среда, мај 09, 2018

YO LA TENGO I GENERACIJSKA SENTIMENTALNOST



Sve je spremno za nastup Yo La Tengo. U pripravnosti su tri bebi-siterke i jedna i po tetka. Klonim se svega što bi moglo da osujeti moje prisustvo na koncertu. Na posebnom sam režimu ishrane. Na biciklu sam obazriviji nego inače. Izbegavam šmrkavu decu, a sina ne puštam u jaslice. Ako odemo do parkića, nosim hiruršku masku, pa nam niko i ne prilazi. Preventivno pijem antibiotike širokog spektra i raznorazne gluposti za jačanje imuniteta.

Ovo preterivanje nije samo zbog toga što mi je Yo La Tengo omiljeni bend. Da se razumemo, jedva čekam da ih vidim uživo, ali neće biti smak sveta ako se to ne desi. S vremenom, čovek se navikne na te sitne poraze. Postoji ćudljiva veza između sazrevanja i umnožavanja propuštenih prilika.

O nečemu sličnom je reč, samo što ovu priliku zaista ne želim da propustim – da se konačno simbolično oprostim od jednog vremena koje je trebalo da se završi tamo negde oko smene vekova, ili malo posle toga, a evo traje i danas. Iako su se propuštene prilike za to nagomilale, nisam baš siguran da je u istoj meri usledilo sazrevanje. Pomenuo sam već da je ta veza ćudljiva.

Razmišljao sam zašto je baš koncert Yo La Tengo, a ne neki drugi događaj, prava prilika za moj naum i čini mi se da sam došao do zaključka. Biće to verovatno poslednji put da ću se u nekoj većoj grupi ljudi naći u većini. Povremeno je blagotvorno uroniti u mnoštvo. Biće to većina koja, uprkos svemu, nije emigrirala, koja neredovno pravi bekap podataka, gomila tabove koje nikada neće pročitati, za rođendan poklanja knjige, pamti ko je bila Donka Špiček, precenjuje popularnu kulturu, nenametljivost i ironiju, ume da razlikuje istinu od iskrenosti, čije poruke ne sadrže obavezno smajli, uglavnom između dva'estodevet i pedesetsto neke, većina koju su predugo pomagali roditelji, koja se makar jednom vozila u fići ili kecu, ima omiljene filmske reditelje, ne poznaje osobe koje ne umeju da voze bicikl, voli kućne žurke i rado ih se seća, kada se pomene protest uvek misli na isti, većina koja se navikla da bude u manjini...

Mogao bih da navodim do sutra, ali nije mi namera da zapadam u generacijsku sentimentalnost. Upravo toga hoću da se oslobodim, utapajući se u većinu poslednji put. Ironično, zar ne? Koncert je tu tek zgodan povod. Nadam se da će ćudljivost propuštenih prilika biti blagonaklona prema meni.

уторак, септембар 20, 2016

Košmar



Sanjao sam strašan san... Nalazim se u policijskoj stanici i čekam u redu da registrujem bicikl. Ljudi oko mene negoduju zbog uvođenja novih nameta za bicikliste – taksa na duži život i taksa na upotrebu nemotornog prevoznog sredstva.
Došavši na red, saznajem da ne mogu da registrujem bicikl, pošto imam sedamnaest neplaćenih kazni: prekoračenje brzine na biciklističkoj stazi, vožnja bez ruku, korišćenje bankomata bez silaženja s bicikla, nepropisno parkiranje bicikla, uznemiravanje vozača motornih vozila... i pride još prijavu za biciklistički poreski prekršaj.
Izlazim iz policijske stanice i idem ka biciklu. I taman kada sam pomislio kako nastavak sna mora da je prijatniji i da me čeka neka naročito lepa vožnja, kad ono – šipak. Pored mog bicikla stoji Hilari Klinton. Kaže, hajde da se vozimo.
Hoću da kažem nešto kao, još si mi samo ti falila, beži iz mog sna, ali ne usuđujem se. Plašim se da nam ne navučem neku bedu na vrat; ipak će ona biti predsednica najmoćnije države na svetu. Malo li su nas udesili dok je njen muž bio predsednik?
Hilari smešta zadnjicu ispred mene, na gornju cev rama, pa krećemo. Kaže, nemoj da juriš, plašim se brzine. Vozimo se polako sporednim ulicama; izbegavam glavne da ne popijem još neku kaznu. Pitam Hilari da li može da mi sredi za onih sedamnaest neplaćenih. Odgovara, nemoj da si dosadan, stalno mi neko nešto traži, zar nemaš ništa drugo da me pitaš, kaže i koketno mi namiguje. Pitam je za Čelsi, kako je, šta radi? Ko, pita zbunjeno Hilari, misliš na Čelzi? Po pravopisu je Čelsi, ispravljam je. Zaista, kaže začuđeno, moraće pravopis da se promeni. Srediću to.
Pokušavam da se otarasim Hilari dok ne zeznem nešto ozbiljnije. Vozim ka strmoj ulici i krećem nizbrdo bez kočenja. Hilari vrišti i moli me da stanem. Na kraju nizbrdice zaustavlja me policija i piše kaznu za prekoračenje brzine. Hilari koristi priliku i udaljava se od mene. Preti mi marincima.
Nastavljam da se vozim sâm. Nailazim na bioskop. Daje se film "Kradljivci bicikala". Ispod piše, film koji morate pogledati. Opet me zaustavlja neko uniformisano lice, ovaj put partijska policija. Kaže, moram da pogledam film. Odgovaram, ne bih sad, nije zgodan dan, odnosno san, za to, a i gledao sam taj fim najmanje tri puta. Ne razumeš, nastavlja uniformisano lice, ovaj film bukvalno mora da se pogleda, nemaš izbora. Dobro, mislim se, ovo i nije toliko loše, mogao je i neki glup film da bude obavezan.
Plaćam parking za bicikl i ulazim u bioskop. Sala je puna, ostalo je još samo jedno mesto u drugom redu, sa strane. Počinje film, ali odmah je jasno da nije reč o majstoriji Vitorija de Sike već o savremenoj ruskoj verziji s vojnim elektro-biciklima i moralnim poukama. Radnja se doslovno prekida na pojedinim mestima da bi neki oficir objasnio značenje scena.
Uspevam da se iskradem iz bioskopa. Sedam na bicikl i bežim. Ubrzo osećam žeđ i želju za nekim ruskim gaziranim napitkom. Mislim se, to mora da su posredi subliminalne poruke iz filma. Šta da se radi, stajem kod trafike i kupujem napitak. Zbunjuje me fiskalni račun. Na njemu se, umesto malog grba sa četiri s, nalazi smajli. Pitam prodavačicu šta traži smajli na fiskalnom računu. Ona počinje da histeriše, zove policiju i prijavljuje pobunu i poziv na rušenje ustavnog poretka.
Ubrzo me jure: policija, partijska policija, marinci i ruski oficir na elektro-biciklu. Okrećem pedale najbrže što mogu, ali ne znam dokle ću izdržati. Budim se...

Kakav uvrnut košmar. To mora da je od ove vrućine.

четвртак, август 25, 2016

Keirin



Kenzo je poslednji put bio na velodromu pre skoro četrnaest godina, s tim što se tada nije nalazio u gledalištu već dole na biciklističkoj pisti. Umesto skupog odela nosio je štitnike, kacigu i crveni dres sa brojem tri. Razlika je i u broju gledalaca. Sadašnjih tridesetak hijada pravi neuporedivo veću buku od ondašnjih tek nekoliko stotina koji su pratili poslednju Kenzovu trku. Takmičio se u nižoj kategoriji u keirinu i očekivao da naredne godine pređe u elitnu. Za to mu je bila potrebna pobeda. Nalazio se na dobroj poziciji pred ulazak u poslednju krivinu. To je poslednje čega se jasno seća.

Pobeda je sada potrebna i Hiroji koji nosi narandžasti dres sa brojem sedam. Samo u tom slučaju kvalifikovaće se za prestižno finale koje se održava u decembru. Iako Hiroja ima već četrdeset dve godine (jednu više od Kenza), po kvotama je među favoritima za pobedu. Otkako se vratio keirinu pre četiri godine, neprestano je napredovao. Već dve godine takmiči se u elitnoj kategoriji. U ovoj sezoni prvi put ima šansu da se plasira u finale, ako danas pobedi.

Kenzo je nebrojeno puta pogledao snimak svoje poslednje trke. Uvek se osećao neobično kada bi video pad. Kao da se to dešavalo nekom drugom, iako je dobro upamtio skoro polugodišnji oporavak. Hiroja se probio s unutrašnje strane i ramenom odgurnuo Kenza koji je izgubio ravnotežu i pao. Trka je kasnije poništena, a Hiroja diskvalifikovan. No, to Kenzu više nije bilo važno. Napustio je keirin i posvetio se poslu s nekretninama.

Takmičari su se već popeli na bicikle. Gong označava početak trke i takmičari voze iza pejsmejkera koji ih postepeno ubrzava. Hiroja se drži pozadi. Kenzo dobro zna da je njegov bivši prijatelj odlučio da vozi oikomi. Čekaće poslednji trenutak za napad. Kao četrdesetdvogodišnjaku i ne preostaje mu neka druga taktika.

Hiroja je posetio Kenza u bolnici. Kada ga je ovaj upitao zašto je onako nesmotreno ušao u krivinu, Hiroja je najiskrenije odgovorio: "Zato što sam bio brži." Tako se okončalo njihovo prijateljstvo. Do Kenza je još neko vreme dopirao odjek prošlog života, pa je tako saznao da je Hiroja uspeo da se domogne elitne kategorije, ali da je ubrzo izbačen zbog svoje prgavosti. Još nekoliko godina takmičio se u nižim kategorijama, pre nego što je napustio svet keirina.

Vozi se četvrti krug. Pejsmejker je već prilično ubrzao bicikliste. Uskoro će se skloniti i trka će, zapravo, početi. Kenza počinje da žiga ožiljak od pada.

Hiroja se vratio keirinu posle pauze od nepunih pet godina. U jednom intervjuu izjavio je da ni u čemu drugom nije dobar i da mu je potreban novac. I dalje je vozio oštro, ali više nije pravio gluposti. Pričalo se o njemu. Ljudi vole priče o povratku otpisanih. Čak je i Kenzo pogazio obećanje da više neće kročiti na velodrom. Došao je i on da vidi da li će Hiroja pobediti i plasirati se u finale. A u finalu je sve moguće. Ne pobeđuje uvek najbrži.

Gong počinje da odzvanja sve brže. Pejsmejker se sklanja i trka počinje. Hiroja pokušava da održi ritam sa mnogo mlađima od sebe. U poslednji krug ulazi kao pretposlednji, ali je visoko na stazi i može to da iskoristi. "Pazi da te ne zatvore", uzvikuje Kenzo, iako zna da mu je savet izlišan. Takmičari ulaze u poslednju krivinu. Hiroja se spušta, povećava brzinu i kreće u završni sprint.

субота, јул 16, 2016

Černobilj



Nije me pokolebala najavljena kiša. Čvrsto sam rešio da konačno savladam uspon koji vodi do omiljenog izletišta. Prethodne godine do tamo sam došao tako što sam bicikl uneo u autobus. Vratio sam se, naravno, biciklom. Iako sam uživao u dugačkom spustu, bilo mi je jasno da dožvljaj neće biti potpun sve dok se gore ne popnem biciklom. Nov rogov desetobrzinac trebalo je da mi pomogne u tome. Lanac je bio podmazan, a gume dobro napumpane.
Ostatak društva na izlet je krenuo autobusom. Nije se pojavio jedino Nebojša. Nisu ga pustili roditelji. Nebojšina tetka iz Švedske javila im je da se nešto desilo i da sina ne bi trebalo da puštaju napolje, pogotovo ne na kišu. Ostalima niko ništa nije javio.
Napunio sam džepove slatkišima i krenuo. Zaboravio sam, međutim, da ponesem vodu, pa sam nekoliko puta morao da stajem usput da bih ugasio žeđ. Osim toga, sve je prošlo bez problema. Popeo sam se lakše nego što sam očekivao. Izlet mi je protekao u iščekivanju predstojećeg uživanja na nizbrdici, ovog puta zasluženom. Nebo se mučilo, ali kiša nije počinjala.
Nizbrdica je bila zanemarljiva tokom prva dva-tri kilometara. Na to se nadovezivala prilično strma deonica slične dužine, koja je obilovala oštrim krivinama. Ostatak spusta bio je u blagim krivinama i srednje strm. Moglo je da se ide brzo bez okretanja pedala i nije moralo da se koči. Širok i pregledan put bez mnogo saobraćaja omogućavao je ležernu vožnju i uživanje u pogledu na okolinu. Smenjivali su se šumoviti delovi s proplancima prošaranim poljskim cvećem.
 I u povratku sam zaboravio da ponesem vodu, s tim što sada nisam morao da stajem usput. Bilo mi je potrebno mnogo manje vremena da se spustim nego da se popnem, a i uskoro je došlo osveženje iz oblaka.
Pljusak je počeo dok sam se nalazio na najstrmijem delu. Bio sam usredsređen na kočenje i prolazak kroz krivine, pa nisam ni primetio nebo. Obratio sam pažnju na njega tek kada sam dospeo na manje zahtevan deo puta. Nikada nisam video takvo, kao neka ogromna naprsla zrela smokva nada mnom. Izgledalo je divno i zastrašujuće. Primećivao se sev munja, ali umesto grmljavine čulo se neko podmuklo škljocanje praćeno zujanjem.
Brzo sam bio potpuno mokar, ali uopšte nisam osećao hladnoću. Činilo mi se čak da me je pljusak zagrejao. Jurio sam nizbrdo, vijugao levo-desno po praznom putu i ustima hvatao kapi. Imale su ukus metala i uopšte nisu gasile žeđ već su je podsticale. Jezik i grlo prijatno su me peckali, kao da sam zagrizao ljutu papričicu. Mirisalo je na tek odštampane knjige. Pri svakom udahu, pluća su mi se oštro nadimala dokraja. Pomislio sam da tako izgleda nalet nadahnuća. Od radosti sam vikao iz sveg glasa.
Pri kraju spusta kiša je nakratko posustala. Pojavili su se čak i sunčevi zraci, dok su zloslutni oblaci ostali nad brdima. Na trenutak je mogla da se vidi i duga. Delovalo je da joj nedostaju plavi i zeleni tonovi.
Kiša je padala i sutradan, samo što sada nikoga nisu puštali napolje. Onakvo nebo više se nikada nije ponovilo.

Otad je minulo, evo, trideset godina. I dan-danas povremeno osetim metalni ukus u ustima, bez ikakvog povoda. Inače mi nije ništa.

среда, април 27, 2016

Vozačice



Mislim prvenstveno na vozačice automobila. Pojedincima izraz "vozačica" deluje podsmešljivo, pa da odmah na početku otklonim sumnje u svoje namere – ovaj tekst pohvalno govori o vozačicama četvorotočkaša.
Iz ugla bicikliste, vozačice su mnogo poželjniji učesnici u saobraćaju od vozača. Nije reč samo o tome da su lepše i šarmantnije. Pažljivije su (umalo da napišem pažljiviji su vozači) od muškaraca i nemaju sklonost da za volanom leče komplekse i frustracije. To, naravno, ne znači da nemaju druge načine da sebi daju oduška. No, kao biciklista, za to marim koliko i za lanjski sneg, sve dok nije reč o mojoj ženi.
Vozačice, recimo, uvek daju migavce kad treba. Dobro, neki će reći da povremeno daju migavce i kad ne treba, ali da ne teramo mak na konac. Mnogo je bolje i tako nego da skreću i pretiču bez najave, što je sve češća pojava kod vozača automobila. Kao da je davanje migavca znak slabosti.
Vozačice kad naiđu na biciklistu obilaze ga u širokom luku. Ponekad i u preširokom, pa su u opasnosti oni iz suprotnog smera, ali takve situacije su retke i manja su opasnost od prolaska tik pored bicikliste. Ako automobil tokom preticanja prođe na metar i po-dva od mene, prilično sam siguran da je za upravljačem ili žena ili biciklista.
Vozačice, u principu, voze sporije od vozača, što je bezbednije po bicikliste, a ujedeno manje zagađuje vazduh i pravi manje buke. Zlobnici će reći da vozačice često voze presporo, ali to ide zlobnicima na dušu. Biciklisti ne vide nikakav problem u tome, čak i ako moraju da pretiču vozačice automobila. One od toga ne prave dramu. Svaki put kada sam prestigao vozača automobila (nizbrdice, kolone), imao sam utisak da sam mu povredio sujetu i iznervirao ga i da bi me ovaj rado zgazio. 
Vozačice će u slučaju nezgode retko kada pokušati da na vas svale odgovornost ako je greška do njih. Povremeno će čak, iz nesigurnosti ili zbunjenosti, preuzeti tuđu odgovornost na sebe. Većinu mojih saobraćajnih nesporazuma sa vozačima automobila pratila je rasprava, povremeno i na granici fizičkog sukoba. Samo jednom sam bio u opasnoj situaciji sa vozačicom, i to svojom krivicom. Jedva sam je ubedio da nije uradila ništa pogrešno.
Vozačice automobila bolje razumeju i prihvataju bicikliste na ulicama. One i dalje moraju da se nose sa brojnim predrasudama, tako da im je poznato kako je to kad ste u podređenom položaju. Ostaje nejasno zašto jedan deo biciklista zaboravi na ovu blagonaklonost kada se nađe za volanom automobila.
Zanimljivo je da ako vozačici kažete da vozi kao muško, smatraće da ste nespretno hteli da joj uputite kompliment, a ako muškarcu kažete da vozi kao žena, shvatiće to kao uvredu.
Da ovo ne ispadne hvalospev koji su naručile i sponzorisale vozačice, imaju one, naravno, i mane. Neke, pretežno mlade, vozačice sopstvenu nesigurnost maskiraju agresivnim ponašanjem tipičnim za muškarce, neke ne umeju da se parkiraju, neke se drže pravila kao pijan plota i zanemaruju saobraćajnu realnost, gotovo sve mešaju levo i desno... Uprkos tome, vozačice su prema biciklistima mnogo bolje od vozača. Jedina prava mana im je to što nisu biciklistkinje.