Podne

Žena i muškarac na vespi. Ona drži noge starinski, sa strane. Ima izuzetno dugačku riđu kosu koja ih prati kao rep komete... Troje dece igra školice u sporednoj ulici. Kvadrati su raznobojni. Crveni, pa dva žuta, zeleni, neboplavi, ljubičasti, narandžasti, opet crveni... Spokoj toplog podneva naglašavaju zvonko kotrljanje krede i lupkanje sandala... Trag vode iz klima-uređaja pruža se kao glista od oluka do najbližeg slivnika... Iz kontejnera viri stari radio. Na skali se nalaze nazivi stanica... Ulaz zgrade ukrašava skulptura na čijoj je glavi niklo malo kiselo drvo... Smeđokosa devojka sedi na zidiću parka. Pognula je glavu, ukrstivši prste na potiljku. Stopala su joj povijena ka unutra. Pored nje je knjiga. Kao obeleživač stoji pertla... Na klupi, otac uči sina kako da napravi avion od papira. Koriste listove dnevnih novina. Avioni zbunjuju golubove koji uzmiču pred njima sve dok se leteće vesti ne prizeme. Onda im obazrivo prilaze, radoznalosti ili hrane radi... Dva osnovca spuštaju po deo sendviča uz žbun iz koga ubrzo izlazi nekoliko štenaca... Troje sedi za kafanskim stolom. Mladić i devojka s naočarima živo razgovaraju. Oboje imaju cigaretu među prstima i izražajno gestikuliraju. Druga devojka kratke crne kose pridržava dlanom bradu i zamišljeno gleda ka nebu. Gore se tragovi aviona ukrštaju u izduženo slovo iks, nalik kakvom uvrnutom hromozomu...

Third

Blog Spidloris ovih dana slavi treći rođendan.

Srdačan pozdrav svima.

Biciklistički vikend u slici i reči

Power point prezentacija uzbudljivog biciklističkog vikenda


http://www.sendspace.com/file/erxmqa

POSLEDNJA PRIČA

Sonja je ušla u čekaonicu. Ljubazno je pozdravila devojku za pultom, a potom okačila o vešalicu mantil koji je do tada nosila preko ruke. Osetila je olakšanje, oslobodivši ga se. Pre nego što je krenula od kuće, dugo se mislila da li da ga ponese. Volela je da bude odevena u skladu sa vremenskim prilikama – prezirala je iznenađenja – a dani na smeni godišnjih doba umeju da budu varljivi. Presudilo je to što je kraći mantil boje pustinjskog peska odlično išao uz crnu suknju do kolena. Ali neočekivano topao drugi dan proleća ubrzo ju je naterao da ga skine i nosi kao nepotrebno breme. Zapravo, više se nervirala zbog loše procene. Zauzeta ruka predstavljala je tek puki podsetnik na tu činjenicu.

Sela je na stolicu i doterala frizuru. Od razdeljka na levoj strani, pramen je išao do suprotnog uha, prelazeći ukoso preko čela. Ostatak dugačke plave kose padao je ravno na ramena. Potom je uzela časopis sa stola.
Devojka za pultom pohvalila je izgled njenih čizama. Sonji se nije ćaskalo, pogotovo ne o čizmama. Znala je da su dobre, marke “ariat”, platila ih je mnogo. Svejedno, razmenila je nekoliko rečenica sa brinetom detinjastog izgleda, čije je ime zaboravila i koja je po godinama gotovo mogla da joj bude ćerka, pa nastavila da lista “Kosmopoliten”.
Devojka se zvala Vedrana. Imala je dvadeset jednu godinu. Ni njoj se nije pričalo o čizmama, ali prihvatala je to kao sastavni deo posla, koji možda nije bio idealan, no plaćao je račune. Proverila je još jednom raspored za taj dan, pa krenula da na internetu pretražuje dešavanja u gradu za naredni vikend, dok joj Ana nije javila da je sve spremno za sledeću seansu.
Sonja je kratkim hodnikom došla do Anine sobe. Pred dvokrilnim tapaciranim vratima poslala je kratku poruku sekretarici, a potom isključila oba telefona. Kada je ušla, iznenadila se, kao i uvek, koliko je tavanica, nešto viša nego u hodniku i čekaonici, doprinosila utisku prostranosti. Pozdravila se s Anom, a zatim se smestila u fotelju.
– Kako ste, Sonja?
– Dobro, hvala na pitanju. Vi?
– Raduje me ovo lepo vreme. Jedva sam čekala da prođe zima.
– Da, da, svakako...
– Čime da vas ponudim?
– Čašu vode, molila bih. Blago gaziranu, ako je moguće.
Ana je pozvala Vedranu i rekla joj da donese čašu blago gazirane vode. Onda se zagledala napolje nekoliko trenutaka. Učinilo joj se da dva velika oblaka stoje na istom mestu već satima, kao da ih je neko zakucao za nebo. Ustala je i zatvorila prozor, koji je do tada stajao odškrinut, i malo spustila roletne. Zvuci grada potpuno su utihnuli, a na staklu se pojavio njen lik. Prošla je rukom kroz kratku tamnosmeđu kosu, osmehnula se sama sebi, pa se okrenula ka Sonji.
– Danas je značajan dan za vas...
Sonja je na ovo podvukla dlanove pod butine, dok nije postala svesna toga. Izvukla ih je i uplela prste. Uto je ušla Vedrana. Spustila je podmetač i čašu s vodom na sto, pa izašla. Mehurići su se lenjo otkidali sa zida čaše. Ana se igrala dugmetom svetloplave košulje.
– Došli smo do poslednje priče... Vi ćete, naravno, i dalje da dolazite kod nas, radi kontrola, ali glavninu terapeutskog programa smo završili. Šta mislite o tome?
– I meni se tako čini.
– Odlično ste napredovali za ovih skoro godinu dana... Kako je bilo od prethodne seanse?
– Pominjala sam vam da sam upoznala tog momka. Mlađi je od mene, tu negde vaših godina. Postali smo vrlo bliski... Razumeo je što nisam želela da se bavimo seksom neko vreme, što me je iznenadilo, jer ne zna ništa o meni od ranije. Onda smo prošle nedelje dvaput spavali.
– Kako ste se osećali?
– Bila sam malo stegnuta tokom prvog odnosa. Imala sam utisak da je posredi neko drugi, a ne ja. Dok sam naredni put gotovo uživala.
– Da li ste se usudili da mu saopštite neku želju?
– Da, i nisu ga nimalo uplašile ili zbunile.
– A jesu li vas?
– Mislim da nisu.
– A da li ste, možda, osećali stid ili krivicu?
– Ne mogu da kažem da sam se ponašala potpuno opušteno, ali prilično sam sigurna da nisam primetila ništa od toga.
– Čini mi se da ćete uskoro potpuno da uživate u seksu. Drago mi je zbog vas...
– Krajnji ishod prevazišao je i moja najsmelija očekivanja. U početku sam bila malo nepoverljiva prema metodi. Laura se sigurno seća toga. Uzgred, da li se čujete s njom?
– Baš pre neki dan. Dobro je. Sada živi u Londonu. Iskoristila je priliku koja se ne dobija često.
– Pozdravite je puno...
– Svakako...
Ana je iz ladice izvukla fasciklu pod brojem sedamnaest. Uzela je odštampan primerak priče sa vrha i još jednom bacila pogled na izbor muzike i uputstva o samom čitanju. Onda je ispred sebe pažljivo rasporedila grafitnu olovku, gumicu i nalivpero. Učinilo joj se da je na vrhu gumice ostao trag od prethodnog brisanja. Uklonila ga je desnim palcem. Sonja je otpila gutljaj blago gazirane vode. Kucnula je nekoliko puta noktima o zid čaše.
– Pre nego što počnemo... Imam prijateljicu koja se zainteresovala za program, pošto sam joj ispričala moje iskustvo. Da li biste mogli da joj zakažete?
Ana je pogledala u Sonjinom pravcu i malo podigla obrve.
– Imamo nove programe kojima može da se priključi. Ovaj s pričama završavamo.
– Kako to?
– To je bio Laurin projekat. Samo sam preuzela obavezu da ga sprovedem do kraja. Moj pristup donekle se razlikuje. Radije koristim kontrolisane vizuelne stimulacije. Da budem iskrena, ne snalazim se najbolje s pričama. I sve teže sarađujem s osobom koja ih piše.
– A nikad nisam pitala... ko, zapravo, piše priče?
– Pošto više nije bitno, smem i da vam kažem. Posredi je Laurin dečko, odnosno, verenik. Neko ko je... Recimo, da smo različiti, da ne budem pregruba.
– Sad su mi jasniji neki njeni postupci... A on je psiholog, ili pisac?
– Pisac, navodno. Mada, trenutno u Londonu radi kao kurir na biciklu, a vikendom u nekoj cvećari. Kao što kažem, reč je o čudnom čoveku... U svakom slučaju, možete posle kod Vedrane da prijateljici zakažete razgovor, pa ćemo videti.
– U redu.
– Sada bi trebalo da počnemo... Ili da završimo. Kako se uzme.
Sonja se iz fotelje premestila na kauč. Udobno se smestila i sklopila oči. Ana je priključila laptop na muzički uređaj i pustila već pripremljenu listu numera. Prvo je išla “Fade Into You” od “Mejzi Star”. Mazni glas Houp Sandoval razmileo se prostorijom. Trebalo je da sačeka da se pesma završi, pa da počne čitanje. Nekada je volela ovu pesmu. Ali nije bio trenutak da misli o tome. Udahnula je duboko nekoliko puta i usredsredila se na tekst. Počela je kad i saksofon u pesmi “You Look Like Rain“ grupe “Morfin”.
– U hodniku si. Širok je koliko i tvoje raširene ruke. Svetlost dolazi od sasvim tankih prozora koji su postavljeni pri dnu desnog zida. Odevena si samo u belu haljinu do kolena. Koračaš polako napred. Pod stopalima osećaš mekoću staze. S leve strane, nailaziš na vrata. To su ista ona žuta vrata kroz koja si prošla, samo što su sada bela. Nastavljaš dalje. S iste strane nalaze se redom i vrata ostalih prostorija koje si posetila. Sve su to sada obična bela vrata, ponegde oljuštene boje.
Po uputstvu, napravila je pauzu od desetak sekundi.
– Dolaziš do kraja hodnika. Vrata su takođe bela, ali do sada nisi prošla kroz njih. Ulaziš... Unutar si prostorije bez tavanice. Jedini nameštaj jesu stolica na sredini i metalna kofa u uglu. Sedaš na stolicu. Na zidovima su tapete diskretne šare. Podižeš pogled i vidiš guste oblake kako promiču kao na ubrzanom snimku. Umesto prozora postoji veliki ekran koji zazuji na trenutak. Pojavljuje se slika tebe kako sediš na stolici. Mašeš levom rukom. S malim zakašnjenjem, isto radiš i na ekranu. Ali onda se slika na ekranu ubrzava. Posmatraš kako ti prilazi muškarac čije lice ne vidiš jasno. Stavlja ti povez preko očiju. Klizi rukama po tebi. Ubrzo te skida. Zatim ti vezuje ruke za stolicu... Zagledana u ekran, ne primećuješ da neko prilazi otpozdi i stavlja ti povez preko očiju...
Bacila je pogled na Sonju koja je napravila dva-tri jedva primetna trzaja. Ovde je čekala da se završi prethodna pesma i krene “Silence” od grupe “Portished”. Naredni deo trebalo je da čita sa dužim pauzama između rečenica.
– Šake su mu krupne i pomalo grube na vrhovima prstiju... Deluju ti poznato, ali ne možeš da se setiš čije su... Dodiruju te i miluju nešto snažnije nego što bi volela... Nisi znala da su ti tako osetljivi unutrašnja strana kolena, donji deo leđa i koža između nožnih prstiju... Haljinu ti skida preko glave... Vezuje te lanenom trakom... Priteže je do granice bola... Počinje kiša, ali pada samo u delu sobe gde se nalazi kofa... Čuje se kako kapi lupkaju o metal i zveče... Iz pravca ekrana dopiru tvoji uzdasi...
Sledila je nova pauza. Sve do početka “Gotham Lullaby“ od Meredit Monk.
Ani je proletelo kroz glavu – gde li nalazi ovakvu muziku.
– Muškarac donosi kofu pored tebe... Zahvata šakama iz nje i pažljivo te poliva... Tečnost je topla i nešto gušća od vode... Kapi klize polako... Osećaš njihovu prijatnu težinu... Usredsređuješ se na one koje ti prelaze preko osetljivih delova tela... Uživaš... Ubrzava ih nova količina tečnosti iz njegovih dlanova... Šapuće ti da je tečnost dragocena... Prepoznaješ ga... Kapi kreću naviše...




Mazzy Star - Fade Into You

Morphine - You Look Like Rain

Portishead - Silence

Meredith Monk - Gotham Lullaby