уторак, јун 30, 2015

Kradljivci bicikala



Odmah sam prepoznao bicikl koji su mi ukrali pre osam godina, uprkos tome što su ram prefarbali u tamnosivo, promenili prednji točak i sedište, stavili korpu... Za svaki slučaj, prišao sam biciklu i pažljivije ga osmotrio. Var ispod vrata prednje viljuške nesumnjivo je svedočio o posledicama prebrzog ulaska u jednu krivinu. Nesvesno sam počešao ožiljak na levoj podlaktici koji sam tada zaradio.

Grupa ekologa, zaokupljena presovanjem kartona, upregla je moj sportski bicikl da vuče prikolicu sa starom hartijom. Delovao je izmučeno i poniženo. Bez mnogo razmišljanja seo sam na bicikl i pokrenuo pedale. Kroz glavu su mi prolazile besmislce tipa: pravda je spora, ali dostižna, osveta je najbolja kad se servira hladna, ko se zadnji smeje, najslađe se smeje...

Smatrao sam da mi neće biti nikakav problem da brzo umaknem. To bi se svakako i desilo da bicikl nije bio u prilično jadnom stanju. Od leve pedale ostala je samo osovina, desna se klimala, prednji točak bio je toliko kriv da je guma povremeno dodirivala viljušku, prikolica je bila teža nego što sam mislio, tandrkala je i zanosila ulevo...

Zvuk prikolice uzbunio je ekologe. Pojurili su za mnom. Vikali su lopov i sočno me psovali. Vikao sam i ja da su oni lopovi i psovao ih isto tako sočno. Udaljavao sam se, međutim, sporije nego što sam želeo. Najmlađi član potere čak me je sustizao. Morao sam da prilagodim plan. Trebalo je da izdržim još pedesetak metara, pa da skrenem levo u ulicu koja se pruža nizbrdo.

Mladić koji je jurio za mnom i dalje je urlao da sam lopov. Ja sam prestao da vičem i svu snagu usmerio na okretanje rasklimanih pedala. Pokušavao sam da svoj namučeni sportski bicikl podsetim da je stvoren za brzinu. Delimično mi je i uspelo. Nizbrdica je, srećom, bila blizu. Skrenuo sam levo, presekavši put nekom sredovečnom macanu na vespi. I on me je opsovao.

Znao sam da je potera završena i da sam izašao kao pobednik. Osmehivao sam se dok sam se sve brže spuštao nizbrdo. Prikolica je poskakivala, pravila nesnosnu buku i rasipala kartone na sve strane. Bicikl je počeo da se trese. Odmakao sam dovoljno daleko da mogu da prikočim. Pritisnuo sam ručicu kočnice, ali ništa se nije desilo. Druge ručice nije ni bilo. Sajla zadnje kočnice bila je obmotana oko gornje cevi rama. Povukao sam sajlu. Čula se neka škripa, ali bicikl je usporio samo na trenutak, a onda ponovo počeo da hvata brzinu. Obuzeo me je strah.

Strah se ubrzo pretvorio u paniku kada sam primetio crveno svetlo na semaforu pri dnu ulice. Već sam išao toliko brzo da mi ni ispravne kočnice ne bi pomogle da se na vreme zaustavim. Da li je moguće da ću ovako glupo da nastradam, upitao sam se i čvrsto stisnuo upravljač. Proleteo sam kroz crveno. Čula se škripa guma i automobilska sirena. Verovatno su me opet psovali.

Dospevši na ravniji deo ulice, počeo sam da usporavam. Dovoljno da se odvažim da petom pritisnem zadnji točak. Pre nego što sam se zaustavio, prikolica se zanela i prevrnula, oborivši me na levu stranu, ali nije bilo strašno. Prošao sam samo sa nekoliko oderotina. Zanimljivo je da sam ogulio kožu na istom mestu kao i prilikom pada u onoj krivini. Otkačio sam prikolicu i bicikl odgurao do kuće. Već neko vreme čeka u podrumu da se pozabavim njime i povratim mu stari sjaj.

четвртак, јун 11, 2015

Nepotrebno znanje 2



Poznajem rudara koji već dvadeset osam godina biciklom ide na posao. Nepunih jedanaest kilometara u oba smera. Vodi uredne beleške o tome. Dosad je promenio dva bicikla i dvadeset tri spoljašnje gume. Unutrašnju je probušio sedamdeset jedan put. Pao je samo jednom kad ga je oborio auto. Ostao mu je mali ožiljak na bradi. Želi da dogura do sto hiljada kilometara pre nego što ode u penziju. Ako ga posluži zdravlje, ima dobre izglede da uspe. Odskora, prilikom odlaska do okna, prinuđen je da gura bicikl tokom poslednjeg kilometra, pošto više ne može da savlada uspon. Povratak je, kako sâm kaže, banja. Ako ste na biciklu i sretnete ga, obratiće vam se sa pobratime i poželeti dobar dan. Zlo i naopako ako mu ne otpozdravite, makar samo mahanjem ili klimanjem glavom. Nema televizor, čita novine i sluša radio. Opija se domaćom ljutom dunjevačom i masno psuje svaki put kada sazna da je negde poginuo neki rudar ili biciklista.

Znam za telefonsku govornicu koja je pokvarena. I nije baš neki podatak, reći ćete. Ima ih tušta i tma takvih. Pitanje je da li iko uopšte koristi te spomenike dvadesetog veka. Samo, ova je pokvarena na naročit način. Kabini, pritom, nedostaje leva strana, pa lepo dođete biciklom i, ne silazeći s njega, oslonite se leđima o desnu stranu i na miru razgovarate. Možete besplatno da pozovete bilo koji broj u Maroku, Angoli, Ekvadoru i Letoniji. Nije mi poznato da li je kvar namerno izazvao neko stručan i vešt ili je posredi puka slučajnost. Nije ni bitno, tek, ako imate prijatelje ili rodbinu u pomenutim zemljama, a dosadili su vam skajp, vajber i ostali vidovi savremene komunikacije, ili ste se naprosto uželeli starinskog telefoniranja, odaću vam tajnu. Još je bolje, zapravo, da sami nađete govornicu. Sednete na bicikl i obilazite jednu po jednu. Samo, požurite. Čini mi se da neće proći još dugo pre nego što počnu da ih uklanjaju.

Poznajem majstora koji od starih bicikala pravi sve i svašta. Mahom su to neke korisne skalamerije, mada uradio je dosad i nekoliko skulptura. Posebno je ponosan na sedmocikl koji krasi zadnji deo njegove radionice. Meni je napravio mlin za kafu u glavi zadnjeg točka sa unutrašnjim menjačem. Točak se okreće rukama, a može i da se montira na ram i pokreće pedalama. Melje nešto krupnije nego obični mlinovi. Stoji mi, nažalost, u podrumu i skuplja prašinu. Koliko god da sam se trudio da ga očistim od ulja i masti, nikada nisam u potpunosti uspeo, pa je kafa uvek imala pomalo otužan ukus. Ako mu naručite nešto, potrudiće se da ispuni svaku vašu želju osim boje. Zelena je jedina na koju pristaje, bilo da je posredi lampa, igračka za decu, mlin za kafu ili orahe, ventilator, mikser, sprava za vežbanje, polica za knjige, ukras...

Znam za transformator dobrih vibracija. Ne, nije nikakvo prodavanje magle. Nalazi se pored ne tako prometnog puta, na mestu gde je trebalo da bude napravljena benzinska pumpa. O tome svedoče još samo zarđali kostur točionice goriva i temelj pomoćne zgrade. Iza temelja stoji strujni transformator. Sakriven je rastinjem i izdancima kiselog drveta. Neće vam biti problem da ga nađete, pošto prilično jako zuji. E sad, ovo verovatno nije sasvim bezbedno, ali ako prislonite prednji točak i gumom dodirnete transformator, osetićete prijatne vibracije. Koliko god da ste nervozni, neraspoloženi, potišteni ili setni, uskoro će vas preplaviti osećanje jake bezuzročne radosti. Samo, treba biti oprezan. Ne prilazite mu kad pada kiša i nikako ga ne dodirujte nekim metalnim delom, inače će da zavarniči. Izbledela nalepnica sa obaveštenjem "opasno po život" nije tu tek tako. I nemojte da preterujete. Dovoljno je tek nekoliko trenutaka, jer će vas već posle minut i po zaboleti glava. Ima simbolike i pravde u tome što je nesuđena benziska pumpa postala izvor dobrih vibracija za bicikliste.

среда, мај 27, 2015

Bicikl i jezičke zavrzlame



Bicikl, bicikla, biciklo. Nije mi poznata nijedna druga imenica u srpskom jeziku koja se koristi u sva tri roda. Postoje, doduše, dvorodne imenice kao što su bol i čar, ali ovde nije reč o tome. Jedini pravilan oblik jeste u muškom rodu – bicikl; tako piše u pravopisu Matice srpske. Muški rod je i najčešći, mada su i ostala dva prilično zastupljena. Ženski preovlađuje na jugu Srbije, a srednji se javlja mahom na severu. Negde se, čak, koristi kao pluralija tantum – bicikli, vozim bicikli. Za ovu jezičku raskoš i zavrzlamu verovatno je od značaja to što su, u doba kada su bicikli počeli da se pojavljuju na ovim prostorima, sever i jug Srbije bili pod značajnim uticajem jezika (mađarski i turski) u kojima imenice nemaju rod. Ostaje pitanje zašto je reč bicikl jedinstven slučaj. Bilo bi zanimljivo da se time pozabave lingvisti.

Reč bicikl izvedena je iz latinskog; bis za dvaput i cyclus,cyclī (od grčkog κύκλος) za krug, kolo, točak. Izraz dvotočkaš ne pokriva isto značenje, pošto se odnosi i na motocikle, iako je posredi doslovan prevod reči bicikl. U žargonu se često koristi skraćeni anglicizam – bajs. Nekada je u našem jeziku u upotrebi bio i izraz velosiped. Tokom devetnaestog veka francuska reč vélocipède (latinski velox, velocis za brzinu i pes, pedis za stopalo) označavala je prevozno sredstvo na ljudski pogon. U Rusiji i dalje tako nazivaju bicikl, dok se i u svakodnevnom francuskom jeziku odomaćila skraćenica le vélo.

I pojedini delovi bicikla mogu da budu jezički zanimljivi. Recimo, upravljač. Da li zbog različitih oblika ili nečeg drugog, tek, postoje brojni izrazi za ovaj deo: upravljač, volan, guvernal, korman, gidon... Sedište je sedište, ali je i sic. A kad su upravljač i sedište već pomenuti, nije na odmet podsećanje na poznatog Španca kome su ovi delovi bili zanimljivi iz drugih razloga, pa ih je spojio i napravio "Glavu bika".

Reč točak bila mi je smešna dok se negovao srpskohrvatski. Zabavljala me je neznatna razlika točak/kotač. Kao da se neko igrao gluvih telefona. Deo točka je i žica koja spaja glavu ili glavčinu sa obručem, felgom ili felnom. Žica točka naziva se još i žbica. Oduvek sam voleo kako zvuči ova reč.

Vredi pomenuti i tabulare, takmičarske gume koje se lepe za točak. Ni dan danas mi nije jasno zašto se ne nazivaju tubulari. Sve sluti na neki nespretno prilagođen anglicizam koji se ukorenio.

Bicikl se vozi, ali njime može i da se vozika, jezdi, juri... Pada se sa njega, ali se njime dolazi; nikako sa njim. Ako smo u nedoumici, razmišljamo kuda ćemo da idemo, nikako gde. Tek kad stignemo možemo da se pitamo gde smo. Ako nismo pravili pauze, vozili smo sve vreme, nikako svo. Ako žurimo, mogli bismo brže da okrećemo pedale; nikako mogli bi, to mogu samo oni, one i ona. Tokom vožnje bicikla moguć je nalet nadahnuća. Da ne bude da teramo mak na konac, moguć je i nalet inspiracije, ali je lepše reći nadahnuće, je l' da (nikako jel da)? U prilici smo da prvi put prođemo nekom ulicom, ali ne i po prvi put. Po se koristi za, recimo, sedamnaesti put. Ukoliko nam se ne vozi bicikl, prošetaćemo se ili ćemo se odmoriti. Za šta god da smo se odlučili, obavezno je se. Ako vozimo ulicama i saobraćaj je gust, bolje je da se usredsredimo na vožnju nego da se fokusiramo. Ako smo nekome već presekli put, bilo bi lepo da mu se izvinimo, nikako da mu se izvinemo. Biciklista ima mnogo, ali nikako puno ili dosta. Pun mi je podrum bicikala. A kad smo već pomenuli genitiv množine, moramo i nepostojano a. I tako...

Zlo i naopako ako mi se potkrala neka greška.

субота, мај 16, 2015

Tajna prodavnice korneta



Dugo sam gotovo svaku vožnju bicikla koristio da prođem pored jedne prodavnice korneta. Zastao bih nakratko ispred nje i provirio u izlog ne silazeći s bicikla.
Na vratima se nalazilo obaveštenje o radnom vremenu: radnim danima od šest do četrnaest časova. Iako sam mnogo puta svratio tokom radnog vremena, vrata su uvek bila zaključana.
I starinski izlog je na prvi pogled odavao utisak da je prodavnica odavno zatvorena. Na tabli izbledeloj od sunca nazirao se deo natpisa o proizvodnji i prodaji korneta, kao i cena poslednja dva od tek nekoliko proizvoda u nizu. Korpica je koštala pet, a veliki kornet sedam dinara. Izlog je dodatnim staklom i belim zavesicama bio odvojen od untrašnjosti.

U izlogu je, međutim, svaki put stajalo i nešto što nikako ne ide uz zatvorenu prodavnicu korneta – papir sa odštampanom vremenskom prognozom za taj dan. Društvo mu je često pravio papir sa dugoročnom prognozom, a ponekad bi se tu našla i vremenska prognoza za neko mesto neobičnog naziva. Tek bih posle naknadnog prelistavanja geografskog atlasa ili pretraživanja na internetu saznao da je mahom reč o gradićima u Južnoj Americi.
Zabavljao sam se smišljajući najneverovatnija objašnjenja za pojavu koja, izgleda, nikoga drugog nije zanimala. Pregled vremenske prognoze u izlogu prodavnice korneta postao je uobičajeni ritual gotovo svake moje vožnje. Često sam sedao na bicikl samo da bih video za koje ću to udaljeno mesto da saznam vremenske prilike. Oduševljavala me je neupotrebljivost tog podatka.

Da prodavnica nije napuštena uveravao me je miris sveže pečenog testa koji se ponekad osećao. Nikada, međutim, nisam uhvatio trenutak kada neko stavlja papire sa vremenskom prognozom u izlog. Nekoliko puta sam došao u iskušenje da napravim zasedu pred izlogom, ali svaki put sam odustao, plašeći se, valjda, da će se ispostaviti da je posredi neki banalan razlog. S vremenom sam ubedio sebe da su pojedina objašnjenja izlišna i nastavio da dolazim biciklom i zavirujem u izlog.
Trajalo je tako godinama sve dok jedne novembarske večeri nisam video da je unutra upaljeno svetlo. Nekoliko trenutaka razmišljao sam šta da radim. Prevagnula je radoznalost, pa sam pokucao na vrata. Otvorio mi je prosed dežmekast muškarac u belom mantilu. Zaplahnuo me je slatkast miris tek pečenog testa.
– Izvoli – obratio mi se.
– Često prolazim ovuda... U izlogu vam je uvek vremenska prognoza, pa sam hteo da vas pitam...
– A to si ti. Primetio sam te.
– Najviše me, zapravo, kopka prognoza za ona mesta u Južnoj Americi.
Osmehnuo se.
– Ispričaću ti jednom, ali moraćeš da dođeš drugi put jer sad imam posla.
– Uvek deluje kao da je zatvoreno.
– Uglavnom koristimo ulaz iz dvorišta. Samo pokucaj jako, pošto sam najčešće iza... Sačekaj trenutak.
Ubrzo se vratio i pružio mi papirnu kesu punu sveže pečenih korneta.
– Pazi da ih ne skrcaš na biciklu.

I dalje sam navraćao da bacim pogled na prognozu u izlogu, ali nisam odmah ponovo pokucao na vrata. Neko vreme uživao sam u odlaganju zadovoljstva.
Onda sam jednog dana u izlogu naišao samo na prognozu od prekjuče za mesto Esquel. Ni kroz tri dana ništa se nije promenilo. Vremenska prognoza za gradić u Patagoniji u podnožju Anda stajala je naredna četiri i po meseca u izlogu. Svaki put sam kucao jako, ali niko mi nije otvorio. Posle pet meseci lokal je renoviran i na mestu prodavnice korneta otvorila se prodavnica zdrave hrane. Nisu imali pojma šta se desilo sa prethodnim vlasnikom.

Dobro sam zapamtio da je 17. decembra u Esquel-u sijalo sunce i bilo toplo.

среда, март 18, 2015

Predrasude



Dok otključavam katanac i skidam debeo lanac kojim sam bicikl vezao za banderu, prilazi mi tip. Sitan muškarac mojih godina ili malo stariji od mene. Ima tamnosmeđu uredno podšišanu kosu, izbrijano lice, kratku kožnu jaknu i pomalo klempave uši. U levoj ruci nosi tašnu. Kaže:
– Mnogo ti je lep bicikl. Koliko je star?
Gledam ga i mislim se, u čemu je fora. Da li bi da me namami da učestvujem u nekoj anketi za ispitivanje tržišta ili bi samo da mi proda karte za pozorište ili slikovnicu čiji prihod ide za nešto korisno? Ako je reč o deci, obrlatiće me.
– Pedesetak godina – odgovaram nezainteresovano. Namotavam lanac oko rama i prčvršćujem ranac za korpu.
– Nego, reci mi – nastavlja on – da li je to engleski herkules ili nemački?
Vidim, razume se... Mora da je lopov. Vrebao je trenutak kada ću da dođem i otključam bicikl. Ljubazno će me zamoliti da ga, kao, proba i zatim pobegne na njemu ili će ga, naprosto, oteti. Verovatno ima i pomagače. Osvrćem se, ali unaokolo nema nikog sumnjivog. Dobro je, samog valjda mogu da ga savladam. Mrštim se i stiskam pesnicu. Spreman sam da ga raspalim na prvi sumnjiv potez. Samo da nije neki pritajeni Brus Li. Onda mi ni lanac neće pomoći.
– Nemački – odgovaram šturo.
On nalazi natpis o poreklu utisnut u ram i upire prstom u njega.
– Pa da, evo piše... Stvarno je mnogo lep.
Ako nije lopov, možda hoće da iskoristi bicikl za snimanje reklame ili filma. Bude li pomenuo da želi da ga stavi u kafić ili restoran, rizikuje da ga u afektu zveknem pesnicom koja mi je, za svaki slučaj, i dalje stisnuta. A šta ako, zlo i naopako, želi da me vrbuje da promovišem biciklistički projekat neke političke partije? Imaju profesionalne dobro plaćene savetnike, a biciklizam je sada u modi. I u tom slučaju zaslužuje da ga opaučim.
Ništa se od toga, međutim, ne dešava. I dalje naivno obigrava oko herkulesa i posmatra ga zadivljeno. Dlanom prelazi preko sedišta i kaže:
– Nema ništa bolje od kožnog sedišta, zar ne?
Kako mi odmah nije palo na pamet da je gej i da mi je prišao samo da bi me startovao? Tek sada uočavam nežne crte lica i pomalo ženstvene pokrete. Da bismo izbegli nesporazum nameravam da pomenem devojku ili, još bolje, suprugu, možda i jednu bivšu pride, plus ljubavnicu. Samo da ne preteram, može da bude kontraproduktivno.
– I moja bivša žena misli tako. Dok ova sadašnja više voli...
Gleda me belo, ništa mu nije jasno. Pažnju mu opet privlači nešto na biciklu.
– Pazi kad ima bošov dinamo.
Baš je uporan... Nema druge, treba da dam krv ili prilog za lečenje njemu drage osobe. Spremam se da mu kažem kako sam krv dao pre nepuna dva meseca i da mi još nije vreme. Ako treba, pokazaću mu i knjižicu dobrovoljnog davaoca. U slučaju da je samo kinta nema problema. Mislim, potrudio se. Još ako je za neko dete... Pomenuo sam već da sam slab na tu temu. Daću mu koliko budem mogao. Olakšao bi mi da me je pitao odmah, pre nego što sam pričvrstio ranac, pošto mi je novčanik u njemu. Umesto mene, on, međutim, vadi novčanik i iz njega mi pruža posetnicu.
– Ako ikada budeš hteo da prodaš herkulesa, javi mi se.
Okreće se i odlazi. Gledam neko vreme za njim i smejem se samome sebi. Gužvam posetnicu i bacam je u kantu za smeće, pošto nemam nameru da prodam bicikl. Onda se penjem na njega i krećem kući. Još sam na trotoaru i vozim sporo dok zaobilazim prolaznike. Dovoljno sporo da iza sebe čujem prijatan ženski glas kako kaže:
– Pazi ga ovaj, molim te. Šta li izigriva na ovom matorom biciklu?