 11, 2016

Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži



Nije ništa neobično da bicikli nestane iz hodnika zgrade. Dešava se svakodnevno. Kod mene se, međutim, u hodniku zgrade pojavio jedan dobro očuvan svetloplavi desetobrzinac, kakvi su sedamdesetih i osamdesetih bili vrlo popularni. Ručice menjača na donjoj cevi rama, kožno sedište sa torbicom za alat, kožna traka sportskog volana, bokovi guma u krem boji, hromirani blatobrani, prednje svetlo i zadnja korpa...

U početku sam mislio da ga je nabavio neko od komšija. Pretpostavio sam da je Jovan s poslednjeg sprata. Osim njega i mene još samo Dubravka s prvog sprata redovno vozi bicikl, a njoj teško da bi odgovarao veliki muški ram. Nekoliko dana pošto sam prvi put primetio bicikl, sreo sam Jovana na stepeništu i rekao mu da mi se baš sviđa njegov novi bicikl i da bi trebalo da ga veže nečim. Zbunio se i kazao mi da je mislio da je bicikl moj. Žurio je na posao u tužilaštvo, pa nismo širili razgovor o tajanstvenom biciklu.

Naredna pretpostavka bila mi je da bicikl pripada Dubravkinom novom dečku. Konačno je prebolela Sašu i zaljubila se u nekoga s kim deli strast prema vožnji bicikla. Kada sam je sutradan sreo, ispostavilo se da i ovaj put grešim. Dubravka je takođe mislila da je bicikl moj. Jeste našla novog dečka, ali bicikl nije njegov.
Nije mi dugo trebalo da saznam da je maltene ceo komšiluk pretpostavljao da je bicikl moj. Zbunjivalo ih je moje propitivanje. Niko nije imao pojma čiji bi mogao da bude nezaključani svetloplavi desetobrzinac. A nisu se mnogo ni zanimali. Zainteresovao se samo čika Života iz prizemlja, major u penziji. Verovatno se pitao kako mu je promaklo tako nešto, pošto je bilo dobro poznato da dokone penzionerske dane često prekraćuje posmatranjem hodnika kroz špijunku.

I posle skoro tri nedelje svetloplavi bicikl i dalje je stajao u hodniku. Moje pretpostavke o tome kako se i zašto tu pojavio samo su se umnožavale i postajale sve neuverljivije. Poslednje dve-tri ličile su na jeftine krimi-priče.
U ramu bicikla kriju se dijamanti koje su opljačkali Dubravka i njen novi dečko. Čekaju pravi trenutak da pobegnu iz zemlje. Brojne nelogičnosti – na primer, da niko pri zdravoj pameti ne bi bicikl s dijamantima ostavio u hodniku – nisu me sprečavale da pustim mašti na volju. Ni naredna pretpostavka nije bila ništa uverljivija. Jovan noću vodi tajni život. Biciklom obilazi zlikovce koji su se izvukli na sudu i nemilosrdno ih kažnjava, isključivo hladnim oružjem. Tek je poslednja bila ludačka. Čika Života je cevi napunio eksplozivom. Čeka posetu visokog zvaničnika NATO-a. Želi da se osveti za smrt dobrog prijatelja koji je poginuo tokom bombardovanja 1999.

Posle oko mesec i po, biciklu su se ispumpale gume, a na lancu se pojavila rđa. Bilo mi je žao da propada, pa sam spustio bicikl u svoj podrum i sredio ga, u slučaju da zatreba Jovanu, Dubravki, čika Životi ili kome već. Podmazao sam lanac i sajle, podesio prednju kočnicu, napumpao gume...  Dok sam okretao bicikl naopako na sedište i volan, kako bih dotegao žice i ispravio prednji točak, iz kožne torbice ispod sedišta ispala je presavijena cedulja. Pisalo je: "Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži." Srećom pa nisam poznavao Pabla, inače bih se ozbiljno zabrinuo. Ubacio sam cedulju nazad u torbicu i vratio bicikl u hodnik. Smislio sam čitav niz novih pretpostavki, ništa manje sumanutih od prethodnih, o tome ko je i zašto ostavio bicikl u mom hodniku.

Tri dana kasnije bicikl je nestao iz hodnika zgrade. Niko nije primetio ništa sumnjivo. Čak ni čika Života, iako mi je u poverenju rekao da je dobar deo tog dana proveo motreći na hodnik kroz špijunku.

среда, фебруар 17, 2016

Heroj Sao Paula



Jedna vest privukla mi je pažnju prošle nedelje. Četrdesetsedmogodišnji Leonor Xavier Henriques de Moura (zaslužio je da mu se navede celo ime) radi kao inspektor u kriminalističkoj policiji Sao Paula i strastveni je biciklista. U subotu po podne, vraćajući se sportskim biciklom sa vožnje po okolini Sao Paula, zatekao se na mestu saobraćajne nesreće. Žuti porše bez tablica prošao je kroz crveno i oborio dečaka na pešačkom prelazu.
Inspektor Leonor prišao je, zajedno sa još nekoliko prolaznika, da pomogne dečaku. Među prolaznicima našao se i lekar koji je dečaku pružio prvu pomoć. Inspektor Leonor dao se u poteru za poršeom.
Na zakrčenim ulicama Sao Paula nije bio bez šansi. Hteo je da stigne porše pre nego što se ovaj dokopa nekog šireg bulevara ili otvorenog puta. Provlačio se između automobila, sekao im put, prelazio sa kolovoza na trotoar i nazad, ne obazirući se na trubljenje vozača. Nije uspevao da stigne porše, ali nije ga ni gubio iz vida.
Kada je u daljini primetio da je porše skrenuo desno, inspektor Leonor pretpostavio je kuda se begunac uputio, pa je preprečio put, projurivši biciklom kroz veliki tržni centar. Jedva je izbegao radnike obezbeđenja koji su pokušali da ga uhvate. Izašavši iz tržnog centra, našao se na pešačkom prelazu. Žuti porše se tek približavao. Probao je da ga zaustavi, ali porše je samo nastavio i zamalo udario inspektora Leonora koji je nastavio poteru.
Došli su do gradskog parka. Inspektor Leonor iskoristio je blagu nizbrdicu i gužvu na ulicam zbog nekog festivala u parku, pa se približio poršeu koji se na semaforu našao u koloni. Sigurno bi ga stigao da putnik jednog taksija nije nemarno otvorio vrata u koja je inspektor Leonor udario. Srećom, nije se ozbiljno povredio, ali iskrivio je prednji točak i bicikl više nije mogao da se vozi.
Krenuo je peške ka poršeu. Begunac ga je, međutim, primetio, pa se autom popeo na trotoar, zaobišao kolonu i prošao kroz crveno. Nije daleko odmakao, pošto ga je zaustavila kolona na sledećem semaforu, koju sada nije mogao da zaobiđe. Izašao je iz auta i trčeći se uputio ka festivalskoj vrevi u parku. Inspektor Leonor pojurio je za njim, ali bio je spor u biciklističkim patikama sa pločicama na đonu. Izuo se, no ni bosonog nije bio dovoljno brz da bi begunca stigao pre nego što se utopi u masu.
Onda je primetio nekoliko klovnova koji su pored fontane u parku izvodili trikove na BMX biciklima. Prišao je jednom klovnu, oteo mu bicikl i pojurio za vozačem poršea. Ostali klovnovi, ne znajući o čemu je reč, krenuli su u poteru za inspektorom Leonorom.
Inspektor Leonor sa bicikla se obrušio na vozača poršea, oborio ga na zemlju i počeo da mu lupa šamare. Nije primetio klovnove koji su skočili na Leonora. Vozač poršea iskoristio je gužvu, seo na bicikl i ponovo počeo da beži. Dok je inspektor Leonor izašao na kraj s klovnovima i objasnio im šta je posredi, vozač poršea već je odmakao. Bez obzira na to, inspektor Leonor nanovo je biciklom pošao u poteru. Nije mu u prilog išlo što je u makljaži uganuo nogu.
Begunac se sada uputio nazad ka ulici. Usledila je biciklistička jurnjava po  Sao Paulu koja se završila tako što je begunca na jednoj raskrsnici oborio skuter koji je prošao na crveno. Stigavši begunca, inspektor Leonor poneo se profesionalno i pužio mu prvu pomoć. Počeo je da mu namešta iščašeno rame i slomljenu nogu, iako to, po sopstvenim rečima, nikada ranije nije radio. Nije uspeo, ali kažu da se baš trudio.

четвртак, јануар 21, 2016

Vetrokaz Persa Hamburg



Boravak u Hamburgu iskoristio sam da potražim delove za svoj stari bicikl. Prijateljica mi je preporučila servis u blizini njenog veslačkog kluba. Kako je rekla, nema mu premca kada je reč o delovima za vremešne dvotočkaše.
Pred ulazom u servis nalazilo se mnoštvo skulptura od delova za bicikl, a na krovu se šepurio vetrokaz u obliku sportskog bicikla. Unutra su iza masivnog pulta stajale police s delovima. Levo je kroz odškrinuta vrata radionice dopirao sev aparata za varenje, dok je desno bilo izloženo desetak restauriranih bicikala.
Sredovečni radnik u plavom mantilu pogledao je naprslu malu spojnicu koju sam mu pružio i na solidnom engleskom rekao da bi trebalo da imaju takav deo. Otišao je u radionicu da ga potraži.
Čekanje sam prekratio razgledajući izložene bicikle. I pored nekoliko vrhunski sređenih primeraka, pažnju mi je najviše privukao stari vojni bicikl. Jedini nije bio uglancan i, na moje iznenađenje, imao je ćirilična slova nespretno urezana u ram. Pisalo je: "Smrt fašizmu – sloboda narodu", "Ua, Švabe!" i "Persa", čemu je prethodila reč koja od rđe nije mogla da se pročita.
Pošto se radnik vratio, donevši mi deo koji sam tražio, pitao sam ga za vojni bicikl. Odgovorio mi je da je to bio bicikl osnivača servisa. Nastavio sam da ga propitujem o urezanim natpisima, na šta je slegnuo ramenima i predložio mi da dođem po podne, kada će tu biti Klaudija, unuka osnivača servisa i autorka skulptura.

Klaudija je imala plavu kosu i alkicu na levoj obrvi. Nosila je crne pantalone i belu košulju, ispod čijih se podvijenih rukava naziralo nekoliko tetovaža. Kazao sam joj da sam bio jutros i da bih voleo da mi kaže nešto više o vojnom biciklu, odnosno o natpisima na njemu. Zanimao ju je uzrok moje znatiželje za natpise. Odgovorio sam joj da su na mom maternjem jeziku, na šta se osmehnula.
Ispričala mi je da je njen deda bio mehaničar. Mobilisan je kada je počeo Drugi svetski rat. Služio je u artiljerijskoj jedinici gde je na biciklu obilazio topove, održavao ih i popravljao. 1944. pao je u ruke jugoslovenskih partizana. Ostatak rata proveo je kao njihov zarobljenik. Održavao im je i popravljao topove. Na kraju rata zadržali su ga još neko vreme, da bi obučavao podoficire. Sprijateljio se, u međuvremenu, s komandantom buduće podoficirske škole, nekim Gojkom. Gojko je na kraju sredio da njenom dedi vrate bicikl s kojim su ga zarobili. Dobio ga je s urezanim natpisima. Biciklom se vratio u Hamburg. Trebalo mu je skoro godinu dana, pošto ga je uhvatila zima, dva puta su ga hapsili, jednom su mu umalo ukrali bicikl... Po povratku, osnovao je servis.
Pitao sam je da li zna šta znače natpisi. Naravno, odgovorila mi je. Prva dva su parole u duhu vremena, dok je o poreklu imena Persa njen deda imao nekoliko teorija koje joj je pričao kad je bila mala. Iako nijedna verovatno nije istinita, bile su joj zanimljive kao priče. U svakom slučaju, ime se svidelo njenom dedi, pa je svoj servis nazvao Persa. Kada je primetila da je sumnjičavo gledam, izvela me je napolje i pokazala mi natpis iznad ulaza. Nisam ga odmah primetio, pošto su slova bila tanka i neupadljiva, od savijenih žica za točkove. Zaista je pisalo: Fahrradwerkstatt Persa Hamburg.
Rekao sam Klaudiji da mi je pala na pamet ideja zašto je neko urezao "Persa" u ram bicikla. Obećao sam joj da ću napisati priču o tome i poslati joj. Kazala mi je da zna prijateljicu koja će joj pomoći oko prevoda. Ako joj se priča bude svidela, napraviće mi zauzvrat skulpturu. Zamolio sam je za vetrokaz sličan onom na krovu njenog servisa. Osmehnula se i kazala da nema problema, ali da sumnja da može da ga pošalje poštom. Rekao sam joj da ću rado lično doći po svoj vetrokaz.