среда, фебруар 25, 2015

Pitka melodrama u pet činova - 3.



3.
Seo sam na klupu nedaleko od ulaza u bolnicu. Izabrao sam onu u hladu velikog kestena. Iako avgustovsko sunce nije pržilo kao juče, bilo mi je vrućina. I dalje mi je bolno pulsiralo među nogama. Trebalo je da obuzdam paniku barem još naredna četiri i po sata, a posle... već kako bude.
Nisam želeo da idem kući dok ne budem siguran. Trudio sam se da razmišljam o nečemu lepom i pozitivnom, ali nisam uspevao. Pred očima su mi promicali prizori umirućih likova iz knjiga i filmova.
Dok sam tako odumirao natenane primetio sam da iz bolnice izlazi kratko podšišana plavuša koja mi je preotela tuđu pažnju u čekaonici. To mi je sada delovalo potpuno nebitno. Pratio sam pogledom ritam koraka i njihanje bele suknje do kolena kada mi je sinulo – šta ako plavuša nije slagala i zaista smo rođeni istog dana, samo su njoj greškom upisali onaj istetovirani koji nas je i povezao? Onda je i verovatnoća da imam rak znatno manja od pedeset posto; ne više od jedan i po.
Iako mi se odmah učinilo da u mom proračunu nije baš sve kako treba, potisnuo sam tu misao i rešio da pođem za devojkom i saznam istinu koja će me, nadao sam se, umiriti. Pulsiranje između nogu prestalo je da bude bolno, ali se nije izgubilo.
Odmakla je tridesetak metara kada sam krenuo za njom. Ubrzanim korakom počeo sam da joj se približavam. Da sam potrčao stigao bih je pre nego što je na taksi-stanici ušla u žuti pežo. Dok se udaljavala seo sam u sledeći taksi i izgovorio frazu iz detektivskih filmova – pratite onaj auto. Prosed dežmekast taksista nakratko me je odmerio pogledom preko retrovizora, pa pokrenuo auto i uključio taksimetar.
Posle dvadesetak minuta stali smo blizu centra, malo iza pežoa iz koga je izašla plavuša. Pružio sam taksisti novčanicu i rekao mu da zadrži kusur. Prihvatio ju je i lakonski klimnuo glavom.
Gotovo da sam je sustigao kada mi je na pamet palo da možda i nije najbolja ideja da je sada zaustavim i pitam je za pravi dan rođenja. Bilo bi očigledno da sam je pratio, pa bi se verovatno uplašila i ostavila me bez odgovora. Nastavio sam da idem za njom, nadajući se da će se zgodna prilika već nekako udesiti.
Ubrzo je ušla u časovničarsku radnju. Prešao sam na drugu stranu ulice i tobože razgledao izloge. Pošto je izašla, nastavio sam za njom.
Prvi put sam nekoga pratio. Često sam se osvrtao, kao da mene uhode. Plavuša nijednom nije pogledala iza sebe.
Hodala je malo brže nego malopre. Kroz desetak minuta opet smo prošli pored časovničarske radnje. Nedugo potom još jednom. Pravila je krugove trudeći se da bira svaki put različite ulice.
Onda je nastavila pravo na velikoj raskrsnici na kojoj je prethodno skretala levo ili desno. Nakon nekoliko minuta zamakla je u ulicu desno i posle pedesetak metara ušla u policijsku stanicu.
Kako mi nije palo na pamet da je posumnjala da je pratim? Našetala me je samo da bi bila sigurna. Verovatno je otišla da me prijavi. Rešio sam da sačekam ispred i vidim šta će da se desi. Ako bude trabalo, objasniću da je posredi nesporazum. Za svaki slučaj, pomenuću da imam rak.
Nije se dogodilo ništa od toga. Izašla je za petnaestak minuta i prošla na dva koraka od mene. Ničim nije pokazala da me je uopšte primetila. Možda zato što je bila zauzeta vađenjem naočara za sunce iz torbe. Nakratko sam oklevao, pa nastavio za njom.
Polako smo se udaljavali od centra grada. Bilo je manje prolaznika, pa sam držao veće odstojanje. Zato i nisam primetio da li je ušla u biblioteku ili u galeriju koje se nalaze jedna uz drugu. Bojao sam se da ne izađe iz biblioteke baš dok je tražim u galeriji i obratno. Verovatnoća da se to desi je mala, ali zar nisam još pre nepuna dva sata video kako slučaj ume da me izigra.
Prešao sam na drugu stranu ulice i ušao u poslastičarnicu iz čijeg sam izloga iskosa mogao da motrim na ulaze u biblioteku i galeriju. Naručio sam limunadu. Unutra su sedele još samo dve sredovečne žene koje su živo razgovarale.
Po velikom zidnom satu koji je stajao nakrivo i malo žurio prošlo je dvanaest minuta pre nego što je plavuša izašla iz biblioteke i uputila se ka poslastičarnici. Ovo je već prkosilo svakoj slučajnosti. Očekivao sam da će mi prići i upitati me o čemu je reč. Opet je prošla mimo mene. Sela je za sto u uglu i naručila šampitu.
Kolač tek što je dobila kada je u poslastičarnicu ušao visok momak pomalo neuredne kovrdžave smeđe kose i seo za njen sto. Izvadila je iz torbe koverat i pružila mu ga. I momak je njoj nešto dao. Od njegovih leđa nisam mogao da vidim šta. Razmenili su nekoliko rečenica. Plavuša je viljuškom oborila šampitu, pojela samo donju koru, pa izašla iz poslastičarnice. Sada je prošla kroz vrata koja vode u galeriju. Momak je nastavio da jede šampitu.
Ostavio sam novac ispod čaše, pa krenuo rešen da konačno priđem plavuši i saznam ono radi čega sam i pošao za njom. Ako potegnem rak kao adut valjda mogu da računam na njeno razumevanje, čak i da je uvidela da je pratim.
U galeriju se ulazilo iz hodnika popločanog sitnim crno-belim pločicama. Sastojala se od dve velike prostorije. Moja nesuđena vršnjakinja nije bila ni u jednoj od njih. Primetivši da uopšte ne obraćam pažnju na izložena platna prišla mi je vižljasta devojka u žutoj haljini.
– Ako tražite šahovski klub, on vam je malo niže niz hodnik.
Zahvalio sam joj i izašao iz galerije. Hodnik se pružao još nekih petnaestak metara u dubinu, sve do ulaza sa druge strane. Negde na sredini hodnika levo se nalazila masivna rešetka ispred podrumskih stepenica, a desno su stajala odškrinuta vrata šahovskog kluba. Provirio sam unutra. U prostoriji nalik učionici nalazilo se desetak stolova za šah. Četiri partije bile su u toku. Još nekoliko posmatrača stajalo je sa strane. Devojka za najudaljenijim stolom pomalo je ličila na kratko podšišanu plavušu, samo što je imala paž frizuru. Pogledala je ka meni, pa odigrala potez belim lovcem.
Izašao sam sa druge strane hodnika i izbio na unutrašnje dvorište. Četvorica momaka igrala su basket na improvizovanom košu. Pitao sam ih jesu li možda videli kratko podšišanu ženu kako prolazi tuda. Samo su odmahnuli glavom.
Iz dvorišta se moglo nazad u hodnik iz koga sam izašao, kroz slična takva vrata ka biblioteci ili kroz prolaz koji je vodio ka nekom školskom dvorištu. Prišao sam zadnjem ulazu u biblioteku. Vrata su bila zaključana.
Vratio sam se u poslastičarnicu. Visok momak je, u međuvremenu, otišao. Dve žene su i dalje živo razgovarale. Seo sam za isti sto kao i malopre, samo što više nisam predano motrio na ulaze. Uskoro ću se nesumnjivo uveriti da li imam rak ili ne i poigravanje s verovatnoćom mi više nije bilo od velike pomoći. Pulsiranje između nogu opet je postalo bolno.
U poslastičarnici sam proveo još nepunih pola sata pre nego što sam krenuo nazad ka bolnici. Pojeo sam, u međuvremenu, šampitu. Bila je vrlo ukusna.

понедељак, фебруар 09, 2015

Pitka melodrama u pet činova



2. čin

Moj stari doktor se, u međuvremenu, penzionisao, pa je na njegovo mesto došao doktor Purić, prćastog nosa i mladolikog lica. Da nije imao izražene zaliske pomislio bih da je još student. Delovao je kao neko ko drži do svog izgleda i brižljivo brine o svakom detalju.
– Rezultati su uglavnom u redu – kazao je, pošto se predstavio. Škljocao je olovkom dok smo pričali.
– Zašto kažete uglavnom? Šta nije u redu?
– Od čega vam je umro otac?
– Ni od čega. Još je živ.
– Izvinite, molim vas. Samo trenutak. – Odložio je olovku na sto. Izvadio je iz džepa tanak moderan ram naočara, stavio ih, pa bacio pogled na ekran. Delovalo je da mu nisu potrebne i da ih koristi samo radi utiska ozbiljnosti. – Pa da, vi niste Belopoljanski.
– Ja sam...
– Znam, znam – prekinuo me je. – Samo trenutak.
Kliknuo je nekoliko puta mišem pre nego što je vratio naočare u džep.
– Prozvali su me – kazao sam.
– Da, da. Samo što sam ja greškom otvorio karton sledećeg pacijenta. Evo. Klikom miša vratili smo vam oca iz mrtvih. Eh, kad bi tako zaista moglo.
Usiljeno se osmehnuo i pogledao me kao da očekuje neki komentar. Nije mi bila simpatična njegova šala, pa mu nisam udovoljio. Zadržao sam ozbiljan izraz. Ponovo je dohvatio olovku i počeo njome da škljoca.
– Izvinite još jednom.
– Nema problema. Znači, rezultati su u redu?
– Ne, to nije greška. Pogledajte analize koje ste juče uradili.
Pružio mi je odštampan papir na čijem je gornjem levom uglu u zaglavlju stajalo moje ime. Ispod su se nizale brojke od kojih je jedna bila zaokružena crvenom olovkom.
– Holesterol?
– Ne, prostata. Ne mora da znači da je ozbiljno, ali bilo bi dobro da uradite detaljan pregled i tako otklonite svaku sumnju na... Da možete mirno da spavate.
– Ne razumem. Svake godine dolazim na pregled i kontrolišem krvnu sliku, najviše zbog pritiska i holesterola, pošto su mi to porodično slabe tačke, a vi sad pominjete prostatu.
– Povećan vam je nivo... Da vas ne zbunjujem previše. Odskora smo počeli da muškarcima posle četrdesete redovno radimo test koji rano otkriva... Kao što kažem, ne mora da znači da je sigurno, ali pobuđuje sumnju na rak prostate.
– Rak?
Osetio sam neprijatnost između nogu. Neprijatnost se ubrzo pretvorila u bolno pulsiranje za koje nisam bio siguran da li je stvarno ili umišljeno.
– Vidim da nosite burmu. Imate li dece?
– Dve ćerke. Od sedam i pet godina.
– To je dobro... Napisaću vam uput za urologa. Predlažem vam da odete što pre. Pozvaću da vidim da li mogu danas da vas prime.
– Zar je toliko hitno da moram odmah danas da idem?
– Ne, nije baš toliko. Samo, ja ne bih podneo odlaganje. Jednom sam tako nekoliko dana čekao rezultate važnog ispita. Hteo sam da poludim... Samo trenutak.
Pozvao je urološko odeljenje i zakazao mi pregled za danas u četiri po podne.
– Čuli ste. Danas u četiri kod doktora Krstića.
– Stvarno nisam očekivao ovako nešto.
– Glavu gore, junače. To se sada mnogo jednostavnije rešava. A kao što sam rekao, ne mora da znači...
– Koja je verovatnoća?
– Bolje da ne licitiramo.
– Značilo bi mi makar i otprilike.
– Negde polovina sa pozitivnim rezultatom zapravo ima rak... Javite mi se kad završite pregled. Imamo sjajne grupe podrške za obolele od najtežih bolesti.

среда, фебруар 04, 2015

Slučajnosti (pitka melodrama u pet činova)



1. čin

Jedna slučajnost zaokupila mi je pažnju dok sam čekao rezultate redovnog lekarskog pregleda. Dan mog rođenja neposredno je prethodio datumu istetoviranom na podlaktici krupnog starijeg muškarca preko puta mene.
Neujednačene i pomalo razlivene brojke unete su u kožu verovatno tokom odsluženja vojnog roka ili zatvorske kazne. Barem sam tako pretpostavio. Stas i ožiljak koji preseca gustu levu obrvu govorili su u prilog zatvorskom poreklu. Pitome smeđe oči i uredna odeća više su išli uz nekoga ko je pre nepune četrdeset tri godine služio vojsku.
Razmišljao sam da li da mu se obratim i obznanim neočekivanu povezanost među nama. Naravno, rekao bih mu da sam rođen tokom dana koji je istetovirao. To bi delovalo upečatljivije i sigurno bi privuklo i pažnju ostalih u čekaonici.
Sitna starica s moje leve strane verovatno bi čežnjivo uzdahnula; tiho, ali dovoljno glasno da je čuju svi i primete kako se priseća mladosti. Kratko podšišana plavuša pored tetoviranog muškarca možda bi podcrtala nesvakidašnju slučajnost primetivši da ćemo kroz osamnaest dana tetovaža i ja da proslavimo rođendan. Želela bi da nastavi razgovor sa mnom. Tetovirani muškarac sigurno ne bi propustio priliku da ispriča prigodnu i verovatno izmišljenu priču o poreklu tetovaže. Čak bi i namrštena žena s dečakom, desno od mene, prestala da opominje klinca da ne srče sok i priključila se minijaturnom zajedničkom zanosu.
Svi bi dobili priliku da udovolje sujeti i pokažu svoju lepšu stranu. Gledali bi me blagonaklono i zahvalno, pošto bi u osnovi svega ležala moja opaska. Bez nje bi ostali ono što jesu.
Vrebao sam pravi trenutak da izgovorim reči koje će nas sve povezati, kada me je preduhitrila plavuša.
– Rođena sam tog dana – izgovorila je i uprla desnim kažiprstom u krupnu tetoviranu podlakticu. Muškarac je pogledao devojku, ali se nije odmah oglasio.
 Nemoguće, pomislio sam. Mora da je slagala. Verovatnoća da se ovo desi je izuzetno mala. A i delovala je mlađe od mene. Iako sam, strogo uzevši, i ja želeo da slažem, moja laž bi bila sitna, gotovo zanemarljiva. Tričavih nekoliko sati. Njena se verovatno meri mesecima i godinama. Čak i da je zaista rođena tog dana neke druge godine – u šta ne verujem, jer i to bi već bilo previše slučajnosti – predugo je prošlo od istetoviranog datuma do njenog rođenja da bi joj to dalo za pravo da mi preotme glavnu ulogu.
– Tačno sam znala da si lav u horoskopu, kao i ja – kazala je starica.
– Mnogo mlađe izgledaš. Kako vreme leti... – rekla je žena čiji se klinac sada zabavljao time da kroz cevčicu duva vazduh u preostali sok i žubori.
Da sam umesto plavuše u beloj suknji i svetloljubičastoj majici ja počeo razgovor o istetoviranom datumu pomenuo bih, recimo, sličnu tetovažu na mišici nekog poznanika ili rođaka. Možda bih priču proširio i na punačku damu iz hamburškog bara ili na tuču oko pesme na džuboksu. Ovako, žudeo sam da saznam kada je plavuša zaista rođena, iako sam znao da je nepristojno da njenu izjavu podvrgavam sumnji.
– Ja sam rođen juče. Juče od baš tog dana.
– Zamislite – uskliknula je plavuša i okrenula se ka meni. – Mama mi je rekla da sam, zapravo, rođena kad i vi. Nešto pre ponoći, ali pošto je sat u porodilištu malo žurio u karton su upisali ovaj datum.
Skrenula je svu pažnju na sebe, nadigravši me klasičnim šah-matom. Ostalo je još da se oglasi vlasnik tetovaže.
– Tog dana sam  – počeo je, pa zastao zagledavši se plavuši u oči. – Podsetila si me na neko lepše vreme. Hvala ti – izgovorio je setno i zagonetno, a onda ustao i polako se udaljio ka hodniku. U mojoj podeli uloga zajednički zanos sigurno bi potrajao duže.
Žena desno od mene opet je opomenula klinca zbog nečega. Plavuša je iz torbe izvadila knjigu i počela da je čita. Samo je starica želela da nastavi razgovor.
– Dakle, i vi ste lav u horoskopu – kazala je. – Neverovatno, tri lava da se sretnu u bolnici. A šta ste u podznaku?
– Ne znam, zaista – odgovorio sam. – Izvinite.
Izvadio sam telefon i u kalendaru unazad došao do datuma rođenja. Bila je nedelja. Ubrzo su me prozvali.

субота, август 02, 2014

POSLEDNJI SLUČAJ INSPEKTORA KENZA (kraj)



4.
Zaharije je ostatak dana proveo kod kuće. I dalje ga je bolela glava, pa se najpre opružio na kauču i odspavao malo. Veče je proveo razgledajući porodične albume sa fotografijama. Zaspao je rano. Od kiše nije bilo ništa.

Pred zoru ga je probudio san. Uvrnutija i nasilnija verzija jučerašnje maštarije o nestalom dnevniku. Zauzeo je mesto inspektora Kenza, pomogla mu je dama sa psetancetom, koju je to koštalo života, Petko ih je izdao jakuzama, usledila je jurnjava po Tokiju, Zaharije je zaveo Tanju i od nje saznao gde se krije dnevnik, ispostavilo se da je slepi starac glavni negativac, Zaharije je morao da ga nadigra u šahu da bi došao do dnevnika, kada je uspeo, kreten iz žutog kupea pucao mu je s leđa, Fitipald se žrtvovao i primio metak umesto Zaharija koji je ubio kretena olovkom; jedrenjakom je pobegao iz Japana, prethodno umnoživši dokaze; poslaće stotine poruka u boci, potpisan kao inspektor Kenzo...

Spolja se nije čulo gotovo ništa. Kao da je vlažan jutarnji vazduh upijao i ono malo zvukova. Zaharije se petnaestak minuta prevrtao u postelji pre nego što je uključio svetiljku. Uzeo je da čita roman, nadajući se da će ga san savladati pre nego što grad oživi, a zvuci se prospu unaokolo.

Probudio se oko pola deset. Doručkovao je kajganu od tri jajeta i šolju mleka. Kafu je ispio na brzinu, dok se spremao. Želeo je da se što pre pozabavi poslednjim pitanjem. Najavili su lep i topao dan, pa se obukao lagano i sportski.
Pešice se uputio ka parku u kome je sedeo prekjuče. U zapadnom delu, blizu dečjeg igrališta, nalazila se skulptura koja je imala veze s pitanjem. Pretpostavio je da će mu oduzeti najmanje vremena, pa ga je ostavio za kraj. Iako manje važno od prethodna dva, prilično ga je zbunjivalo. Zašto mu se sviđa nešto što mu se ranije nije sviđalo, odnosno, zašto je zavoleo skulpturu za koju je dugo smatrao da je ružna?
Prvi put ju je primetio pre dvadesetak godina, nedugo pošto se s porodicom – Lenka i tek rođena Milica – doselio u stan u kojem i dalje žive. Nije mu se dopala. Ovalne površine stilizovane ljudske figure bile su u suprotnosti sa kockastim oblicima na njenim ispruženim dlanovima. Kao da je neko na silu spojio dve nesrodne skulpture. Pomislio je da su je postavili u park samo zato što nisu znali gde da je smeste.
Često je dovodio decu ovde na igranje. Neko od njih, nije bio siguran da li Milica ili Stevan, nazvao je skulpturu „Tri kockasta psa“. Otad su taj naziv koristili i za igralište.
Kada su i Stevan i Andrea dovoljno porasli da više nije bilo potrebe da ih vodi na igralište, prestao je da zalazi u taj deo parka. Sve dok pre nekoliko godina slučajno nije prošao tuda. Iako je samo bacio pogled na skulpturu, odmah je primetio da je doživljava drugačije. Došao je i sutradan i osmotrio je bolje. Ne samo da mu se svidela već mu nije bilo jasno zašto ju je dotad smatrao ružnom. Sada mu je prijao spoj oblog i kockastog, koji mu je nekad delovao neprirodno i usiljeno.
I dalje ga kopka zašto je promenio mišljenje. Da li su mu se bitno promenili pogledi na svet, da li ga skulptura podseća na rano detinjstvo njegove dece, pa mu sentimentalnost zamagljuje pogled, da li mu je sazreo umetnički ukus, ili je možda ranije bio površan, da li je kontekst presudan...?
Dok je razmišljao i gledao skulpturu, palo mu je na pamet kako ne zna njen naziv. Za njega je ona naprosto bila „Tri kockasta psa“.
Prišao je skulpturi i našao pločicu s imenom autora i nazivom dela. Ime mu nije značilo mnogo, ali ga je zato naziv iznenadio – „Pitanja koja niču u nama“. Počeo je da se smeje ne obazirući se da li ga iko posmatra.
Znao je da se četvorodnevni izazov približio kraju. Obuzela ga je radost, ali ne samo zbog toga što je okončao zadatak, dobio ili tek nagovestio odgovore. Bilo je i nečeg bezuzročnog u njoj, tako mu je delovalo. Da se malo udubio, shvatio bi da se raduje Lenki i deci, sutrašnjem sudoku u novinama, novim stranama romana, izazovima na poslu, svom portretu na izložbi, uvrnutim snovima, istrošenim olovkama, nakiselim jabukama, nekim novim pitanjima... A možda, ipak, grešimo i posredi je bezuzročna radost – ko će ga znati?

Pošao je kući, ali žudnja, čiji je uzrok samo slutio, povela ga je ka delu parka u kome se prekjuče igrao fudbal. Kada je izdaleka video ljude kako jurcaju za loptom, ubrzao je korak.
Obuzet podvrtanjem rukava košulje, umalo nije prošao pored dame sa psetancetom ne primetivši je. Sedela je na klupi i plela, verovatno novi modni detalj za Fitipalda. Zastao je ispred njih. Ćutke su se posmatrali nekoliko trenutaka, pre nego što im se Zaharije obratio.
– Bez vaše pomoći ne bih uspeo. Hvala vam. Gospođo, žao mi je što su vas ucmekali zbog mene... A tebi, lafe, hvala što si mi spasio život. Izvini što sam pomislio da ličiš na pacova.
Dama je ispustila petlju. Fitipald je malo nagnuo glavu nalevo. Zaharije im se naklonio i nastavio ka ljudima koji su igrali fudbal. Uskoro će im se priključiti inspektor Kenzo, najbolja desna polutka u parku.

субота, јун 07, 2014

Poslednji slučaj inspektora Kenza (3. deo)



3.
Sledećeg jutra ustao je kasnije nego inače. Spremala se kiša, a i umor je došao po svoje. Samo bi neupućenima u Zaharijeve misli moglo da izgleda da je juče dangubio u parku. Odjeci tog napora pratili su ga čitavo popodne i veče. Čak i u snu. Sanjao je damu sa psetancetom. Imala je haljinu kao igračice kan-kana. Tražila je od Zaharija da joj se zavuče pod suknju i zagrize sapun...
Godinama nije spojio više od devet sati sna. Svejedno, važno je da se naspavao i da je spreman za novi izazov. Zamislite da ga je, daleko bilo, spopala nesanica. Ne bi mu sada pomogli ni dupla kafa ni hladan tuš ni jaka motivacija da sabere misli i usredsredi se na pitanje koje je ostavio za danas. Mogli bismo da zaboravimo na ostatak priče.
Istuširao se i obrijao. Dok je doručkovao i pio kafu, slušao je radio. Bližilo se podne. Nije žurio. Za danas nije imao spreman plan kao juče. Rešio je da improvizuje. Pitanje je kudikamo drugačije i zahteva slobodniji pristup. Za čim čeznemo i otkud nan ta čežnja?
E, ovo već na prvi pogled deluje ubedljivo. Upravo se tu krije i najveća opasnost – da ga uzvišenost pitanja ne obeshrabri. Ko je on da sebi daje za pravo da odgovori na takvo pitanje?
Opet se spopliće na početku. Loše otvaranje, šahovski rečeno. Ko mu je kriv kad mu je bila draža lopta nego šahovska tabla. Poslednju partiju odigrao je pre sedamnaest godina i izgubio, baš za ovim stolom. Ako je za utehu, igrao je crnim figurama.
Ni podsećanje na poraz nije dobar početak, pomislio je. Izgleda da mi razmišljanje baš i ne ide kod kuće. Otići ću nekuda, kao juče, pa šta bude. Toliko o slobodnom pristupu.
Park je otpao kao mogućnost zbog vremenskih prilika. Kako mu ništa bolje nije palo na pamet, rešio je da se provoza automobilom i usput smisli neko zgodno mesto.

Odavno se nije vozio bez određenog cilja. Nikuda nije žurio, pa mu ni povremeni zastoji nisu teško padali. Smetalo mu je samo trubljenje nervoznih vozača. Posebno mu je išao na živce momak u žutom kupeu. U nekom trenutku našao se pored Zaharija u susednoj koloni. Pritiskao je sirenu svaki čas. Kada je primetio da ga Zaharije posmatra, pokazao mu je srednji prst i opsovao. Imao je guste obrve i smrknuto lice koje je teško zamisliti nasmejano. Zaharije se pitao da li bi se momak drugačije ponašao da pored sebe ima zgodnu devojku. Da li bi pomazio devojčino koleno ili bi i dalje radije silovao sirenu? Eh, kako su neka pitanja laka.
Zaharije se vozikao još oko pola sata razmišljajući kuda da se uputi. Parkirao se nadomak centra grada. Krenuo je u šetnju, zagledajući nebo. Kiša još nije počela.
Zašto uopšte mozgam gde ću se smestiti, upitao se. Ući ću u prvo mesto na koje naiđem i tačka. Dobro, ne bukvalno, rekao je sebi, pošto je najpre naišao na prodavnicu igračaka. Jedno psetance u izlogu ličilo je na Fitipalda.

Nikada dosad nije posetio kafe „61“. Prostrana unutrašnjost delovala je uredno. Preovlađivali su pastelni tonovi. Svideli su mu se uski i visoki prozori, crnobele fotografije velikog formata i to što stolovi nisu zbijeni jedan uz drugi. Malo manje mu se dopao izbor muzike. Ličila je na onu koja se povremeno čula iz sobe njegove dece. Srećom, nije bila glasna.
U kafeu nije bilo mnogo ljudi. Troje za stolom pored ulaza, jedan par i još dvoje njih koji su, kao i Zaharije, sedeli sami. Crnokosa devojka zadubljena u ekran telefona i, levo od nje, prosedi muškarac koji čita novine.
Naručio je toplu čokoladu. Sačekao je da mu je konobar donese, pa se bacio na pitanje. Kao i juče, želeo je da dopre dalje od površnog odgovora koji je i sada mogao da dâ i koji se ne bi mnogo razlikovao od onih po popularnim časopisima, među tekstovima o sreći, seksu, uravnoteženoj ishrani, lepoti i horoskopu.
Pomislio je da bi mu danas dobro došli olovka i papir. Da pribeleži osnovne pojmove ili da nacrta shemu. A koristili bi mu i ako iznenada poželi nešto da kaže naglas. Mogao bi to da zapiše i tako predupredi nepotrebno privlačenje pažnje ostalih gostiju. Privući pažnju, eto, te dve reči bi zapisao. Dobro mu je krenulo.
Potražio je olovku i papir od konobara. Momak je doneo papir i izvinio se što nema olovku, odnosno ima samo jednu koja ne radi. Zaharije ga je ipak zamolio da mu je donese. Neće to biti prva koju je popravio. Obožavao je da olovke istroši do kraja. Simbolična zaokruženost jednog razdoblja, rekao je Lenki kada ga je pitala da joj objasni svoju naviku.
Rasklopio je olovku i izvadio minu. Podigao ju je prema svetlu. Delovalo je da još ima mastila. Protrljao je plastičnu cevčicu, pa dunuo iz sve snage u otvoren kraj. Ponovio je postupak nekoliko puta. I dalje nije pisala.
– Zapekla je – promrmljao je. Došao je u iskušenje da stavi minu u džep i osposobi je kasnije kod kuće. Sklopio je, ipak, olovku i odložio je na sto.
Mada je znao da je vreme pisanja narudžbina u blokče odavno prošlo, nije mu išlo u glavu kako nemaju nijednu olovku koja radi. Zaharije je najveći deo posla obavljao za računarom i uvek je barem jednu imao pri sebi. Nosio se mišlju da ode i kupi je. U onoj prodavnici igračaka mora da imaju neku, pa makar imala privezak u obliku malog Fitipalda. Odustao je; ipak bi takva olovka bila pomalo nastrana za njegov ukus. A možda bi, izašavši iz kafea, izgubio nit i poremetio misaoni tok. Poznato nam je već kako tokovi umeju da budu ćudljivi. Setimo se onih igračaka po okeanu.
Nastavio je da razmišlja šta bi još zapisao. Svakako, i misao od juče: težnja da stvarnost učinimo privlačnijom. Zabeležio bi i nekoliko pojmova za koje se obično smatra da su važni životni ciljevi; više kao polazište za dalje traganje nego kao konačan odgovor. Što je duže razmišljao, sve mu se više činilo da je odgovor na njegovo pitanje poput mozaika. Olovka mu je ipak neophodna da se otisne dalje. Trebalo je bolje da se pripremi.
Ostalo mu je još da pita nekog od posetilaca. Činilo mu se da bi olovku najpre mogao da ima prosedi muškarac koji čita novine. Možda voli da rešava ukrštene reči kao što Zaharije voli sudoku. Ustao je i prišao mu.
– Izvinite, gospodine, imate li možda olovku na zajam? – upitao je Zaharije.
– Žao mi je, nemam – odgovorio je prosedi muškarac. Čitao je novine za koje je pisao Zaharijev pokojni stric.
– Hvala u svakom slučaju – rekao je Zaharije i okrenuo se ka crnokosoj devojci koja je i dalje kuckala po ekranu telefona.
– Za šta vam treba? – upitala ga je podigavši pogled.
Nije ni pretpostaviao da ga je čula, a sad ga je zbunila direktnim pitanjem.
– Da zapišem nešto važno – odgovorio je i odmah se pokajao. Delovao je kao neki zanesenjak. Bolje da joj je rekao „nepristojno je postavljati takva pitanja“. Sigurno neće olovkom da promeša toplu čokoladu.
– Niste me razumeli. Imam više različitih, grafitnu, hemijsku, u boji... Zato sam vas pitala.
Pogled joj je bio pronicljiv i nemiran. Nosila je alkicu na levoj obrvi.
– Dajte mi bilo koju.
Izvadila je iz ranca zelenu olovku i pružila mu je.
– Izvolite.
– Hvala vam. Neću dugo.
Vratio se za sto i počeo da piše. Devojka je imala smisla za humor; olovka je pisala ljubičasto. Od boje mastila još više ga je iznenadila reč koju je zapisao – ljubav. Nije mu to bila namera. Ljubav, pa još napisana ljubičasto, pre odgovara dečjem spomenaru ili dnevniku. Možda Andrea ima takav; Milici i Stevanu verovatno su passé.
Ovo ga je podsetilo da je kao dečak i sâm vodio dnevnik. Redovno ga je popunjavao nekoliko godina sve dok jednog dana nije nestao. Nikada ga nije našao. Svi potonji pokušaji da počne novi dnevnik nisu urodili plodom. Bio je pomalo ljubomoran na Lenkinih pet gusto popunjenih svezaka koje je i dalje čuvala. U jednu mu nikada nije dozvolila da zaviri.
Ljubav, pa još ljubičasta, i dalje je čekala da dobije društvo. Kakav je to mozaik od samo jedne reči? Ubrzo su joj se pridružile: prihvatanje, razumevanje, smisao, samopotvrđivanje, izazov, radost, lepota, erotski zanos, razigranost, sklad...
Nizao je pojmove i pitao se da li će svi stati na papir. Nema veze, odgovor je ionako u pozadini slike, figurativno rečeno. Iz Zaharijeve perspektive trebalo bi da se pojavi negde ispod stola. Nasmejao se, jer mu se onda, gledano sa mesta crnokose devojke, odgovor nalazi između nogu. Odmah je dodao i reč smeh u ljubičasti mozaik.
Zapisao je glavninu pojmova koji su mu pali na pamet dok je prethodnih godina razmišljao za čim čeznemo, šta nas to pokreće i privlači ka pojedinim idejama, osobama, postupcima...
Ostalo mu je još da uredi odnose u mozaiku. Ima manje i više važnih pojmova, značenja srodnih delimično se preklapaju, jedni prethode drugima, neki se isključuju... Crtao je linije i strelice, produžavao, podebljavao, zavijao i račvao, kao da ilustruje neku sumanutu teoriju struna. U potrazi za kvantom čežnje mozaik mu je sve više ličio na nerazmrsivo ljubičasto klupko. Trebalo bi neko da mu šapne da su odgovori uglavnom jednostavni. Možda crnokosa devojka koja mu prilazi.
– Izvinite, moram da krenem – obratila mu se i spasila ono malo preostale beline na papiru.
– Naravno – kazao je Zaharije i pružio joj olovku. Nije je uzela.
– Htela sam, u stvari, nešto da vas pitam. Da li bi vam smetalo da vas fotografišem?
– Zašto biste me fotografisali?
– Bavim se fotografijom. Vidite ove na zidovima. Ja sam ih uradila.
Zaharije je bacio pogled na najbližu, desno od njega. Portret sredovečne žene čiji je pogled bio ujedno setan i vragolast.
– Lepe su.
– Hvala.
– U principu, nemam ništa protiv. Ne znam samo kako ste tačno mislili to da uradite.
– Već jesam.
– Ne razumem.
– Dok ste pisali. Želela sam samo da vidim da li biste pristali.
– A šta da nisam?
– Ništa. Svejedno bih napravila fotografije, ali vam ne bih ostavila olovku.
Osmehnula se.
– Smem li ja vas da pitam nešto. Šta vas je privuklo fotografiji?
– Ne znam. Privlačila me je odmalena... Stvarno bih morala da krenem. Prijanto.
– Hvala vam na olovci. Prijatno.
Želeo je da je pita i da li će i njegov portret da visi jednog dana na zidu nekog kafea. Više bi voleo da to bude neka ugledna galerija. Pitao se kako je ispao. Pitao se i da li je kratko podšišana devojka od juče prijateljica devojke koja mu je poklonila olovku. Možda rade na zajedničkom projektu. Možda je on taj projekat. Možda ga neko oduvek potajno fotografiše i pravi mozaik njegovog života. Možda se tu krije odgovor na njegovo pitanje...
Opet su počele da ga spopadaju besmislice. Siguran znak da se umorio. Ljubičasto klupko gusto gotovo pa kao crna rupa – kad smo već pomenuli kvantnu mehaniku – ipak je teško breme. A i on se baš odvažio; za čim čeznemo, pa još i poreklo te čežnje. Kao da je Fitipald navalio na ogromnu kosku veću od sebe.
Topla čokolada se u međuvremenu ohladila. Prijala mu je, iako je bila preslatka za njegov ukus. Spremao se da krene kući kada mu je odzvonila rečenica koju je devojka malopre izgovorila – da ju je fotografija odmalena privlačila. Možda i on odgovor zna još odmalena. Možda ga je zapisao u dnevnik koji je nestao. Tada je poželeo da postane detektiv i nađe svesku sa omiljenim junakom iz stripa na koricama. Bilo je to pre nego što je rasklopio stari televizor i rešio da postane elektroinženjer, što se i desilo. Možda je sada došlo vreme da postane detektiv i nađe dnevnik. Toliko bi želeo da ga pročita.
Počeće od roditeljskog podruma, posetiće drugare iz škole, otići će do stare vikendice... A možda ga čeka mnogo veći izazov, razmišljao je. Možda je pokojni stric u dnevnik sakrio dokaz o nekoj zaveri koju je otkrio i poslao ga prijatelju od poverenja. Dnevnik već godinama traže, tužilaštvo, novinari željni slave, prevaranti, pustolovi ucenjivači, špijuni, tajne službe... Petko i Tanja sigurno su deo igre. Verovatno i dama sa psetancetom, devojke s foto-aparatom, pa čak i kreten za volanom žutog kupea...  Slepi starac možda je, zapravo, stričev prijatelj od poverenja. Čeka pravi trenutak da saopšti Zahariju da mu se dnevnik nalazi u Japanu kod inspektora Kenza, pošto je zavera povezana sa njegovim slučajem. Zaharije će morati da ga nađe. S Lenkom će otići u Japan, tobože kao turista. Prethodno će decu da smeste na sigurno. A šta ako je Kenzo, u međuvremenu, ubijen, a dnevnika su se domogli kriminalci? Zaharije će morati da zauzme Kenzovo mesto, iako ni izdaleka nema tako dobar aperkat. Sada sredovečna džez pevačica pomoći će mu da nadmudri protivnike i povrati dnevnik. S Lenkom će brodom pobeći iz Japana. Dokaze će prethodno poslati novinarima i tužilaštvu, potpisan kao inspektor Kenzo. Počeće da se šire glasine o njegovoj neuništivosti. Inspektora Kenzo postaće legenda...
Bilo je krajnje vreme da prekine maštariju. Zabolela ga je glava. Sklopio je mozaik i stavio ga u džep. Platio je račun, pa izašao. Oblaci su i dalje bili škrti. Krenuo je kući čvrsto stiskajući zelenu olovku koja piše ljubičasto. Odsad će njome rešavati sudoku, sve dok je ne istroši.