уторак, март 04, 2014

POSLEDNJI SLUČAJ INSPEKTORA KENZA (2. deo)



Sapun sa otisnutim zubima... Kakva bizarnost, oteo mu se uzvik. Sreća da dama sa psetancetom nije sad prošla. Pogledao je oko sebe. Mogla je da ga čuje samo kratko podšišana devojka koja je sedela na desetak metara levo od njega.
Ako ga je i čula, nije pokazivala nikakvo zanimanje za svog suseda. Sedela je naopako, nogu protnutih između naslona i sedišta klupe, i fotoaparatom kadrirala nešto u daljini. Zaharije se nehotice okrenuo i pogledao u pravcu u kom je devojka uperila veliki objektiv. Mlađi par bezuspešno je pokušavao da uhvati vetar i podigne zmaja. Levo od njih, tri žene usporeno su izvodile vežbe nalik nekoj borilačkoj veštini, a u daljini grupa momaka igrala je fudbal.
Zaharije se vratio svom pitanju i prebiranju po sećanju. Do malopre nije ni bio svestan da se seća sapuna sa otisnutim zubima. Šta da se radi, od nečeg mora da se počne. Zar malopre nije imao mudre misli o tome kako bi gotovo sve moglo da bude bitno pod drugačijim okolnostima?
Bilo mu je potrebno malo vremena da se seti konteksta. Sapun sa otisnutim zubima video je u kupatilu poznanika još pre mnogo godina. Tanja i Petko, roditelji Miličine drugarice iz vrtića. Jedno od onih površnih prijateljstava sklopljeno samo radi lakšeg bavljenja decom sličnog uzrasta.
Ona je bila sitna, lepa i pričljiva, a on krupan, sportski građen, proćelav i napadno ljubazan. Oboje su često koristili deminutive. Imali su veliku kuću u kojoj su Zaharije i Lenka bili samo jednom. Tanja i Petko pozvali su ih da zajedno s Milicom dođu na rođendan njihove ćerke. Tada je Zaharije i video sapun sa otisnutim zubima.
Došli su prvi i najpre pomislili da su poranili. Kasnije se ispostavilo da su jedini gosti. Devojčice su otišle u sobu da se igraju, a oni su sa domaćinima ćaskali za trpezarijskim stolom. Zaharije je posle nekih pola sata morao u toalet. Kada je hteo da opere ruke čekalo ga je iznenađenje.
Seo je na ivicu kade i razgledao sapun sa otisnutim zubima. Pravilni nizovi – verovatno ženski, s obzirom na veličinu – s neznatnim preklapanjem donjih sekutića. Razmišljao je zašto bi neko zagrizao sapun. Iako je dao mašti na volju, nijedan razlog mu nije delovao dovoljno uverljivo.
Posle nekog vremena Tanja je pokucala na vrata i upitala ga da li je sve u redu. Tek tada je shvatio da se zadržao predugo. Izašao je i smislio neki banalan izgovor.
Nedugo pošto se vratio za sto Lenka se požalila da joj nije dobro i da mora kući. Tanja joj je predložila da se opruži u spavaćoj sobi, Petko joj je ponudio aspirin, odnosno aspirinčić, kako se izrazio, a Zaharije se pitao zašto mu se supruga folira i pokušavao neupadljivo da osmotri Tanjine zube.
Dok su se vraćali kući pitao je Lenku u čemu je problem. Rekla je da bi trebalo da mu bude jasno o čemu je reč i zašto su bili jedini gosti i da nije pravi trenutak, pogledavši pritom nakratko Milicu koja se na zadnjem sedištu zabavljala lutkom. Pravi trenutak za taj razgovor nije, međutim, nikada došao. Lenka bi odmahivala glavom i govorila da je nebitno i da zaboravi na sve.
I evo, setio se posle petnaestak godina. Zabrinulo ga je donekle što je isuviše dobro prizvao ono što se desilo. Nije li možda iskoristio priliku da prošlost učini zanimljivijom i nesvesno popunio praznine ubacujući sećanja na druge događaje ili nešto što je samo čuo, pročitao, video na filmu...?
Sumnja me neće odvesti nikuda, rekao je opet naglas, pokušavajući, valjda, tako da ubedi sebe u ono što izgovara. Tek je sad imao sreće što dama sa psetancetom nije prošla pored njega. Mogla bi da pomisli da je skrenuo pameću, a Fitipald bi se možda prepao od naglo izgovorenih reči. Zaharija bi trebalo malo da zabrinu današnja učestala nehotična oglašavanja.
Nije imao razloga da sumnja u svoje pamćenje. Dosad ga je dobro služilo. Malopre je možda i izmenio ponešto, ali svakako ništa bitno. Pokušao je da shvati kakve veze ima događaj kojeg se setio sa pitanjem koje ga je i podstaklo da se seća. Gde je izazov prividno nebitnog? Šta bi se desilo da je postupio drugačije? Da je, recimo, pitao Tanju i Petka zašto sapun, sapunčić, u kupatilu ima otisnute zubiće. Dobro, možda bez izmotavanja.
Odavno je prestalo da ga zanima ko je i zašto zagrizao sapun i zbog čega se, zapravo, Lenka uznemirila. Odgovori su, verovatno, mnogo banalniji nego što je pretpostavljao. Pomislio je da možda zato i izbegavamo pojedine odgovore, da ne bismo razvejali ponekad tako privlačnu tajanstvenost. Težimo da stvarnost učinimo privlačnijom. Pa ovo poslednje kao da je deo odgovora na moje drugo pitanje, sinulo mu je. Kako je nepredvidljivo kuda nas razmišljanje vodi.
Misao o nepredvidljivom toku podsetila ga je na vest koju je negde pročitao. Usred okeana potonuo je brod. Ili je, beše, samo ispustio teret? Bilo kako bilo, mada posadi broda nikako nije svejedno kakva joj je sudbina namenjena, među teretom se našao i kontejner sa plutajućim igračkama za kadu. Hiljade plastičnih patkica, kornjača, delfina, možda i neko psetance nalik Fitipaldu, rasulo se i prepustilo morskim strujama. Godinama i decenijama kasnije, nalazili su ih na obalama širom sveta. Čile, Aljaska, Irska, Japan...
Pročitao je vest i Lenki. Bila je ubeđena da je izmišljena. Nisu vredeli Zaharijevi navodi da su i ozbiljni stručnjaci pratili slučaj i koristili podatke za proučavanje morskih struja. Smatrala je da je poverovao u vest samo zato što mu se dopala zamisao. Možda je noćas sanjao da plovi do Japana...
Učinilo mu se da je vreme za kratku pauzu. Poluvreme, kao u sportu. S tim što danas dolazi pri kraju utakmice. Osećao je da ne može još dugo da održi igru na visokom nivou – kad smo već pomenuli sport – i da će ga uskoro sustići umor. Ne fizički, naravno, već onaj podmukliji što zbunjuje i otežava misli. Pa nisu nadmetanja bez razloga uglavnom vremenski ograničena.
Izvadio je jabuku iz džepa sakoa i počeo da je jede. Bila je kiselija nego što je očekivao. Prijala mu je, iako mu je pljuvačka tekla kao da je žvakao limun. Možda je zbog toga kinuo jače nego inače kada mu je zrak sunca zagolicao oko.
– Nazdravlje – oglasio se stariji muški glas levo od njega. Na klupi na kojoj je sedela devojka sa fotoaparatom, sada se nalazio starac sa naočarima za sunce. Uz sebe je imao štap nalik onima koje koriste slepi.
– Hvala – uzvratio je Zaharije.
Starac se više nije oglašavao. Možda je i on došao da se pozabavi važnim pitanjima i brine da Zaharije lepo vaspitanje ne protumači kao želju za razgovorom. Kako da zna da su na sličnom zadatku?
Pošto je dovršio jabuku, Zaharije je ustao da baci ogrizak u kantu i malo se protegne. Pogledao je oko sebe. Proletelo mu je kroz glavu da mora da je razmišljao mnogo duže nego što mu se činilo. Neko opterećen tačnošću zabeležio bi da je to dosad trajalo dva sata i trideset sedam minuta.
Zaharije je skinuo džemper, pa se vratio na klupu. Čekao ga je poslednji deo današnjeg izazova.
Setio se da je jednom išao da gleda film za slepe. Lenka ga je zamolila da prave društvo njenoj prijateljici s fakulteta. Iako je bioskop ličio na pravi, Zaharije je očekivao emitovanje samo opisa filma preko zvučnika i iznenadio se kada se na platnu pojavila i slika. Staša, Lenkina slepa prijateljica, objasnila mu je da su projekcije često nalik klasičnim, jer ima i onih koji su samo slabovidi, a i da se ne bi dosađivali ljudi koji su pošli kao pratioci. Staša je uvek vodila nekoga sa sobom, najviše da bi joj posle projekcije potanko opisivao detalje koji su izostajali u opisu filma.
Gledali su i slušali neki japanski detektivski film. Nije upamtio naslov, ali seća se da je glavni junak bio inspektor Kenzo. Pošten, pronicljiv i požrtvovan detektiv pomalo teške naravi zbog koje često dolazi u sukob sa nadređenima. Ženskaroš sklon alkoholu. Rešava slučaj korupcije na visokom nivou. Nailazi na prepreke sa svih strana, podmeću mu ubistvo, hapse ga. Uspeva da pobegne uz pomoć bivše žene koja ga i dalje voli. Nastavlja istragu na svoju ruku. Put ga vodi u tokijsko podzemlje, kockarnice i zadimljene klubove. Zaljubljuje se u pevačicu džez-benda koja mu uzvraća naklonost i pruža utočište, ne postavljajući previše pitanja. Shvata da se nameračio na isuviše uticajne ljude koji se uvek izvuku. Ubija glavnog negativca i odlučuje da pobegne iz zemlje. Poziva pevačicu sa sobom, ali ona odbija uz izgovor da ne veruje u sreću za dvoje. Film se završava tako što se inspektor Kenzo ukrcava na malu ribarsku barku.
Opis koji se čuo sa zvučnika razlikovao se donekle od radnje na platnu. Zaharije je smatrao da je reč o neophodnim otklonima od verodostojnosti kako bi se bolje prenela dinamika filma. Što je, međutim, film više napredovao otkloni su postajali sve veći. Kao da je neko na silu želeo da ispravi nepravde i usliši svoje želje. Inspektor Kenzo pobio je, maltene, sve negativce, a pevačica mu se na kraju pridružila na barci. Tada je neko iz publike počeo da viče. Zahariju se urezao ogorčen promukao muški glas:
– Lažu nas, majku im jebem. Lažu nas. Gledao sam ovaj film dok sam još mogao da vidim. Obmanjuju nas i lažu, majku im jebem. Lažu nas...
Ovo je pokrenulo opšte negodovanje, izlive besa, psovke, plač... Izveli su Stašu napolje. Ćutke su se prošetali do prvog bara. Pošto su seli Lenka je upitala Stašu da li želi da joj prepriča šta se, zapravo, dogodilo. Nije htela. Tražila je samo da joj opiše inspektora Kenza.
Zahariju ni dan danas nije jasno kako je Lenka uspela da upamti sve što je navela. I ožiljak na leđima, kvrgava kolena, način na koji pali cigaretu, brz desni aperkat kojim mlati zločince, motiv sa medaljona oko vrata... Možda je i ona malo dala mašti na volju.
Dok je Zaharije razmišljao o događaju i pokušavao da rasplete bitno od nebitnog, pala mu je na pamet jedna besmislica. Slepi komšija možda je prisustvovao projekciji o inspektoru Kenzu i došao je radi osvete nad onima koji su primetili obmanu, ali su ćutali. Čeka pogodan trenutak da štapom nasrne na Zaharija.
Sada je već bio siguran da je za danas dosta. Podsvest se umorila i počela da povezuje sve na šta naleti, ne vodeći računa o značaju, smislu i uverljivosti. Podsvest kao podsvest, jogunasta i nepredvidljiva. Tako i treba da bude, pomislio je. Zamislio je na trenutak svet u kome imamo kontrolu nad nesvesnim i uplašio se.
Nije odmakao mnogo dalje od stidljivog jednosložnog odgovora s početka. No, nije bio nezadovoljan, naprotiv. Imao je utisak da je dao sve od sebe. Možda će sutra imati više sreće sa drugim pitanjem.
Krenuo je kući. Dok je prolazio pored starca klimnuo je glavom i rekao:
– Doviđenja, gospodine.
Više nije bilo razloga da zapostavlja lepe manire.
– Doviđenja – uzvratio je starac. – Prijatan dan vam želim.
Zar bi to rekao neko ko je došao da se osveti?

Nastaviće se...

понедељак, фебруар 10, 2014

POSLEDNJI SLUČAJ INSPEKTORA KENZA



Dugo sam čekao na ovo, pomislio je Zaharije i osmehnuo se. Osmehnula se i dama koja je prolazila pored njega, misleći da je blagonaklon osmeh upućen njoj i njenom psetancetu u ljubičastom prsluku.
– Sama sam mu isplela – rekla je ponosno i zastala. Učinilo joj se da gospodin Zaharije želi da zapodene razgovor.
Zahariju ni na kraj pameti nije bilo da počinje razgovor. Došao je u park s ciljem koji je nespojiv s bilo kakvim društvom, ma koliko da je prijatno.
Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da shvati zbog čega mu se visoka sredovečna crnka u svetlosivom mantilu obratila i da bi trebalo nešto da kaže.
Iako Zaharije nije imao predrasude prema majušnim rasama, učinilo mu se da psetance pred njim liči na uparađenog štakora. Vlasnica mu je, pak, delovala dobrodušno. Imala je krupne oči i pitomo okruglo lice. Pokušao je da smisli odgovor koji bi mogao da se shvati kao kompliment, ali ne bi pružio previše prostora za dalji razgovor.
Ništa mu, međutim, nije padalo na pamet. Samo je zurio u psa. Pretila je opasnost da ispadne nepristojan.
– Zar mu nije vrućina? – oglasio se najzad.
Iako ne baš maštovito, pitanje mu je delovalo savršeno logično, s obzirom na to da je bio sunčan i topao jesenji dan i da se približavanje zime tek nagoveštavalo.
Zbunio je damu sa psetancetom. Videlo se to po nabiranju čela i žmirkanju koje je otkrilo sitne bore pored očiju, protiv kojih se bori već skoro deceniju i po. Pokušao je da popravi utisak.
– Kako se zove? – upitao je, a u glavi mu je odzvonilo, zašto se ovog nisam odmah dosetio.
– Fitipald.
Pomisao na štakora koji se zove Fitipald izmamila je Zahariju osmeh koji se dami učinio podsmešljiv.
– Fiti, idemo – kazala je, povocem povukla psetance i udaljila se.
Pretpostavio je da ga je dama pogrešno razumela i da se uvredila. Pod drugačijim okolnostima bilo bi mu krivo zbog toga i grizla bi ga savest. Sada, međutim, nije previše mario za to. Obreo se u parku s namerom čija važnost prevazilazi ljubaznost prema drugima. Čvrsto je rešio da konačno odgovori na nekoliko pitanja koja su ga mučila već dugo.
Nisu ga, zapravo, mučila. Tako se samo kaže. Naprosto ih je odlagao. Najpre zbog nedostatka životnog iskustva. Osećao je da ga pitanja nadilaze i da još nije trenutak za njih. Posvetio se čitanju, učenju, putovanjima, porodici... svestan toga da pitanja neće pobeći nikuda. Pa nemaju ona noge, odnosno nožice, kao Fitipald, poznat još i kao Fiti.
Pored iskustva, s godinama je došao i nedostatak slobodnog vremena. To može da posvedoči gotovo svako ko je u braku i ima makar jedno dete, a Zaharije je u braku već dvadeset dve godine i ima troje dece. To, naravno, ne znači da Zaharije više od dve decenije nije uživao u dokolici – naprotiv. Samo, smatrao je da mu je za pitanja potrebno malo više vremena. Barem tri dana u kojima bi bio sâm i ne bi morao da radi ništa drugo. Jedan za neophodne pripreme i dva za razmišljanje. Ne sme čovek olako da se lati nečeg tako značajnog.
Otkad je postao svestan da je dorastao pitanjima – a desilo se to pre desetak godina, dok je jednog prolećnog jutra preslišavao stariju ćerku pred test iz matematike – dosad je dvaput bio u prilici da odvoji vreme za razmišljanje. Prvi put ga je omeo grip. Drugi put, problem na poslu, zbog koga je morao da prekine odmor.
I evo, konačno ima dane samo za sebe. I to ne tri, već četiri. Možda mu je to nagrada za strpljenje.
Lenka, Zaharijeva supruga, otputovala je da poseti sestru. Sa sobom je povela mlađu ćerku, Andreu. Stevan je bio na školskoj ekskurziji. Milica se upisala na fakultet i od septembra više nije živela s njima. Sa drugaricom je iznajmila stan. Zaharije je imao slobodne dane na poslu. Moralo je kad-tad da se desi.

Prvi od četiri dana već je minuo. Protekao je u pripremama koje nisu podrazumevale ništa naročito. Trebalo je da ne radi ništa i tako se oslobodi pritiska svakodnevice. Možda pritisak i nije najbolja reč; Zaharije to nije tako doživljavao. Zagrljaj bi, pak, bila previše sentimentalna za činjenicu da nam svet oko nas zaokupljuje pažnju i umara nas, hteli mi to ili ne, i da nam je potreban odmor da bismo se svim snagama usredsredili na ono što nam je zaista važno.
Zaharije je juče izašao u šetnju, pročitao tridesetak strana romana, rešio sudoku od četiri zvezdice, razmenio nekoliko poruka sa suprugom, podmazao vrata koja su škripela, odneo na reciklažu dva paketa starih novina, napunio kadu toplom vodom i dugo ostao u njoj, spremio jednostavnu večeru (pastu sa sosom od paradajza) uz koju je popio i čašu vina, pogledao film na televiziji, još malo čitao... Zaspao je brzo.
Jutros se setio sna, ali samo u obrisima. Imao je neke veze s Japanom. Nije mu bilo jasno zašto je sanjao bilo šta u vezi s Japanom. No, nije se previše ni pitao.
Dan je bio lep, kako su i predvideli u vremenskoj prognozi, pa je rešio da ga provede u parku. Smatrao je da nema boljeg mesta za razmišljanje. Obilno je doručkovao, popio kafu, pa krenuo napolje. Obukao je i puniji somotski sako, za svaki slučaj, ali ubrzo ga je skinuo i prebacio preko ruke, ostajući u košulji i tankom zelenom džemperu koji mu je Lenka poklonila za pretprošli rođendan. Usput je kupio jabuku, nadajući se da je nakisela. Prodavačica nije bila sigurna.
Uskoro ćemo ga sresti na klupi. Upravo je seo i osmehnuo se, ne primetivši odmah damu sa psetancetom.
Ona je već pronašla društvo. Ćaska s vlasnicom krupnijeg psa koji merka Fitipalda kao da će svaki čas da ga smaže.

I da prekinemo više ovo nepotrebno iščekivanje, pitanje koje zaokupljuje Zaharija jeste: da li je umeo da razlikuje bitno od nebitnog.
Ovako napisano i ne deluje baš naročito. Nešto slično pomislio je i sâm Zaharije. Pitanje mu se učinilo gotovo naivno. Napravio je, maltene, bauka od nečeg tako jednostavnog. Znao je, naravno, da je to samo na prvi pogled. Pa ne bi mu bile potrebno tolike godine da sabere dva i dva, ako smemo tako da se izrazimo, radi Zaharija koji voli matematiku.
Kopkaju ga još dva pitanja, od kojih jedno i nije toliko značajno, ali ga najviše zbunjuje. Njih je ostavio za kasnije.
Zaharijev plan je da se najpre seti ključnih trenutaka u životu. Za zagrevanje, jer tu se, valjda, najlakše uočava značaj naših postupaka. Sledi zatim pravi izazov, da se seti onih trenutaka koji nisu ključni, a možda su mogli da budu. Tek se tu pojavljuju uzročno-posledične zavrzlame. Ako ih, međutim, rasplete i usput odoli zavodljivom iskušenju da se razmašta u stilu: šta bi bilo kad bi bilo, pojaviće se i odgovor na njegovo pitanje. Naravno, ne jednosložan, pošto bi takav i sad mogao da dâ i glasio bi „da“, možda uz jedno stidljivo „uglavnom“. Ali to „da“, pa makar i stidljivo, ne govori mnogo o tome da li je nešto bilo sticaj okolnosti i puka sreća, praćenje linije manjeg otpora ili odvažno preuzimanje odgovornosti.
Nije imao nikakvih problema da se seti važnih događaja. To bi, valjda, svako mogao da uradi. Nema toga ne znam koliko. Polazak u školu, pad s bicikla prilikom koga je, srećom, polomio samo ruku, polufinalna utikmica kadetskog prvenstva u fudbalu na kojoj je postigao odlučujući gol, uginuće psa s kojim je odrastao, prvo zaljubljivanje, prestanak ozbiljnijeg bavljenja fudbalom zbog upisivanja na fakultet, prva značajna ljubav, smrt strica koga je mnogo voleo, putovanje u Brazil, žurka na kojoj je upoznao Lenku, zaposlenje, venčanje, rođenje dece, nekoliko njihovih nestašluka koji su mogli da se završe mnogo gore nego što jesu, nekoliko njihovih uspeha na koje je mnogo ponosan...

Kao što je i pretpostavio, nije se mnogo približio odgovoru, ali je razigrao sećanje. Pa zagrevanje tome i služi, to znaju čak i oni neskloni fudbalu i sportu uopšte. Sve je delovalo prilično jasno i očekivano, no nikako lišeno draži. Kao dobar roman – recimo onaj čijih je tridesetak strana pročitao sinoć – koji iznova čitamo i uživamo, iako znamo šta će da se desi.
Sledio je teži deo – pretraživanje naizgled nevažnog dela sećanja. Palo mu je na pamet da, strogo govoreći, potencijalno važnih trenutaka može da bude bezbroj. Svaki, maltene, konkuriše za tu kategoriju. Da se malopre, na primer, drugačije poneo prema dami sa psetancetom, ko zna na šta bi sve to ispalo. Možda bi ga dama zavela ili bi ga Fitipald ujeo i zarazio nekom bolešću zbog koje bi Zaharije dugo iščekivane slobodne dane proveo u bolnici? Sva je prilika, međutim, da je takav ishod malo verovatan. Zar možete da zamislite damu dobrodušnog okruglog lica kao zavodnicu, ili psetance u ljubičastom prsluku kao prenosioca teške bolesti?
Nije mu bio potreban ovakav uvod. Doslovno je sam sebi rekao: „Šta će ti ovo filozofiranje?“ Odmah je shvatio da je izvalio glupost; nije li bavljenje filozofijom možda i najuzvišeniji oblik razmišljanja?
No, bilo je kasno. Ako je do malopre i naslućivao kojim bi to nevažnim događajima najpre trebalo da se posveti, sada se pojavila sumnja i svi su mu delovali slično. Nije znao odakle da počne. Sam je sebe sapleo izlišnom relativizacijom. Možda upravo to jeste iskušenje kojeg se pribojavao, a ne zavodljivost maštanja, kako je očekivao. Pa zar bi iskušenje moglo da bude veliko ako ga očekujemo? Možda bi i moglo, ali bolje da se ne udubljujem previše, pomislio je. Još mu samo fali novo pitanje na svu muku nasukanog na suvo, da se izrazimo pomorskim rečnikom; opet radi Zaharija koji voli i plovidbu, iako nema mnogo iskustva.

Pomoć se pojavila niotkuda. Setio se slike sapuna sa otiskom zuba, kao da je neko hteo da ga odgrize.
NASTAVIĆE SE...

недеља, октобар 06, 2013

ODSAD ĆE SVE BITI DOBRO

 Nova zbirka priča...


Ima je u knjižarama Beopolis i Zlatno runo (preko puta Ateljea 212)

среда, јул 03, 2013

Tour de France 2013.

Ovo će biti poslednji put da vozim L’Étape du tour. Mada, to sam rekao i prošle godine. Sam sebi povremeno ličim na pljačkaša banaka koji svaki put iznova sprema famoznu poslednju pljačku posle koje će da se povuče.

A kad se vratim, posvećujem se pisanju. Biće možda nekih lepih vesti uskoro...

уторак, мај 07, 2013

11. Predah pred odlazak na ključni sastanak


U kafeu „Krug“ bio sam poslednji put još dok smo Tamara i ja bili u braku. Iznenadilo me je koliko je pun. Mora da je, u međuvremenu, postao popularan, pošto se ranije gužva pravila samo vikendom. Promenio se i profil posetilaca. Od lokalnog mesta postao je stecište dobrostojećih ljudi. Barem je tako delovalo na prvi pogled. Dame su bile elegantno odevene, a muškarci su mahom nosili odela. Pomislio sam kako bi se Katarina Krup možda osetila nelagodno da je prihvatila moj poziv i pošla sa mnom.
Seo sam za veliki šank i naručio čašu crnog vina. Sa zvučnika se čuo bi-bap. Ljudi oko mene živo su ćaskali. Izvadio sam cedulju koju mi je jedan od blizanaca dao ispred bioskopa. Napisana je na brzinu nalivperom. Neko ko se potpisao kao Propeler zakazao mi je sastanak u vezi sa dokumentom Nag17. U pola deset ispred moje stare škole. Ne poznajem nikoga sa tim nadimkom. I otkud zna u koju sam školu išao? Vratio sam poruku u džep sakoa. Razmišljao sam ko bi mogao da stoji iza cele zavrzlame i da li je pametno da odem na sastanak.

Posle nekog vremena do mene je sela mlađa plavuša u dugačkoj crnoj haljini. Nosila je raskošnu ogrlicu koja joj je stajala prisno uz vrat. Nisam odoleo da ne bacim pogled na izazovan dekolte.
– Imate li upaljač? – upitala me je.
– Izvinite, ne pušim.
– Možda ga ipak nosite sa sobom.
– Ne, nažalost.
Prišao joj je konobar i pripalio joj tanku cigaretu u dugačkoj muštikli.
– Ovakve su nekada koristile filmske dive – rekla je, pa zabacila glavu i otpuhnula dim uvis. – Ranije su pravili mnogo bolje filmove, zar ne? I svi su pušili.
– Nemojte pogrešno da me shvatite, ali delujete premlado da biste voleli stare filmove.
– Onda biste, po toj logici, vi bili prestari za nove filmove. Zar ne mislite da je to malo ograničavajuće? Ne prijaju mi nikakva sputavanja... Nisam vas viđala dosad.
– Nekada sam dolazio. Dok se nisam preselio. Ima tome...
– Mora da sam tada još bila u školi.
Osmehnuo sam se i od konobara zatražio račun.
– Ne prija vam moje društvo? – upitala me je.
– Naprotiv, ali moram da krenem.
– Nemojte.
– Zašto to kažete?
– Recimo da pretpostavljam kuda idete.
– Sumnjam da biste pogodili.
– Ne razumete, ali nema veze... Biće vam zabavnije ako ostanete sa mnom. Obećavam da nećete zažaliti. Stajaće vas manje nego što pretpostavljate.
– Hvala na ponudi, ako smem tako da se izrazim, ali zaista moram da pođem.
– Kako vam drago. Čuvajte se.
Platio sam račun, pa krenuo napolje. Dok sam izlazio, primetio sam da je plavuši prišao sredovečni muškarac u teget odelu sa crvenom leptir-mašnom. Hodao je sporo oslanjajući se na štap. Devojka mu je šapnula nešto, pa izvadila telefon iz torbice. Napolju je, u međuvremenu, počela kiša...