четвртак, јануар 21, 2016

Vetrokaz Persa Hamburg



Boravak u Hamburgu iskoristio sam da potražim delove za svoj stari bicikl. Prijateljica mi je preporučila servis u blizini njenog veslačkog kluba. Kako je rekla, nema mu premca kada je reč o delovima za vremešne dvotočkaše.
Pred ulazom u servis nalazilo se mnoštvo skulptura od delova za bicikl, a na krovu se šepurio vetrokaz u obliku sportskog bicikla. Unutra su iza masivnog pulta stajale police s delovima. Levo je kroz odškrinuta vrata radionice dopirao sev aparata za varenje, dok je desno bilo izloženo desetak restauriranih bicikala.
Sredovečni radnik u plavom mantilu pogledao je naprslu malu spojnicu koju sam mu pružio i na solidnom engleskom rekao da bi trebalo da imaju takav deo. Otišao je u radionicu da ga potraži.
Čekanje sam prekratio razgledajući izložene bicikle. I pored nekoliko vrhunski sređenih primeraka, pažnju mi je najviše privukao stari vojni bicikl. Jedini nije bio uglancan i, na moje iznenađenje, imao je ćirilična slova nespretno urezana u ram. Pisalo je: "Smrt fašizmu – sloboda narodu", "Ua, Švabe!" i "Persa", čemu je prethodila reč koja od rđe nije mogla da se pročita.
Pošto se radnik vratio, donevši mi deo koji sam tražio, pitao sam ga za vojni bicikl. Odgovorio mi je da je to bio bicikl osnivača servisa. Nastavio sam da ga propitujem o urezanim natpisima, na šta je slegnuo ramenima i predložio mi da dođem po podne, kada će tu biti Klaudija, unuka osnivača servisa i autorka skulptura.

Klaudija je imala plavu kosu i alkicu na levoj obrvi. Nosila je crne pantalone i belu košulju, ispod čijih se podvijenih rukava naziralo nekoliko tetovaža. Kazao sam joj da sam bio jutros i da bih voleo da mi kaže nešto više o vojnom biciklu, odnosno o natpisima na njemu. Zanimao ju je uzrok moje znatiželje za natpise. Odgovorio sam joj da su na mom maternjem jeziku, na šta se osmehnula.
Ispričala mi je da je njen deda bio mehaničar. Mobilisan je kada je počeo Drugi svetski rat. Služio je u artiljerijskoj jedinici gde je na biciklu obilazio topove, održavao ih i popravljao. 1944. pao je u ruke jugoslovenskih partizana. Ostatak rata proveo je kao njihov zarobljenik. Održavao im je i popravljao topove. Na kraju rata zadržali su ga još neko vreme, da bi obučavao podoficire. Sprijateljio se, u međuvremenu, s komandantom buduće podoficirske škole, nekim Gojkom. Gojko je na kraju sredio da njenom dedi vrate bicikl s kojim su ga zarobili. Dobio ga je s urezanim natpisima. Biciklom se vratio u Hamburg. Trebalo mu je skoro godinu dana, pošto ga je uhvatila zima, dva puta su ga hapsili, jednom su mu umalo ukrali bicikl... Po povratku, osnovao je servis.
Pitao sam je da li zna šta znače natpisi. Naravno, odgovorila mi je. Prva dva su parole u duhu vremena, dok je o poreklu imena Persa njen deda imao nekoliko teorija koje joj je pričao kad je bila mala. Iako nijedna verovatno nije istinita, bile su joj zanimljive kao priče. U svakom slučaju, ime se svidelo njenom dedi, pa je svoj servis nazvao Persa. Kada je primetila da je sumnjičavo gledam, izvela me je napolje i pokazala mi natpis iznad ulaza. Nisam ga odmah primetio, pošto su slova bila tanka i neupadljiva, od savijenih žica za točkove. Zaista je pisalo: Fahrradwerkstatt Persa Hamburg.
Rekao sam Klaudiji da mi je pala na pamet ideja zašto je neko urezao "Persa" u ram bicikla. Obećao sam joj da ću napisati priču o tome i poslati joj. Kazala mi je da zna prijateljicu koja će joj pomoći oko prevoda. Ako joj se priča bude svidela, napraviće mi zauzvrat skulpturu. Zamolio sam je za vetrokaz sličan onom na krovu njenog servisa. Osmehnula se i kazala da nema problema, ali da sumnja da može da ga pošalje poštom. Rekao sam joj da ću rado lično doći po svoj vetrokaz.

уторак, децембар 29, 2015

Novogodišnja biciklistička priča



Izgovorio sam samo prvu reč psovke kojom obično častim bezobrazne i bahate vozače automobila. Ostale dve reči rekao sam u sebi; naprosto nisu tako sočne pod jezikom, nemaju to upečatljivo sazvučje "čk". Psovku je pošteno zaslužio namrgođeni klipan u crvenoj hondi na koga ne vredi trošiti reči.
Na biciklu sam čekao da pređem pešački prelaz kod Brankovog mosta i tek mi je zbunjen pogled kratko podšišane biciklistkinje pored mene skrenuo pažnju da, gledano sa strane, moj postupak verovatno deluje glupo. U to me je dodatno uverilo cerekanje klinca koji je s majkom stajao malo iza nas. Srećom, pa mu je majka bila zauzeta kucanjem poruke, inače bi me sigurno ukorila zbog prostakluka pred detetom. Iskreno, za njih dvoje me je bilo baš briga, ali brinuo me je pogled biciklistkinje. Iz njene perspektive, reč koju je čula najverovatnije sam čežnjivo uputio plavuši u nama najbližem autu.
Plavuša uopšte nije moj tip. Em je u autu, em ima usta kao da je ljubila peglu, em sam podozriv prema devojkama koje nose naočare za sunce po oblačnom danu. Pre bi kratko podšišana biciklistkinja mogla da mi se svidi. Ima lepe prirodne usne, od hladnoće zarumenjene obraze i radoznale smeđe oči.
Kao i obično u ovakvim prilikama, najpre sam probao da se najlakše izvučem iz nezgodne situacije. Pokušao sam da ubedim sebe da je radoznala biciklistkinja strankinja i da me uopšte nije razumela, već ju je samo nenaviknutost na sočno sazvučje "čk" navelo da okrene glavu ka meni. Zbunjen pogled je tu umesto: What does pichka means? ili: Que signifie le mot pitchka? U tom slučaju, smislio bih neki zanimljiv odgovor. Recimo, da je posredi stari srpski ratnički uzvik, nešto kao banzai kod Japanaca. Možda bi se nasmejala i majka klinca iza nas, pa bi mi oprostila malopređašnju prostotu. Ovo pod uslovom da je prestala da tipka po telefonu. Ako nije, ko je šiša.
Ova mogućnost brzo je otpala. Primetio sam prisenak razočaranosti u devojčinom pogledu. Ako me nije razumela, zašto bi ga imala? To nema smisla. Zapravo, taj prisenak razočaranosti nema smisla uopšte, kao što nema smisla ni to što sam izgovorio samo prvu reč psovke i izazvao zabunu. Zlo i naopako da pišem priču o tome; bilo bi vrlo teško uverljivo motivisati te postupke.
A onda mi je palo na pamet da biciklistkinja prati moju kolumnu i da me je možda prepoznala. Nije isključeno da je htela da mi se obrati i kaže nešto o tekstovima koje pišem. Ako već natežem verovatnoću, htela je da mi kaže nešto lepo, ali sam je obeshrabrio izgovorivši sočnu reč koju je pogrešno razumela.
Moraću nekako da popravim prvi utisak. Rešio sam da je pratim i obratim joj se malo kasnije. A kad jednom počnemo razgovor, razjasniću celu zavrzlamu, pa ćemo se zajedno smejati.
Na mostu sam je pustio da malo odmakne. Samo mi je falilo da pomisli da je pratim kako bih se naslađivao pogledom na njenu zadnjicu. Potcenio sam, međutim, njenu brzinu, pa sam morao dobro da zapnem kako bih je stigao pre narednog semafora. Uspeo sam, ali nisam uspeo da dođem do daha i kažem bilo šta, a već se upalilo zeleno, pa je krenula.

I evo, treći put stojimo zajedno na semaforu i čekamo. Sigurno već misli da sam manijak. Mali su izgledi da će se upuštati u razgovor sa mnom i da će mi se pružiti prilika da joj objasnim sve. Vremena je tek za nekoliko reči, koliko ih i ona nesrećna psovka ima. Bez obzira što se najverovatnije više nikada nećemo videti, red je da popravim prvi utisak i kažem joj nešto lepo. Rekao sam: "Srećna Nova godina!" Potrudio sam se da razgovetno izgovorim svaku reč. Opet me je, međutim, zbunjeno gledala. Možda sam ipak rođen pod srećnom zvezdom, pa se sprema da me pita: What does that menas? ili, još bolje: Ça veut dire quoi?

среда, децембар 09, 2015

Smak sveta



 "Zašto ti voziš bicikl?" pita me tršavi klinac od pet godina. Ne sećam se da mi je neko dosad postavio to pitanje. Umeju deca prostodušno da bubnu nešto i da pogode suštinu.
Ruku na srce, uopšte mi se ne čavrlja sa petogodišnjim sinom moje bivše simpatije. Radije bih da nastavim razgovor sa svojim vršnjacima, ali klinac je čuo da volim da vozim bicikl i sad se okomio na mene. Pokušavam da ga otkačim, kažem mu da ću posle da mu objasnim. On, međutim, ponavlja pitanje. Vidi mu se u pogledu da neće odustati lako. Vidi se i da ima majčine plave oči. U pomoć mi priskače ona, izvinjava mi se i odvodi klinca u sobu da se igra sa ostalom decom. Ali znam, vratiće se mali Demijan da me muči nezgodnim pitanjem. Pogodio je pravo mesto. Umesto da ćaskam s prijateljima, ja razmišljam šta ću da mu odgovorim.

Prvo mi pada na pamet da mu kažem: zato što mi je lepo dok vozim bicikl, ali to nije nikakav odgovor, čak ni za klinca od pet godina.
Ako kažem da vozim bicikl da bih potisnuo svakodnevne probleme, ispašće kao da mi je to neka vrsta terapije, što nije tačno. Dobro, možda jednim malecnim delom jeste. Ali sve i da je tako, zašto sin moje bivše simpatije mora da sluša o mojim problemima.
Zlo i naopako da mu pričam o zdravlju ili o očuvanju životne sredine. Delovaću kao neki dosadan učitelj ili vaspitač. Njih će se barem naslušati u životu. Uostalom, ima roditelje, pa neka ga oni gnjave o tome.
Verovatno su mu još neshvatljivi principi izazova, zadovoljstva zbog uloženog napora i nadmetanja sa samim sobom.
Budem li pomenuo osećanje slobode ili bezuzročnu radost, samo ću da ga zbunim.
 Pogrešno bi bilo i da sve prikažem kao radost zbog igre. To će mu, razume se, biti jasno, ali ću ja izgledati kao oni kreteni koji pokušavaju da podiđu deci, spuštajući se na njihov nivo. Takvi matorci su me najviše nervirali kad sam bio mali.

Podsećanje na detinjstvo priziva, međutim, i jedan događaj kada sam imao godina otprilike koliko i sin moje bivše simpatije. Tri godine stariji Gaša rekao mi je da se približava smak sveta. Kao glavni dokaz doneo je luksuzno opremljenu enciklopediju na engleskom jeziku i pokazao mi ilustraciju velike eksplozije. Bespogovorno sam mu poverovao i strepeo narednih nekoliko dana. Nisam mislio na smak sveta samo dok sam vozio bicikl. Eto, to ću da odgovorim sinu bivše simpatije ako me opet pita zašto vozim bicikl.

Kao što sam i pretpostavio, tršavi klinac mi prilazi kroz oko pola sata i ponavlja pitanje. Samo što sam sada spreman. Odgovaram mu: "Bliži se smak sveta, a kad vozim bicikl zaboravim na to."
Gleda me i trepće zbunjeno. Verovatno mi ne veruje ili mu nije jasan pojam smaka sveta. Deca su danas drugačija. A onda shvatam u čemu je reč, pa ga pitam: "Je l' ti umeš da voziš bicikl?" Ha, znam i ja da nađem pravo mesto i postavim nezgodno pitanje.
Odmahuje glavom i kaže: "Hoćeš li da me naučiš?"
Opet sam zatečen. Pa ovo mu je još nezgodnije pitanje nego prethodno. Brinem se da me ne upita još nešto. Bio sam u pravu, pravi mali Demijan. Tako mi i treba kad pominjem smak sveta. Gde je sad bivša simpatija da mi opet pritekne u pomoć i odvede klinca u sobu.

среда, новембар 25, 2015

Šta se desi kad te pomešaju s Biserkom



Poručio sam biciklističke točkove, a stigao mi je aparat za kafu. Stojim pred vratima s vižljastim kurirom, koji se unervozio i hoće što pre da ode, i raspravljam se telefonom s preprodavcem svega i svačega. Nadimak mu je Žeks. Kaže, pomešao me s Biserkom. Ubeđuje me da uzmem aparat, pa da se posle Biserka i ja dogovorimo oko zamene. U jednom trenutku mi čak nudi da platim samo točkove, a da zadržim aparat za kafu koji je pedesetak evra skuplji. Biserka nek vidi šta će s točkovima. Kažem mu da nije normalan. Poručuje mi da će se javiti za minut i prekida vezu.

Dok čekam, kurirova nervoza prerasta u dramu. Kao, ne sme da se zadržava, prate ga preko GPS-a. Ponavlja kao papagaj, prate me, prate me, je l' ti znaš da me prate... Mislim se, polako, dečko; sve nas prate CIA, BIA, NSA i ostatak ekipe, nemoj da histerišeš zbog toga.

U međuvremenu, zove Žeks i kaže da je sve sređeno. Biserka se složila da se ona i ja nađemo i zamenimo pakete; poslaće mi njen broj. Podseća me da ne zaboravim da mu dam dobar "revju", kako je rekao. Oterao sam ga u pičku materinu.

Platio sam točkove, uzeo aparat za kafu i ispratio kurira koji se i dalje žalio da ga prate i da više ne može da izdrži taj pritisak. Žeks mi nije prosledio Biserkin broj, ali je ona dobila moj. Ubrzo mi je poslala poruku. Predložila mi je da se nađemo još iste večeri. Džentlmenski sam joj ponudio da izabere vreme i mesto. Utanačili smo sve i kroz nekoliko sati već sam nameštao aparat za kafu na zadnju korpu bicikla. Savršeno se uklopio.

Bio sam negde na pola puta kada mi je od Biserke stigla poruka tipa, nadam se da nisi krenuo, hajde da odložimo za sutra, zaboravila sam da večeras moram da perem kosu. Dobro, mislim se, mogla si to i ranije da mi javiš, ali nema veze. Odgovorio sam joj da nema problema i da mi se javi sutra. Tada mi je palo u oči da svaka njena poruka sadrži smajli.

Nije mi se javila sutra, ali jeste prekosutra. Moraće na put od desetak dana, pa ako nije problem da obavimo razmenu kad se vrati. U slučaju da su mi točkovi hitno potrebni, ponudila mi je da ih pošalje po kuriru. Jeste, pa da mi opet dođe onaj isti i histeriše kako ga prate. Odgovorio sam joj da nije ništa hitno i da ćemo zameniti pakete kad se vrati. Poželeo sam joj srećan put.

Isprobao sam, u međuvremenu, aparat. Pravi odličnu kafu.

Točkove nisam dobio ni posle desetak dana, pošto se po povratku Biserka, nažalost, razbolela. Naredni put razlog je bila, po njenim rečima, ozbiljna Srećkova povreda. To je bila jedina Biserkina poruka koja nije sadržala smajli. Nadao sam se da Srećko nije dete, zlo i naopako, mada po imenu ne bih rekao.

Nastavila se moja prepiska s Biserkom. Ređali su se izgovori: putovanja, nepredviđene posete, protesti, loše vremenske prilike... Svaku poruku upotpunjavao je, naravno, smajli.

I ja sam u dva navrata bio odgovoran za odlaganje. Jednom mi je aparat pao s bicikla, pa sam morao da se vratim i proverim da li se nešto nije slomilo. Srećom, sve je bilo u redu. Zlo i naopako da sam morao da naručujem drugi od Žeksa. Sledeći put sam se uspavao, pošto je Biserka predložila da se nađemo u sedam ujutru, pre nego što ode na posao.

I evo, skoro tri meseca kasnije, posle sedamnaest propalih dogovora, čekam Biserku na dogovorenom mestu. Obećala je da će doći ma šta da se desi. Ako se ni ovaj put ne pojavi, možda Žeksov predlog i nije tako loš. Aparat pravi zaista odličnu kafu, a Biserka nek vidi šta će s točkovima. Može da napravi dva velika smajlija.

четвртак, октобар 29, 2015

Gluvi telefoni i plavi bicikl poni



Priča o jednoj dogodovštini vratila mi se posle skoro dvadeset četiri godine...

Momiru se sviđala Sunčica. Danima je skupljao hrabrost i konačno joj prišao i pitao je da li želi da pođe s njim (tada se tako prilazilo devojčicama). Sunčica ga je odbila i Momir je rešio da joj se osveti tako što će da joj probuši gume na biciklu. Sunčica je četvrtkom uveče išla na časove klavira kod profesorke Zorke koja je živela u zgradi pored Momirove. Po lepom vremenu, Sunčica je na čas dolazila biciklom – ponikom koju su tada, maltene, svi imali. Njena je bila plava. Ostavljala ju je u hodniku zgrade zajedno s ostalim biciklima. Jednog toplog prolećnog četvrtka Momir je odvrnuo osigurač za rasvetu u hodniku zgrade profesorke Zorke. Sačekao je da Sunčica dođe na čas. Dok je ona uvežbavala Šopenov nokturno, on joj je probušio gume. Pozvao je, u međuvremenu, nas nekoliko da navratimo do njega i s terase posvedočimo osvetnički trijumf. Rekao nam je da ne samo da je probušio gume već je bicikl vezao lancem i katancem za susedni. Kroz petnaestak minuta Sunčica je izgurala svoju plavu poniku, sela na nju i krenula kući. Mi smo prsnuli u smeh, a Momir je počeo da psuje.

Nepune dvadeset četiri godine kasnije, slušam sličnu priču. Sve se, navodno, dešava pre petnaestak godina. Protagonisti su neznatno stariji. Momir je, u međuvremenu, postao Luka. Prek je i povremeno nasilan, ali ima dobro srce; budući mašinski inženjer. Sunčica se sada zove Vanja. Nije išla na časove klavira nego na balet. Zaplet je varijacija na temu; momak je probao da osvoji devojku, ona ga je otkačila, pa je rešio da joj se osveti. S tim što je čitav plan osvete u novoj verziji na granici uverljivosti. Luka se, zlo i naopako, nije zadovoljio samo time da probuši gume već je poneo brdo alata (čak i mali brener) i potpuno demolirao bicikl. Rastavio ga je do najsitnijih delova koje je skupio na gomilu na koju je ostavio kovertu s pisanom porukom: "Osveta je moja i ja ću je vratiti". Nova verzija ne završava se, međutim, kada Vanja seda na svoj bicikl i odlazi, već postoji i mali dodatak o osobi čiji je bicikl greškom stradao. Reč je o Vuletu, lokalnom zgubidanu, zagovorniku teorija zavere i sitnom dileru trave koji je poruku shvatio lično. Ubrzo se odselio u Kanadu, gde je postao...

Ovde sam prekinuo svog sagovornika, koga, inače, nisam poznavao odranije. Našli smo se na večeri kod zajedničkog prijatelja. Kazao sam mu da je priča sasvim dobra i zaokružena i bez tog dodatka, te da se njime nepotrebno kvari uverljivost i razvodnjava suština. Preporučio sam mu i da izbaci pisanu poruku, pošto je pretenciozna. Uopšte me nije razumeo. A i kako bi? Uveravao me je da se zbilo upravo kako je rekao i da mu je sve ispričala sestra njegovog najboljeg prijatelja, koja je, kao, neko vreme radila s Lukom. Odustao sam od daljeg objašnjavanja, ponovio mu da je priča bolja i lepša bez Vuleta i ustao da odem po piće. U kuhinji sam uzeo pivo iz frižidera i neko vreme razmišljao o svemu. Pokušavao sam da dokučim put koji je priča prevalila tokom više od dve decenije. Promenilo se gotovo sve osim okosnice radnje. Pošto sam se vratio za sto, pitao sam svog novog poznanika, koji je bicikl vozila Vanja. Plavi poni, odgovorio mi je. Dobro je, pomislio sam, bar je nešto ostalo isto.