субота, мај 16, 2015

Tajna prodavnice korneta



Dugo sam gotovo svaku vožnju bicikla koristio da prođem pored jedne prodavnice korneta. Zastao bih nakratko ispred nje i provirio u izlog ne silazeći s bicikla.
Na vratima se nalazilo obaveštenje o radnom vremenu: radnim danima od šest do četrnaest časova. Iako sam mnogo puta svratio tokom radnog vremena, vrata su uvek bila zaključana.
I starinski izlog je na prvi pogled odavao utisak da je prodavnica odavno zatvorena. Na tabli izbledeloj od sunca nazirao se deo natpisa o proizvodnji i prodaji korneta, kao i cena poslednja dva od tek nekoliko proizvoda u nizu. Korpica je koštala pet, a veliki kornet sedam dinara. Izlog je dodatnim staklom i belim zavesicama bio odvojen od untrašnjosti.

U izlogu je, međutim, svaki put stajalo i nešto što nikako ne ide uz zatvorenu prodavnicu korneta – papir sa odštampanom vremenskom prognozom za taj dan. Društvo mu je često pravio papir sa dugoročnom prognozom, a ponekad bi se tu našla i vremenska prognoza za neko mesto neobičnog naziva. Tek bih posle naknadnog prelistavanja geografskog atlasa ili pretraživanja na internetu saznao da je mahom reč o gradićima u Južnoj Americi.
Zabavljao sam se smišljajući najneverovatnija objašnjenja za pojavu koja, izgleda, nikoga drugog nije zanimala. Pregled vremenske prognoze u izlogu prodavnice korneta postao je uobičajeni ritual gotovo svake moje vožnje. Često sam sedao na bicikl samo da bih video za koje ću to udaljeno mesto da saznam vremenske prilike. Oduševljavala me je neupotrebljivost tog podatka.

Da prodavnica nije napuštena uveravao me je miris sveže pečenog testa koji se ponekad osećao. Nikada, međutim, nisam uhvatio trenutak kada neko stavlja papire sa vremenskom prognozom u izlog. Nekoliko puta sam došao u iskušenje da napravim zasedu pred izlogom, ali svaki put sam odustao, plašeći se, valjda, da će se ispostaviti da je posredi neki banalan razlog. S vremenom sam ubedio sebe da su pojedina objašnjenja izlišna i nastavio da dolazim biciklom i zavirujem u izlog.
Trajalo je tako godinama sve dok jedne novembarske večeri nisam video da je unutra upaljeno svetlo. Nekoliko trenutaka razmišljao sam šta da radim. Prevagnula je radoznalost, pa sam pokucao na vrata. Otvorio mi je prosed dežmekast muškarac u belom mantilu. Zaplahnuo me je slatkast miris tek pečenog testa.
– Izvoli – obratio mi se.
– Često prolazim ovuda... U izlogu vam je uvek vremenska prognoza, pa sam hteo da vas pitam...
– A to si ti. Primetio sam te.
– Najviše me, zapravo, kopka prognoza za ona mesta u Južnoj Americi.
Osmehnuo se.
– Ispričaću ti jednom, ali moraćeš da dođeš drugi put jer sad imam posla.
– Uvek deluje kao da je zatvoreno.
– Uglavnom koristimo ulaz iz dvorišta. Samo pokucaj jako, pošto sam najčešće iza... Sačekaj trenutak.
Ubrzo se vratio i pružio mi papirnu kesu punu sveže pečenih korneta.
– Pazi da ih ne skrcaš na biciklu.

I dalje sam navraćao da bacim pogled na prognozu u izlogu, ali nisam odmah ponovo pokucao na vrata. Neko vreme uživao sam u odlaganju zadovoljstva.
Onda sam jednog dana u izlogu naišao samo na prognozu od prekjuče za mesto Esquel. Ni kroz tri dana ništa se nije promenilo. Vremenska prognoza za gradić u Patagoniji u podnožju Anda stajala je naredna četiri i po meseca u izlogu. Svaki put sam kucao jako, ali niko mi nije otvorio. Posle pet meseci lokal je renoviran i na mestu prodavnice korneta otvorila se prodavnica zdrave hrane. Nisu imali pojma šta se desilo sa prethodnim vlasnikom.

Dobro sam zapamtio da je 17. decembra u Esquel-u sijalo sunce i bilo toplo.

среда, март 18, 2015

Predrasude



Dok otključavam katanac i skidam debeo lanac kojim sam bicikl vezao za banderu, prilazi mi tip. Sitan muškarac mojih godina ili malo stariji od mene. Ima tamnosmeđu uredno podšišanu kosu, izbrijano lice, kratku kožnu jaknu i pomalo klempave uši. U levoj ruci nosi tašnu. Kaže:
– Mnogo ti je lep bicikl. Koliko je star?
Gledam ga i mislim se, u čemu je fora. Da li bi da me namami da učestvujem u nekoj anketi za ispitivanje tržišta ili bi samo da mi proda karte za pozorište ili slikovnicu čiji prihod ide za nešto korisno? Ako je reč o deci, obrlatiće me.
– Pedesetak godina – odgovaram nezainteresovano. Namotavam lanac oko rama i prčvršćujem ranac za korpu.
– Nego, reci mi – nastavlja on – da li je to engleski herkules ili nemački?
Vidim, razume se... Mora da je lopov. Vrebao je trenutak kada ću da dođem i otključam bicikl. Ljubazno će me zamoliti da ga, kao, proba i zatim pobegne na njemu ili će ga, naprosto, oteti. Verovatno ima i pomagače. Osvrćem se, ali unaokolo nema nikog sumnjivog. Dobro je, samog valjda mogu da ga savladam. Mrštim se i stiskam pesnicu. Spreman sam da ga raspalim na prvi sumnjiv potez. Samo da nije neki pritajeni Brus Li. Onda mi ni lanac neće pomoći.
– Nemački – odgovaram šturo.
On nalazi natpis o poreklu utisnut u ram i upire prstom u njega.
– Pa da, evo piše... Stvarno je mnogo lep.
Ako nije lopov, možda hoće da iskoristi bicikl za snimanje reklame ili filma. Bude li pomenuo da želi da ga stavi u kafić ili restoran, rizikuje da ga u afektu zveknem pesnicom koja mi je, za svaki slučaj, i dalje stisnuta. A šta ako, zlo i naopako, želi da me vrbuje da promovišem biciklistički projekat neke političke partije? Imaju profesionalne dobro plaćene savetnike, a biciklizam je sada u modi. I u tom slučaju zaslužuje da ga opaučim.
Ništa se od toga, međutim, ne dešava. I dalje naivno obigrava oko herkulesa i posmatra ga zadivljeno. Dlanom prelazi preko sedišta i kaže:
– Nema ništa bolje od kožnog sedišta, zar ne?
Kako mi odmah nije palo na pamet da je gej i da mi je prišao samo da bi me startovao? Tek sada uočavam nežne crte lica i pomalo ženstvene pokrete. Da bismo izbegli nesporazum nameravam da pomenem devojku ili, još bolje, suprugu, možda i jednu bivšu pride, plus ljubavnicu. Samo da ne preteram, može da bude kontraproduktivno.
– I moja bivša žena misli tako. Dok ova sadašnja više voli...
Gleda me belo, ništa mu nije jasno. Pažnju mu opet privlači nešto na biciklu.
– Pazi kad ima bošov dinamo.
Baš je uporan... Nema druge, treba da dam krv ili prilog za lečenje njemu drage osobe. Spremam se da mu kažem kako sam krv dao pre nepuna dva meseca i da mi još nije vreme. Ako treba, pokazaću mu i knjižicu dobrovoljnog davaoca. U slučaju da je samo kinta nema problema. Mislim, potrudio se. Još ako je za neko dete... Pomenuo sam već da sam slab na tu temu. Daću mu koliko budem mogao. Olakšao bi mi da me je pitao odmah, pre nego što sam pričvrstio ranac, pošto mi je novčanik u njemu. Umesto mene, on, međutim, vadi novčanik i iz njega mi pruža posetnicu.
– Ako ikada budeš hteo da prodaš herkulesa, javi mi se.
Okreće se i odlazi. Gledam neko vreme za njim i smejem se samome sebi. Gužvam posetnicu i bacam je u kantu za smeće, pošto nemam nameru da prodam bicikl. Onda se penjem na njega i krećem kući. Još sam na trotoaru i vozim sporo dok zaobilazim prolaznike. Dovoljno sporo da iza sebe čujem prijatan ženski glas kako kaže:
– Pazi ga ovaj, molim te. Šta li izigriva na ovom matorom biciklu?

понедељак, март 16, 2015

Pitka melodrama u pet činova - 5. čin



Tri dana kasnije opet sam sedeo u bolničkoj čekaonici. Već sam uradio novi test i rezultat je bio u granicama normale. Čekao sam da ga zajedno sa izveštajem doktora Krstića dam doktoru Puriću. Na recepciji sam uzeo i formular za promenu lekara.
Iako je sećanje na pretrpljeni strah i dalje bilo sveže, život mi se zbunjujuće brzo vraćao u uobičajeni ritam i ceo događaj je sve više postajao zgoda za prepričavanje. To sam i nameravao da uradim tokom predstojeće rođendanske proslave. Kada se izostavi praćenje i ubaci još neki detalj bliski prijatelji dobiće pitku melodramu sa srećnim krajem.
Imao sam i prilično očekivane posledice. Želeo sam da što više vremena provedem s ćerkama. Odlučio sam da više cenim slobodno vreme, češće putujem i posećujem oca. Primetio sam i sitnu neočekivanu promenu. Iz nekog razloga zavoleo sam rovito kuvana jaja, iako sam do pre tri dana jeo isključivo tvrdo kuvana.
Gotovo da sam popunio formular. Trebalo je još samo da odgovorim zašto želim da promenim lekara. Nisam odoleo da ne napišem "zato što je kicoš". Otišao sam po novi formular i tada primetio kratko podšišanu plavušu u drugom delu čekaonice. Sada je nosila bež lanenu haljinu. Poigravala se nečime u rukama.
I dalje me je kopkalo kada je zaista rođena, kao što će me kasnije verovatno kopkati uzrok te znatiželje. Više mi nije bila potrebna uteha. Da li je posredi puka radoznalost, dodatno podstaknuta plavušinim zagonetnim kretanjem i postupcima, ili me još svrbi povređena sujeta prilikom prvog susreta, pa bih da razotkrijem njenu laž, ili se i sada upliću podsvest i nagoni?
A možda me samo vodi potreba da simbolično zaokružim celu dogodovštinu koja je i započela slučajnošću u vezi sa datumom. Bolju priliku od ove teško da ću imati. Malo me je brinulo kako će se ponašati ako je primetila da je pratim. Više nisam imao moćno opravdanje na koje mogu da računam.
Prišao sam i seo pored nje. Pokušavala je da reši rubikovu kocku.
– Izvinite, sreli smo se pre neki dan. Sećate se?
Pogledala me je podigavši obrve, desnu malo više. Onda se osmehnula.
– Tetovirani datum, je l' tako?
Laknulo mi je. Da je primetila da je pratim ne bi ovako reagovala.
– Da. Na kraju je ispalo da smo rođeni istog dana, samo su vama upisali naredni, baš onaj istetovirani. Zar ne mislite da je verovatnoća da se nešto tako desi izuzetno mala?
– Slučajnosti se dešavaju. Onom gospodinu sigurno je značilo. Delovao je kao neko kome je potrebno da čuje nešto lepo. Zato sam mu se i obratila.
– Ne zbog podudarnosti datuma?
– Datum, pa datum. Kao da je to najbitnije.
– Meni je to i dalje začuđujuće.
– Zato što uzimate u obzir samo svoju perspektivu. Gledano iz njegove, postoji barem milion ljudi koji su rođeni na dan koji je istetovirao, pa i nije neka prevelika slučajnost da sretne nekog od njih. Njemu je to tek povod da počne da se seća ili da mašta.
– Mnogo manje od milion.
– Zašto ste mi, zapravo, prišli? Da razglabamo o verovatnoći? Pomislila sam da ćete mi ispričati nešto lepo.
 Iznenada, kao da je to još jedna neočekivana posledica kratkotrajnog kancerogenog iskustva, rekao sam istinu.
– Nisam vam poverovao za datum.
– Vaš problem. Nadam se da nemate nameru da mi tražite neki dokument.
– To nije sve. Pratio sam vas kada ste onog dana malo kasnije izašli iz bolnice.
– E, to vam ne verujem.
– Taksijem ste išli do centra, svratili ste u časovničarsku ranju, pa onda još nekoliko puta prošli pored nje, išli ste u policijsku stanicu, pojeli ste šampitu u poslastičarnici preko puta biblioteke...
– Ko vas je nagovorio, Stevan ili Alisa?
– Kako to mislite?
– Ili su vam platili, svejedno. Nemoguće je da me neko tek-tako prati samo dve nedelje pošto sam im se poverila da mi je to... da sam oduvek potajno priželjkivala da me uhodi nepoznati muškarac. Kažite mi samo je li i tetovirani gospodin deo igre ili vam se samo zgodno namestilo, pa ste improvizovali?
– Stvarno vas ne razumem.
– Glupo je da se pravite naivni. I još mi, kao, ne verujete za datum rođenja... Ali, zar nije trebalo u nekom trenutku da primetim da idete za mnom? Ovako naknadno i nije neki doživljaj.
– Dvaput ste bukvalno prošli pored mene.
– I to baš onog dana. Nemoguće.
– Nemam nikakve veze ni sa Stevanom ni sa Alisom niti ih uopšte poznajem. Pratio sam vas iz krajnje sebičnih razloga.
Ućutala je nakratko. Razmišljao sam da li je pametno da se pravdam. Nekoliko puta je okrenula kocku i uklopila belu stranu. Onda mi ju je pružila.
– Umete li da je rešite? Dođem do jedne strane i tu zapnem.
– Ne, nažalost. Mislim da je nikada nisam rešio do kraja.
– Šteta... Morala bih sada da krenem do mame.
Stavila je kocku u torbu i ustala. Ustao sam i ja. Hteo sam da je pitam toliko toga: zašto je želela da je neko prati, da li zaista ide da poseti mamu ili je slagala kao što je možda i za datum rođenja, zbog čega je išla u policiju, ko je kovrdžavi mladić, šta joj je dao, gde je otišla pošto je prošla kroz ona vrata... A bilo je vremena samo za još jedno pitanje.
– Po vama, šta motiviše naše postupke?
– Potreba da privučemo tuđu pažnju. Uvek je to. Zavisi samo koliko je lep i plemenit način na koji to učinimo. Kao što sam rekla, svima je potrebno da čuju nešto lepo... Odoh. Više sreće prilikom sledećeg praćenja.
Krenula je stepenicama na sprat. Imao sam utisak da se moja pustolovina polako zaokružuje. Vreme je da odem kući i Minji je ispričam celu.
Samo, pre toga treba da uradim još nešto. Pogledao sam formular koji sam i dalje držao. Pocepao sam ga i bacio u kantu, a onda pogledom potražio da li je kojim slučajem u čekaonici starica koja me je pitala za podznak. Verovatnoća da je sretnem je mala, ali zar nisam dosad shvatio da to ne mora ništa da znači. Sigurno će je obradovati da čuje da sam i u podznaku lav.

петак, март 13, 2015

Pitka melodrama - 4. čin



Srdačno široko lice doktora Krstića ulivalo je poverenje. Iako ga od penzije nije delilo više od pet-šest godina, proseda unazad začešljana kosa bila mu je izrazito gusta. Nosio je naočare debelog crnog rama. Imao je dubok i prodoran glas.
– Zaista ne mogu da verujem. Vi ste dvanaesti ove nedelje koga mi je mladi kolega Purić poslao sa sumnjom na rak prostate. Pa nije to grip, pobogu.
– Rekao mi je da imam povećan nivo... Imate u rezulatatima.
– Vidim, ali nije to... Kako da vam kažem, taj test je samo pomoćno dijagnostičko sredstvo. Sto puta sam im rekao da ga ne rade tek-tako, al' ne vredi. Zapeli, pa to ti je. Hoće deca da izigravaju velike doktore. Najviše bi voleli kada bi postojala neka aplikacija da im reši sve nedoumice... Je li i vama rekao „glavu gore, junače“ i da postoje odlične grupe podrške?
– Mislim da jeste.
– Kakav kicoš... Mada, nije on kriv.
– Znači, dobro je, nemam rak.
– Sad i vi. Polako, nije baš tako jednostavno. Verovatnoća uvek postoji, ma koliko da je mala i treba biti obazriv. Hteo sam da kažem da me nervira što se olako daju ozbiljne dijagnoze, a da pre toga nije obavljen najobičniji razgovor sa pacijentom... Da li vam je neko u široj porodici imao rak prostate?
– Ne, koliko znam.
– Ne brinite, znali biste da jeste. Koliko dugo ste u braku i imate li dece?
– Oženjen sam već jedanaest godina i imam dve ćerke od sedam i pet.
– Otežano ili učestalo mokrenje? Bolovi?
– Ništa od toga.
– Kakav je seksualni život?
– Rekao bih normalan.
– Da li ste juče ili prekjuče imali seksualne odnose? Zanima me, zapravo, da li ste ejakulirali, nezavisno od okolnosti?
– Imao sam, samo da razmislim... Da, prekjuče.
– Onda je najverovatnije zbog toga povećana vrednost. Kad ste već došli, hajde još da proverimo na ultrazvuku, za svaki slučaj. Malo je neprijatno, ali korisno.
Pregledao me je i napisao izveštaj.
– Nemate razloga za brigu. Prostata vam je bez ikakvih promena. Dva-tri dana suzdržite se od seksa, odnosno od ejakuliranja, pa ponovite test. Daću vam uput. Videćete da će rezultat biti u granicama normale. A onda se sa tim rezultatima i ovim izveštajem vratite do kolege Purića. Možda će nešto i da nauči.
Pošle su mi suze. Pokušao sam da ih zaustavim pritiskanjem i trljanjem očiiju, ali nisam uspeo.
– Izvinite, molim vas – kazao sam pošto sam se pribrao. – Stvarno nisam bio spreman na ovako uzbudljiv dan.
– Ne brinite, ubrzo će vam sve delovati kao dogodovština vredna prepričavanja. Čak će vam i kolega Purić postati simpatičan.
– Sumnjam. Promeniću doktora već koliko sutra.
– Nemojte da ste nakraj srca. Imali ste rak nekoliko sati i sad dramite. Gledajte to s vedrije strane. Neka vam ovo da snagu za nove izazove. Setite se samo kako su vam svakodnevni problemi do malopre delovali ništavno. Evo ih, čekaju vas čim izađete odavde, da vam se opet nakače i zamagle sve ono bitno o čemu ste danas razmišljali.
– Možda, ali neću morati da strepim i saželjevam se.
– Videćete, biće vam bolje kada odete kući i nađete se s porodicom. Suzdržite se dva-tri dana, ponovite test da biste se i sami uverili, a onda samo napred. Što bi mladi kolega rekao, glavu gore, junače.

Doktor Krstić je bio u pravu. Zaista mi je bilo bolje kada sam se našao s Minjom i ćerkama. Veče smo proveli igrajući društvene igre. Pošto su devojčice zaspale razgovarao sam s Minjom do kasno. Pričao sam joj šta mi je sve prolazilo kroz glavu dok sam mislio da imam rak. Pomenuo sam i zgodu s datumom. Smejala se na propitivanje o horoskopu i otkrila mi da sam i u podznaku lav, jednom je izračunala. Nisam joj, međutim, rekao za praćenje. Samo sam ga okrznuo polurečenicom, kao da je ostalo tek zamisao.
Kada je i Minja zaspala razmišljao sam zašto sam prećutao praćenje i zašto sam, zapravo, pratio kratko podšišanu plavušu. Da li jedino zbog poigravanja verovatnoćom u potrazi za utehom ili i zato što sam uživao u nečemu na šta bih se teško odvažio pod normalnim okolnostima? Nije li možda strah oslobodio potisnutu želju, a sve ostalo je najobičniji izgovor? Jesam li potajno priželjkivao da budem uhvaćen i nastrano uživam u tuđem sažaljenju kad otkrijem svoje kancerogeno opravdanje? Ili je reč o prastarom nagonu zverke koja je nanjušila opasnost i želi da ulovi poslednji plen, dok još može?
A možda samo nisam mogao da zaspim od nagomilanog stresa i lupao sam glavu bez potrebe, jer će svako tumačenje ostati rob vanrednih okolnosti i pouzdan odgovor ne postoji. Uz ovu misao sam, čini mi se, i utonuo u san.