среда, август 05, 2015

Avgust



Vrućina nam više ne pada tako teško kao na početku leta, kada obično nastupi naglo i zatekne nas nespremne. Početkom avgusta već smo se navikli na nju, prihvativši je kao nužnu pratilju zrelog leta. Čak i tropski vreo dan podnosimo bez previše zanovetanja o vremenskim prilikama. Ostajemo ravnodušni na upozorenja, dobronamerne i povremeno neupotrebljive savete o tome kako bi trebalo da se ponašamo, šta da jedemo i pijemo i kako da se odenemo. Postali smo iskusni zatočenici leta.

Ko je imao sreće, otputovao je nekuda. Najsrećniji među njima poneli su i bicikl sa sobom, pa će obilaziti i istraživati neka nova i udaljena mesta. Onima koji avgust provode kod kuće pruža se prilika da poznato okruženje vide iz novog ugla. Gradovi su mahom poluprazni. Sve se usporilo i primirilo. Zvuci su se proredili i ulenjili. Pomaljaju se oni zaboravljeni, prigušeni bukom tokom ostalih meseci. Zveket posuđa iz stanova pored kojih prolazimo, pucketanje dalekovoda po jakom suncu, zujanje dobro podmazanog lanca...

I na nas utiče sveprisutna obamrlost, pa pedale okrećemo sporije nego inače. Uzaludno je da se opiremo avgustovskom ritmu bez preke potrebe. Samo ćemo da se umorimo, oznojimo i iznerviramo. Ako se uskladimo s njim, avgust će već umeti da nas nagradi. Recimo, večernjim toplim vetrom u leđa, dovoljno jakim da nam pomogne da se biciklom lakše vratimo kući, iako smo popili tanak špricer ili dva. Naravno, vožnja bicikla i alkohol nikako se, zlo i naopako, ne preporučuju zajedno, ali pomenuo sam već da su dobronamerni saveti povremeno neupotrebljivi.

Avgustovska popodnevna dokolica najlepše se provodi na biciklu. Ako nas potisnuti zvuci baš i ne zanimaju previše, ili je naišao neki škrt avgust (ima i takvih), pa nas je zaobišao vetar u leđa, možemo da se prepustimo razmišljanju. U idealnom slučaju poslušali smo dobronameran savet i nismo popili ni tanak špricer. Da se razumemo, može sasvim lepo da se razmišlja i posle tankog špricera ili dva, samo što se u takvim prilikama obično nalazimo u društvu, pa nije sasvim pristojno da se udubljujemo u misli. Rešili smo, dakle, da popodne provedemo razmišljajući na biciklu. Razobručujemo misli i bezazleno se prepuštamo naizgled nevažnim pojavama, nagoveštenim idejama, sećanjima, pitanjima... Na primer, da li dalekovodi cvrkuću i tokom ostalih meseci? Može da se desi i da nam nešto važno zaokupi pažnju. A možda shvatimo da je sve to jedno veliko zamlaćivanje i da je najbolje da popijemo tanak špricer ili dva u društvu i prepustimo se lakom letnjem razgovoru s prijateljma.

Avgust nam uvek spremi i neko malo iznenađenje, čak i kada je škrt. Sitne radosti poput prelaska preko omekšale bitumenske zakrpe na putu, koja se prijatno ugiba pod našim točkovima. Ima draži i kada nas iznenadi ogroman Mesec na nebu, a ako se tokom noći između 12. ili 13. avgusta biciklom odvezemo van grada imaćemo povlasticu da posmatramo razigrani meteorski roj Perseida.

Trebalo bi da uživamo u avgustu, jer nećemo se čestito ni oprostiti od njega a već će početi dosadne priče o kraju odmora i skorom početku školske godine, ispitnog roka, nastave na fakultetu, jeseni...

петак, јул 10, 2015

Tour de France



Ne postoji lepša oda lenjim letnjim popodnevima od televizijskog prenosa Tour de France-a. Prenos traje satima. Imate vremena i da dremnete, skoknete po lubenicu ili pivo, proverite na drugom kanalu šta radi Đoković, prelistate novine, pročitate poglavlje romana, rešite sudoku ili ukrštene reči... A možda konačno ušijete otpalo dugme ili obavite neki sličan zadatak koji vas dugo čeka. Nije isključeno ni da vam nešto genijalno padne na pamet, razrešite nedoumicu koja vas muči ili se setite značajnog sna dok dokono pratite biciklistički karavan. Čak se i radnim danom s posla vraćate na vreme da odgledate kraj etape. Glavna fora je ionako u brdskim etapama i to po pravilu na poslednjem usponu. Ponekad se, međutim, dešava i suprotno. Kao, na primer, 2011. kada je tokom etape Pinerolo-Col du Galibier Endi Šlek napao na usponu oko 70 km pre cilja, vozio maltene sam do kraja i osvojio najtežu etapu u velikom stilu, preuzevši vođstvo u generalnom plasmanu. U slučaju da ste propustili neki takav trenutak, onda se nervirate što ste baš tad našli da malo odspavate, odete po lubenicu ili vidite kako Đoković rešeta Federera u finalu.

Ako jednom odete da pratite Tour de France uživo, zarazite se zauvek. Ostaje vam samo da svake godine rešite jednačinu sa najmanje tri nepoznate: finansije, slobodni dani i razumevanje bližnjih. Ako vam nije prvi put, onda ste već upućeni kako sve funkcioniše, koliko ranije morate da dođete tamo gde želite da sačekate dolazak karavana, gde da tražite prenoćište... Ako vam je prvi put, čeka vas prava pustolovina. Prvo što ćete primetiti jeste brzina kojom trkači prođu pored vas. Zapanjujuća je i nijedan prenos ne može da je dočara. Iznenadiće vas i mnoštvo raznoraznih egzibicionista pored staze. Klovnovi, vikinzi, pretorijanci, već čuveni Didi i njegovi klonovi, borci za prava svega i svačega, lokalni đilkoši, naloženi policajci i policajke, nudisti, baskijski nacionalisti... Dolazak trke prati ogroman vašar. Možete da kupite privezak, bedž, tacnu, donji veš, šolju, oklagiju i ko zna šta još ne sa stilizovanim znakom trke. Tu je, naravno, i šećerna vuna.

Dok god Francuzi hvale vaše poznavanje francuskog jezika, budite uvereni da nemate pojma i da je to samo znak uljudnosti što im se niste obratili na engleskom. Znaćete da dobro govorite francuski tek kada prestanu da vas hvale i naprosto razgovaraju s vama. U Alpima vas očekuju jeftini kampovi, skupi hoteli, fenomenalni sirevi, kobasice sa bademima i borovnicama, loša kafa, odlična vina i ljubav prema biciklizmu. Samo tamo može da vam se desi da vas okuraže sa "allez, allez" ili da vam dodaju vodu i poprskaju vas po vrućini bez obzira na to koliko ste brzi ili spori i da li ste samo amater ili profesionalac na treningu. Uveče, među meštanima po lokalnim kafanama, glavna tema je plasman francuskih takmičara. Francuzi već trideset godina čekaju da Francuz osvoji trku. Kako trenutno deluje, načekaće se još barem desetak godina.

L'Étape du Tour je jednodnevna amaterska trka tokom koje vam se pruža prilika da vozite jednu od etapa Tour de France-a. Ove godine vozi se etapa broj 19 St. Jean de Maurienne – La Toussuire. Nepunih 140 km sa pozitivnom visinskom razlikom od preko 4000 metara. Startuje 15000 takmičara. Učestvujem četvrti put; verovatno i poslednji. 19. jula navijajte za startni broj 9102.

уторак, јун 30, 2015

Kradljivci bicikala



Odmah sam prepoznao bicikl koji su mi ukrali pre osam godina, uprkos tome što su ram prefarbali u tamnosivo, promenili prednji točak i sedište, stavili korpu... Za svaki slučaj, prišao sam biciklu i pažljivije ga osmotrio. Var ispod vrata prednje viljuške nesumnjivo je svedočio o posledicama prebrzog ulaska u jednu krivinu. Nesvesno sam počešao ožiljak na levoj podlaktici koji sam tada zaradio.

Grupa ekologa, zaokupljena presovanjem kartona, upregla je moj sportski bicikl da vuče prikolicu sa starom hartijom. Delovao je izmučeno i poniženo. Bez mnogo razmišljanja seo sam na bicikl i pokrenuo pedale. Kroz glavu su mi prolazile besmislce tipa: pravda je spora, ali dostižna, osveta je najbolja kad se servira hladna, ko se zadnji smeje, najslađe se smeje...

Smatrao sam da mi neće biti nikakav problem da brzo umaknem. To bi se svakako i desilo da bicikl nije bio u prilično jadnom stanju. Od leve pedale ostala je samo osovina, desna se klimala, prednji točak bio je toliko kriv da je guma povremeno dodirivala viljušku, prikolica je bila teža nego što sam mislio, tandrkala je i zanosila ulevo...

Zvuk prikolice uzbunio je ekologe. Pojurili su za mnom. Vikali su lopov i sočno me psovali. Vikao sam i ja da su oni lopovi i psovao ih isto tako sočno. Udaljavao sam se, međutim, sporije nego što sam želeo. Najmlađi član potere čak me je sustizao. Morao sam da prilagodim plan. Trebalo je da izdržim još pedesetak metara, pa da skrenem levo u ulicu koja se pruža nizbrdo.

Mladić koji je jurio za mnom i dalje je urlao da sam lopov. Ja sam prestao da vičem i svu snagu usmerio na okretanje rasklimanih pedala. Pokušavao sam da svoj namučeni sportski bicikl podsetim da je stvoren za brzinu. Delimično mi je i uspelo. Nizbrdica je, srećom, bila blizu. Skrenuo sam levo, presekavši put nekom sredovečnom macanu na vespi. I on me je opsovao.

Znao sam da je potera završena i da sam izašao kao pobednik. Osmehivao sam se dok sam se sve brže spuštao nizbrdo. Prikolica je poskakivala, pravila nesnosnu buku i rasipala kartone na sve strane. Bicikl je počeo da se trese. Odmakao sam dovoljno daleko da mogu da prikočim. Pritisnuo sam ručicu kočnice, ali ništa se nije desilo. Druge ručice nije ni bilo. Sajla zadnje kočnice bila je obmotana oko gornje cevi rama. Povukao sam sajlu. Čula se neka škripa, ali bicikl je usporio samo na trenutak, a onda ponovo počeo da hvata brzinu. Obuzeo me je strah.

Strah se ubrzo pretvorio u paniku kada sam primetio crveno svetlo na semaforu pri dnu ulice. Već sam išao toliko brzo da mi ni ispravne kočnice ne bi pomogle da se na vreme zaustavim. Da li je moguće da ću ovako glupo da nastradam, upitao sam se i čvrsto stisnuo upravljač. Proleteo sam kroz crveno. Čula se škripa guma i automobilska sirena. Verovatno su me opet psovali.

Dospevši na ravniji deo ulice, počeo sam da usporavam. Dovoljno da se odvažim da petom pritisnem zadnji točak. Pre nego što sam se zaustavio, prikolica se zanela i prevrnula, oborivši me na levu stranu, ali nije bilo strašno. Prošao sam samo sa nekoliko oderotina. Zanimljivo je da sam ogulio kožu na istom mestu kao i prilikom pada u onoj krivini. Otkačio sam prikolicu i bicikl odgurao do kuće. Već neko vreme čeka u podrumu da se pozabavim njime i povratim mu stari sjaj.

четвртак, јун 11, 2015

Nepotrebno znanje 2



Poznajem rudara koji već dvadeset osam godina biciklom ide na posao. Nepunih jedanaest kilometara u oba smera. Vodi uredne beleške o tome. Dosad je promenio dva bicikla i dvadeset tri spoljašnje gume. Unutrašnju je probušio sedamdeset jedan put. Pao je samo jednom kad ga je oborio auto. Ostao mu je mali ožiljak na bradi. Želi da dogura do sto hiljada kilometara pre nego što ode u penziju. Ako ga posluži zdravlje, ima dobre izglede da uspe. Odskora, prilikom odlaska do okna, prinuđen je da gura bicikl tokom poslednjeg kilometra, pošto više ne može da savlada uspon. Povratak je, kako sâm kaže, banja. Ako ste na biciklu i sretnete ga, obratiće vam se sa pobratime i poželeti dobar dan. Zlo i naopako ako mu ne otpozdravite, makar samo mahanjem ili klimanjem glavom. Nema televizor, čita novine i sluša radio. Opija se domaćom ljutom dunjevačom i masno psuje svaki put kada sazna da je negde poginuo neki rudar ili biciklista.

Znam za telefonsku govornicu koja je pokvarena. I nije baš neki podatak, reći ćete. Ima ih tušta i tma takvih. Pitanje je da li iko uopšte koristi te spomenike dvadesetog veka. Samo, ova je pokvarena na naročit način. Kabini, pritom, nedostaje leva strana, pa lepo dođete biciklom i, ne silazeći s njega, oslonite se leđima o desnu stranu i na miru razgovarate. Možete besplatno da pozovete bilo koji broj u Maroku, Angoli, Ekvadoru i Letoniji. Nije mi poznato da li je kvar namerno izazvao neko stručan i vešt ili je posredi puka slučajnost. Nije ni bitno, tek, ako imate prijatelje ili rodbinu u pomenutim zemljama, a dosadili su vam skajp, vajber i ostali vidovi savremene komunikacije, ili ste se naprosto uželeli starinskog telefoniranja, odaću vam tajnu. Još je bolje, zapravo, da sami nađete govornicu. Sednete na bicikl i obilazite jednu po jednu. Samo, požurite. Čini mi se da neće proći još dugo pre nego što počnu da ih uklanjaju.

Poznajem majstora koji od starih bicikala pravi sve i svašta. Mahom su to neke korisne skalamerije, mada uradio je dosad i nekoliko skulptura. Posebno je ponosan na sedmocikl koji krasi zadnji deo njegove radionice. Meni je napravio mlin za kafu u glavi zadnjeg točka sa unutrašnjim menjačem. Točak se okreće rukama, a može i da se montira na ram i pokreće pedalama. Melje nešto krupnije nego obični mlinovi. Stoji mi, nažalost, u podrumu i skuplja prašinu. Koliko god da sam se trudio da ga očistim od ulja i masti, nikada nisam u potpunosti uspeo, pa je kafa uvek imala pomalo otužan ukus. Ako mu naručite nešto, potrudiće se da ispuni svaku vašu želju osim boje. Zelena je jedina na koju pristaje, bilo da je posredi lampa, igračka za decu, mlin za kafu ili orahe, ventilator, mikser, sprava za vežbanje, polica za knjige, ukras...

Znam za transformator dobrih vibracija. Ne, nije nikakvo prodavanje magle. Nalazi se pored ne tako prometnog puta, na mestu gde je trebalo da bude napravljena benzinska pumpa. O tome svedoče još samo zarđali kostur točionice goriva i temelj pomoćne zgrade. Iza temelja stoji strujni transformator. Sakriven je rastinjem i izdancima kiselog drveta. Neće vam biti problem da ga nađete, pošto prilično jako zuji. E sad, ovo verovatno nije sasvim bezbedno, ali ako prislonite prednji točak i gumom dodirnete transformator, osetićete prijatne vibracije. Koliko god da ste nervozni, neraspoloženi, potišteni ili setni, uskoro će vas preplaviti osećanje jake bezuzročne radosti. Samo, treba biti oprezan. Ne prilazite mu kad pada kiša i nikako ga ne dodirujte nekim metalnim delom, inače će da zavarniči. Izbledela nalepnica sa obaveštenjem "opasno po život" nije tu tek tako. I nemojte da preterujete. Dovoljno je tek nekoliko trenutaka, jer će vas već posle minut i po zaboleti glava. Ima simbolike i pravde u tome što je nesuđena benziska pumpa postala izvor dobrih vibracija za bicikliste.

среда, мај 27, 2015

Bicikl i jezičke zavrzlame



Bicikl, bicikla, biciklo. Nije mi poznata nijedna druga imenica u srpskom jeziku koja se koristi u sva tri roda. Postoje, doduše, dvorodne imenice kao što su bol i čar, ali ovde nije reč o tome. Jedini pravilan oblik jeste u muškom rodu – bicikl; tako piše u pravopisu Matice srpske. Muški rod je i najčešći, mada su i ostala dva prilično zastupljena. Ženski preovlađuje na jugu Srbije, a srednji se javlja mahom na severu. Negde se, čak, koristi kao pluralija tantum – bicikli, vozim bicikli. Za ovu jezičku raskoš i zavrzlamu verovatno je od značaja to što su, u doba kada su bicikli počeli da se pojavljuju na ovim prostorima, sever i jug Srbije bili pod značajnim uticajem jezika (mađarski i turski) u kojima imenice nemaju rod. Ostaje pitanje zašto je reč bicikl jedinstven slučaj. Bilo bi zanimljivo da se time pozabave lingvisti.

Reč bicikl izvedena je iz latinskog; bis za dvaput i cyclus,cyclī (od grčkog κύκλος) za krug, kolo, točak. Izraz dvotočkaš ne pokriva isto značenje, pošto se odnosi i na motocikle, iako je posredi doslovan prevod reči bicikl. U žargonu se često koristi skraćeni anglicizam – bajs. Nekada je u našem jeziku u upotrebi bio i izraz velosiped. Tokom devetnaestog veka francuska reč vélocipède (latinski velox, velocis za brzinu i pes, pedis za stopalo) označavala je prevozno sredstvo na ljudski pogon. U Rusiji i dalje tako nazivaju bicikl, dok se i u svakodnevnom francuskom jeziku odomaćila skraćenica le vélo.

I pojedini delovi bicikla mogu da budu jezički zanimljivi. Recimo, upravljač. Da li zbog različitih oblika ili nečeg drugog, tek, postoje brojni izrazi za ovaj deo: upravljač, volan, guvernal, korman, gidon... Sedište je sedište, ali je i sic. A kad su upravljač i sedište već pomenuti, nije na odmet podsećanje na poznatog Španca kome su ovi delovi bili zanimljivi iz drugih razloga, pa ih je spojio i napravio "Glavu bika".

Reč točak bila mi je smešna dok se negovao srpskohrvatski. Zabavljala me je neznatna razlika točak/kotač. Kao da se neko igrao gluvih telefona. Deo točka je i žica koja spaja glavu ili glavčinu sa obručem, felgom ili felnom. Žica točka naziva se još i žbica. Oduvek sam voleo kako zvuči ova reč.

Vredi pomenuti i tabulare, takmičarske gume koje se lepe za točak. Ni dan danas mi nije jasno zašto se ne nazivaju tubulari. Sve sluti na neki nespretno prilagođen anglicizam koji se ukorenio.

Bicikl se vozi, ali njime može i da se vozika, jezdi, juri... Pada se sa njega, ali se njime dolazi; nikako sa njim. Ako smo u nedoumici, razmišljamo kuda ćemo da idemo, nikako gde. Tek kad stignemo možemo da se pitamo gde smo. Ako nismo pravili pauze, vozili smo sve vreme, nikako svo. Ako žurimo, mogli bismo brže da okrećemo pedale; nikako mogli bi, to mogu samo oni, one i ona. Tokom vožnje bicikla moguć je nalet nadahnuća. Da ne bude da teramo mak na konac, moguć je i nalet inspiracije, ali je lepše reći nadahnuće, je l' da (nikako jel da)? U prilici smo da prvi put prođemo nekom ulicom, ali ne i po prvi put. Po se koristi za, recimo, sedamnaesti put. Ukoliko nam se ne vozi bicikl, prošetaćemo se ili ćemo se odmoriti. Za šta god da smo se odlučili, obavezno je se. Ako vozimo ulicama i saobraćaj je gust, bolje je da se usredsredimo na vožnju nego da se fokusiramo. Ako smo nekome već presekli put, bilo bi lepo da mu se izvinimo, nikako da mu se izvinemo. Biciklista ima mnogo, ali nikako puno ili dosta. Pun mi je podrum bicikala. A kad smo već pomenuli genitiv množine, moramo i nepostojano a. I tako...

Zlo i naopako ako mi se potkrala neka greška.