Biciklisti u Srbiji

U načelu, mogu da se podele u sedam grupa.

1. Egzibicionisti. Postoje tri podvrste u okviru ove grupe. Svima je zajednička želja da budu primećeni.

a) Likra likovi. Najčešće su muškog pola, ali sreću se i ženski poklonici ovog stila. Spremni su da obuku kompletnu aerodinamičnu opremu, počevši od biciklističkih pantalona, preko uskih majica i jakni, pa sve do kacige, rukavica, naočara i kamašni, da bi se provozali desetak minuta po centru grada ili okrenuli jedan krug oko Ade. Skloni su druženju, ali samo sa sebi sličnima. Bicikli su im najčešće poznatih marki i veoma skupi.
b) Fensi ekipa. Podjednako su zastupljeni i muškarci i žene. Jedino što ih zanima jeste stil. Voze se tip-top sređeni, često i u odelima ili elegantnim suknjama, ali šta je malo nepraktičnosti nasparam tolikih pogleda. Bicikli su im mahom klasični i otmeni. Gnušaju se brzine. Opsednuti su detaljima. Muškarci vole da nose kačkete i šalove, a devojke grejače za uši i skupe čizme. Takođe su skloni druženju isključivo sa sebi sličnima. Onog dana kada vožnja bicikla postane opšteprihvaćena, počeće da voze trotinete, ili nešto slično.
c) Gradski ratnici. Termin kojeg se sablažnjavaju jer su oni, je l' te, urban warriors. To su, uglavnom, muškarci (mada, nađe se i koja devojka) oko tridesete, često iskompleksirani. Oblače se naizgled neobavezno, ali i najmanja pojedinost dobro je smišljena. U potrazi za adrenalinom kreću se najprometnijim bulevarima. Obožavaju riskantno provlačenje između automobila i nizbrdice. Neskloni su druženju. Zlo i naopako ako ih neko primeti da voze biciklističkom stazom.

2. Ekolozi. Grupa sastavljena pretežno od Roma. Nađe se među njima i poneki gubitnik u tranziciji druge nacionalnosti. Skupljaju staru hartiju i bicikli im služe samo kao prevozno sredstvo. Često je reč, zapravo, o triciklima, sumnjivih kočnica i upravljivosti, gde prepravljen prednji deo nosi kavez za kartone i papir. Stil odevanja im je neobavezan. Pripadnici pojedinih grupa ne smatraju ih pravim biciklistima, što ekologe ne uzbuđuje previše. Za razliku od ostalih, jedini, zapravo, rade nešto korisno.

3. Brđani. Naizgled obični građani koji svaki trenutak, koliko im to okolnosti dozvoljavaju, koriste da odu u što udaljeniju vukojebinu, gde uživaju u vožnji. Često se pitaju zašto je čovek uopšte napuštao taj raj na zemlji i preselio se u smrdljive gradove, sve dok na kraju vikenda ne učine isto. Od ekologa se razlikuju po tome što vožnju bicikla upražnjavaju iz čistog zdovoljstva. Mada je mogućnost da ih sretnete srazmerno mala, vrlo su druželjubivi; osim ako ih ne podsetite da do planina dolaze vozilima koje pokreću motori sa unutrašnjim sagorevanjem i da bi njihova ljubav prema prirodi bila znatno jednostavnija ako bi se preselili u neko zabito selo.

4. Sportisti. Svi oni koji treniraju biciklizam, trijatlon ili koriste vožnju kao deo fizičkih priprema za neki drugi sport. Neiskusan posmatrač može da ih pomeša sa likra likovima. Mala je mogućnost da ćete ih uočiti u gradu. Voze izuzetno brzo, obično u grupi, a često ih prati i servisno vozilo. Pokazuju neočekivanu odbojnost prema biciklu kao prevoznom sredstvu. Najbolje su organizovani, ali se i najčešće povređuju, što je i glavni razlog zbog kojeg depiliraju noge.

5. Akrobate. Pojavljuju se početkom osamdesetih, nadahnuti filmovima BMX-banditi i E.T. (obavezno pogledati kraj). Povećava im se broj otkad je napravljeno nekoliko skejt-parkova koje sve više koriste. Sedište spuštaju što je moguće niže. Ovo bi se i moglo razumeti kao zaštita od, khm, nezgodnih povreda prilikom skokova. Ali zato ostaje nejasna njihova čudna sklonost da isto čine i s obaveznim širokim farmerkama, tako da nije retkost da im se vidi donji veš i pola dupeta. Druže se samo međusobno, gde razvijaju snažno osećanje zajedništva.

6. Poštari. U manjim mestim i na periferiji većih gradova poštari imaju službene bicikle. Koriste ih iskllučivo tokom radnog vremena i ljubomorni su na kolege kojima su zapali skuteri. Ne raduje ih previše podatak da se pošta i u nekim od najrazvijenijih zemalja (Danska, Holandija, Belgija...) raznosi biciklima. Nose plave uniforme, dok su im dvotočkaši žuti.

7. Polunormalni. Najbrojnija skupina. Odlikuje ih izuzetna šarolikost kada je reč o uzrastu, obrazovanju, imovinskom statusu, pogledu na svet... Voze bicikl iz svakojakih razloga; dosada, rekreacija, siromaštvo, druženje, nesanica, inspiracija, depresija, radoznalost... Iako povremeno pokazuju slonosti ka nekoj od gorenavedenih kategorija, ne mogu da se svrstaju ni u jednu od njih. Naziv su dobili zato što se i pored gotovo nikakve biciklističke infrastrukture, nevaspitanih i bezobraznih vozača automobila, u najboljem slučaju ravnodušnog odnosa okoline i još mnogo drugih nepovoljnih okolnosti, usuđuju da zavrte pedale i uživaju u vožnji bicikla.

Život lutaka

Potom se na sceni pojavila devojka u jednostavnim pantalonama podvijenim do iznad članaka. Lepo su mogla da se vide elegantna bosa stopala. Izvila je ruke uvis, ukrstila prste i propela se nekoliko puta. Zatim je s poda uzela kutiju do koje je vodio debeo kabl. Na žutoj plastici lepo se uočavao veliki crveni prekidač.

Smeđokosi dečak kome su se prednji zubi smenjivali izašao je s dobošem i najavio početak predstave. Kada je dobovanje prestalo i mališan se vratio na mesto, publika je već utihnula.

Devojka je skinula bordo plašt sa ogromne skalamerije pored scene i pritisnula crveni prekidač. Počela je da se uz zujanje i škripu rasklapa. Nekoliko zglobnih nastavaka odvojilo se od središnjeg stuba postavljenog na masivno postolje. Ka publici su se uperili ekran i propeler; okretao se sporo, ali dovoljno da se oseti prijatno strujanje vazduha. Mehanička ruka koja je nosila poveću crnu vreću došla je do scene. Na vrhu se raširio žuti kišobran iznad nekoliko reflektora.
Devojka je ponovo pritisnula dugme. Sada su se namakli gusti zastori na svim prozorima. Svetlost je dopirala samo iz do tada neprimetnih rupica na tavanici, kao s kakvog zvezdanog svoda.

Kada se reflektor uključio, u snopu se našla nepomična marioneta. Oživela je uz uvodni akord Bahove svite. Podizanje glave sledili su u početku oprezni, a zatim sve širi pokreti rukama, da bi se na kraju lutak zavrteo i poskočio. Onda se oprezno okrenuo ka publici, duboko se poklonio i preko glasa devojke predstavio.
– Poštovana publiko. Zovem se Mario.

Dosezao joj je do kolena. Imao je smešan, nešto duži sako, svetle pantalone i razuzdanu kosu. Delovao je kao romantični pustolov zalutao iz belle époque-a...

– Ja sam lutak. A lutke mogu svašta. Pokazaću vam.

Uz raznoraznu plesnu muziku Mario je igrao, izvodio akrobacije, blesavio se... Strune su pokretima uslovljavale nijansu nesavršenosti neophodnu za život...
Ali kada je pokušao da imitira brejkdens ostao je bolno ukočen. Nakratko se izgubio sa scene. U pozadini se čuo zveket alata i Mariovo piskavo zapomaganje. Vratio se držeći se za leđa.

– Starim... Mada je to kod nas nešto drugačije. No, nećemo da dozvolimo vremešnom zanesenjaku da vam dosađuje. Preći ću odmah na stvar. Ovde sam da bih vas upoznao s lutkama. Da li znate nešto o nama?

Na ovo su deca počela da, isprva bojažljivo, zatim sve slobodnije, dobacuju svakojake, često bsmislene, ali šarmantne, komentare. Pošto su se utišala, Mario je nastavio.

– Postojimo otkad i ljudi i neraskidivo smo vezani međusobno.

Dodirnuo je strune iznad sebe i pogledao ka umetnici. Zamolio ju je da uključi televizor.

– Ima nas raznih. Dobrih, pakosnih, zbunjenih, hrabrih, dosadnih, smešnih, naivnih, radoznalih... Kao i ljudi uostalom. I postavljamo ista pitanja... Ko smo? Koliko ćemo da živimo? Zašto se plašimo, smejemo, sanjamo, postojimo, pamtimo, zaboravljamo, volimo... Naravno, uz neuporedivo više duhovitosti od većine odraslih primeraka homo sapiensa. Zato su nam deca omiljena publika... A sada pogledajte kraći film o slavnim predstavnicima naše vrste, pre nego što upoznate obične lutke.

Na ekranu su se smenjivali prizori iz lutkarskih predstava s mahom prepoznatljivim junacima iz književnosti, filma, stripa... Mario se zaneo i oponašao scene koje su se smenjivale narednih nekoliko minuta. Mačevao je, zaljubljeno recitovao, smešno hodao...

– Da da, dragi moji. Svi su oni bili lutke... Ali, kao što sam već rekao, ne dozvolite ostareloj ludi da vam dosađuje o prošlim vremenima. Ustupiću mesto mlađima...

Povukao se. Ubrzo su se uključili svi reflektori i obasjali binu. Devojka je ponovo pritisnula crveni prekidač, a mehanička ruka je spustila vreću na pod. Unutra se nalazila gomila lutaka napravljenih od raznoraznih predmeta. Kada bi uzela koju, na ekranu bi se pojavio ubrzani snimak njenog nastajanja, od početnih sastojaka, pretežno otpadaka, do kompletne lutke. Zatim je svaka rekla ponešto o sebi.
Lusi, napadno našminkana lepotica s telom od plastične boce i dugačkom kosom od starih fotografskih filmova, žalila se na izgled i zahtevala od Višnje estetsku hirurgiju. Bole, vitez od kartonskih čaša i stiropora, kome je šlem stalno padao preko očiju, nadao se kakvoj pustolovini. Zare, grdosija skrpljena od bačenih lutaka, lamentirao je nad sudbinom čudovišta koja ga onemogućuje da ispuni san i postane komedijaš. Na nagovor i uz podršku dece ipak se usudio da ispriča vic koji je bio toliko loš da su se svi nasmejali. Zare je, međutim, ovo shvatio kao podstrek i tek je uz Boletovu pomoć sklonnjen i sprečen da nastavi. Ljuba, s glavom od rukometaške lopte i tananim trupom od štapa za skijanje, umalo se nije oteo urlajući "Nećete od mene da pravite lutku! Ja sam lopta! Lopta, lopta, loptaaaa!" Učiteljica Tea, sa suknjom od starog kišobrana, podviknula je i počela da ispituje klince. Ali ne samo matematiku i geografiju, već i to gde su najukusnije kifle u kraju, u kom parku su najbolje ljuljaške, a u kom najlepša stabla... Maca je kao glavu imala tranzistor. Pričala jer bez prestanka, izgovarajući ubrzane nasnimljene glasove s radija. Lovac Todor promašio je predstavu. Madam Nadin, krupnija crnka od napunjenih kesa, otpevala nam je šansonu na francuskom...

Kada nas je upoznala i s poslednjom lutkom, umetnica je pozvala decu i svakom poklonila po jednu. Onda je sve što je preostalo stavila u vreću i poslednji put pristisnula crveni prekidač. Nastavci su počeli da se sklapaju, a reflektori polako gase. U sve slabijoj svetlosti od nas se oprostio i Mario.

– Poštovana publiko, uz lepe trenutke vreme brzo proteče. Imao sam veliku čast da vam predstavim život lutaka. Sve najbolje vam želim, do neke sledeće prilike, kada ćemo svakodnevicu opet da razigramo maštom...

Oktobar

Meša se miris nove pešačke zebre i svežeg peciva. Svetlost je spora i meka. Po ovakvom danu i zvuci mogu da se vide kako klize kroz vazduh. Nekoliko prolaznika se smeje. Kolone zakrčenih automobila pojačavaju osećanje slobode. Sirene izvode uvertiru za urbanu svakodnevicu...

Trebalo je da ponesem fotoaparat. Ostaće nezabeležen zmaj razjapljenih usta na zadnjem krilu spačeka, bliznakinje na klackalici u parku, tajanstvenost unutrašnjeg dvorišta predratne zgrade, devojka i mladić sa šarenim šeširima, odraz malobrojnih oblaka u barici pored ivičnjaka, dve mačke i pas na haubi zelenog pežoa sto četiri, klinac koji mi nepristojno pokazuje srednji prst iz autobusa...

O biciklizmu i velikim životnim istinama

Znam da će mi malo ko verovati, ali zaplakao sam kada su me prvi put stavili na bicikl. Urlanje nije prestalo ni pošto sam dobio obećanje o pet kugli sladoleda i dvodnevnu dozvolu da se igram gramofonom i pločama (igranje shvatite u širem smislu). Imao sam četiri i po godine i kilograma otprilike koliko i plavi bicikl s pomoćnim točkićima i velikom sirenom umesto zvonceta, koji sam dobio od roditelja. A onda sam pokrenuo pedale... Od ushićenja sam umalo ostao bez daha...

Već kroz desetak dana skinuli smo pomoćne točkiće. Ubrzo sam otkrio prvu veliku životnu istinu – postoji očaravajuća veza između okretanja pedala, brzine i ravnoteže – i naterao oca da zažali zbog toga već dve-tri sedmice kasnije.
Tražili su me nekoliko sati. Pozvali su čak i policiju, ali im je neko spustio slušalicu, misleći valjda da zbijaju šalu kada su pitali da li je neka patrola primetila četvorogodišnjaka na biciklu.
Nije da sam imao žarku želju da pobegnem od kuće u tom uzrastu, već sam prvi put izašao iz dobro poznatog okruženja i postao svestan druge velike životne istine – vožnja bicikla pojačava osećanje slobode. Upoznavao sam nove ulice, parkove, igrališta... Nada da će roditelji biti ponosni na mene zbog te pustolovine, ispostavila se kao uzaludna...

U petoj sam doživeo prvi ozbiljniji pad. Prednji točak zaglavio se u nemarno postavljen slivnik za vodu, pa sam poleteo napred. Razbio sam glavu o ivičnjak i verovatno doživeo potres mozga. Zbog živopisne scene, godinu dana starija Jelena K. briznula je u plač, dok su Marko i Saša prasnuli u smeh. Treća velika životna istina – nezgode su sastavni deo vožnje bicikla.

Pošavši u školu, dobio sam poni. Tamnocrveni s hromiranim branicima. Imao je i korpu, svetlo pokretano dinamom, zvonce... Zadnja kočnica bila je takozvana kontra. Jedino nju sam i upotrebljavao, jer je omogućavala blokiranje zadnjeg točka i kontrolisano kliženje koje je na asfaltu ostavljalo trag, ponekad dugačak više metara.
Posle gledanja filma “BMX-banditi”, bicikl sam lišio svih dodatnih delova. Nebrojeno puta sam se razbio, usput izbivši i gornji sekutić, pokušavajući da ponovim trikove viđene na filmu, a sve radi naklonosti devojčice neobičnog imena (koje ću zadržati za sebe ovom prilikom). Četvrta velika životna istina – vožnja bicikla nije najbolji način da privučete pažnju devojčica.

Sledeći potez pomalo očajnih roditelja možda deluje nelogično, ali gotovo je izvesno da me je spasio ozbiljnijih povreda i gubitka većeg broja zuba. Za rođendan su mi kupili trkački bicikl; “unisov” petobrzinac boje trule višnje, napravljen u Sarajevu u ograničenoj seriji povodom Zimskih olimpijskih igara. Nisko težište pogona i aerodinamičan položaj tela pomogli su mi da otkrijem petu veliku životnu istinu – bicikl se može voziti veoma, veoma brzo. Postavio sam rekord svoje ulice koji, vrlo verovatno, važi i danas: dvadeset sedam sekundi. Počinjem da prelazim ozbiljnije razdaljine. Još nekoliko bezazlenih padova.

Moja strast usahla je jedino tokom adolescencije, kada su mi noćni izlasci i poroci izgledali zanimljivije. Zarđalu poniku poklonio sam daljem rođaku. Bicikl s Vučkovim amblemom ukrali su mi s terase.
Sunčanog februarskog jutra, međutim, posle žurke kod Jelene N., Irena me je podsetila da je čoveku potrebno sidro u životu. Izvesnost na koju može da se osloni... Šesta velika životna istina.

Ponovo otkrivam radost okretanja pedala. Do mene iz inostranstva stiže, budzašto kupljen, dvadesetak godina star ozbiljan trkački bicikl. Nežnosive boje s kvalitetnim “mavikovim” točkovima i pomalo vremešnom, ali pouzdanom, “hureovom” i “vienmanovom” mehanikom. Pomoću njega rasvetlio sam sedmu veliku životnu istinu – uspon na vrh pruža užitak makar koliko i spuštanje s njega.

Slede godine u kojima, izuzev tokom dvomesečne pauze zbog teškog pada, u vožnji uživam skoro svakodnevno... Evo sve do danas. S tim što sada imam još dva bicikla. Pre nekoliko godina, od prve ozbiljnije zarade kupio sam zelenožuti mauntin-bajk. Omogućava mi, u poslednje vreme sve češće, odlaske u bespuća. Takođe mi olakšava vožnju po kiši, snegu i izuzetno hladnom vremenu. Ali, pošto moje srce ipak pripada asfaltu, pre nepunih mesec dana nabavio sam petnaestak godina star crveni “kolnago”. Možda još samo rukotvorine Darija Pegoretija mogu da izazovu toliko oduševljenje kvalitetom izrade i brigom za detalje. Izuzetno neposredna, hromirana prednja viljuška, trkačka geometrija rama koja vas naprosto tera da se stopite s njim, zujanje “kampanjolo” mehanike, koje uliva poverenje...

Štošta se promenilo, u međuvremenu. Jelena K. se preselila i radi kao učiteljica negde u Vojvodini. Marko je postao lekar, a Saša električar. Klinka iz “BMX-bandita” napravila je karijeru u Holivudu. Simpatija iz osnovne škole, čije sam neobično ime zadržao za sebe ovom prilikom, bavi se međunarodnim finansijama i nosi skupe cipele. Jelena N. živi u Lisabonu i povremeno objavljuje tekstove u uglednim muzičkim časopisima. Irena komponuje divnu muziku. Čeka blizance trenutno... Promenio sam se i ja. Ali je osećaj kada pokrenem pedale ostao isti.

NEKA SE ZAVRŠI U TORINU

– Upoznao sam je vozeći bicikl.
– Ovo obećava. Kako se zvala?
– Anja.
– Zar se nije tako zvala i ona...
– Slučajnost.
– Nebitno, nastavi...

Šetali smo se duž obale, kao i svakog četvrtka. Sofija se spremila malo svečanije nego obično. Obukla je dugačku svetloplavu haljinu koja joj je otkrivala ramena. Bila je svesna da su još privlačna, te ih je, povremeno, izlagala pogledima, doduše uvek sa stilom. Meni su se, ipak, više dopadali elegantni prsti i spoj između gornje usne i levog obraza, koji se prilikom osmeha produbljivao u dve sabljaste jamice.

– Vozio sam iza nje i primetio je još izdaleka. Onda smo na raskrsnici zajedno čekali zeleno svetlo. Dobacio sam joj nešto, tek da počnem razgovor.
– Da li se sećaš šta si rekao?
– Nešto u vezi s njenim biciklom. Da joj je nisko sedište, čini mi se, i da će je kolena sigurno boleti kada ostari.
– Podsetio si je da će da ostari, maltene, i pre nego što ste se upoznali? Nije ni čudo što se završilo neuspehom.
– Otkud znaš kako se završilo?
– Gotovo sve tvoje priče završavaju se slično... Ali to je ionako manje važno. Pričaj dalje, zanima me...
– Da sednemo?
– Pa, mogli bismo.

Došli smo do dela staze gde nije bilo mnogo ljudi. Daleko od toga da su nam ostali prolaznici smetali, naprotiv, ali oboje smo smatrali da šetalište deluje otmenije bez gužve. Sela je gotovo nečujno ili se šum haljine utopio u šuštanje talasa. Rasplela je punđu i pustila povetarac da joj se poigrava kosom. Skinuo sam šešir i odložio ga na krilo. Bio je klasičan, panama u fedora stilu, sa trakom boje tamnije zemlje. Nisam se odvajao od njega već nekoliko godina, iako ga nikada pre toga nisam nosio. Ispostavilo se da sam ostao dosledan. Valjda to ide s godinama.

– Izgledala je stvarno privlačno. Mada je bila u običnoj beloj majici, papučama i onim... sećaš se, tada su se nosile one tri-četvrt pantalone?
– Znam na šta misliš.
– Imala je svetlosmeđu kosu i lice... nekako jednostavno lepo. Ostale su mi u pamćenju plave oči i sitne pege po nosu i obrazima. Odavala je utisak odlučne osobe koja ume da se posveti, ako me razumeš?
– Otprilike, ali i dalje smatram da je to uobrazilja.
– Desilo se da idemo u istom pavcu, pa smo nastavili zajedno. Ona ka poslu, a ja ka prijatelju. Pričali smo o vožnji bicikla, zatim o Tihom okeanu, kiši i snegu, čokoladi, prijateljstvu, knjigama... Sve mi se više dopadala, pa sam se malo zbunio kada je iznenada stala ispred neke zgrade i rekla da je stigla.
– Gde je radila?
– U izdavačkoj kući.

Obožavao sam da je, kao sada, posmatram dok se smeje. Smatrao sam to najvećom nagradom koju sam mogao da dobijem. U tim trenucima nazirala se sva njena putenost, do tada prikrivena držanjem koje bi se pre moglo opisati kao dostojanstveno nego kao hladno. Živeli smo zajedno već neko vreme. Imali smo, naravno, zasebne sobe, ali Sofija je, pošto bi se spremila za počinak, vrata povremeno ostavljala odškrinuta. Dešavalo se to u razmacima čiji je raspored pre ličio na nedokučivu zagonetku, nego što je pokazivao znake ikakvog smisla. Ruku na srce, nisam previše ni razmišljao o tome. Zadovoljavao sam se da me želi, što je u postelji i te kako pokazivala, na način čije opisivanje nikako ne bi bilo prilično. Ipak je reč o dami.

– Tebi to nije smešno?
– Pa, ne baš toliko... Uglavnom, stajali smo ispred ulaza zgrade i trebalo je da učinim nešto, pa sam joj tražio broj telefona.
– I?
– Mislila se nekoliko trenutaka, a onda je pristala. Tada je nastalo ubrzanje.
– Nisi valjda odmah pokušao...
– Ne, nego neki čovek je izlazio i, videvši je s biciklom, držao joj vrata. A ja nikako nisam mogao da nađem telefon. Znaš kakve su one biciklističke majice, imaju ogromne džepove na leđima, pa su krenuli da mi ispadaju ključevi, slatkiši, novac...
– Baš ti se dopala, čim si se tako pomeo.
– Kada sam nekako uspeo da upišem broj, gospodin koji joj je pridržao vrata dobacio mi je u prolazu “srećno, mada sumnjam”.
– Posle koliko si je zvao?
– Čekao sam nekoliko dana.
– Koje su to besmislice. Ako je želela, izašla bi s tobom bez obzira na to kada si je pozvao.
– Odbila je poziv na kafu zbog, navodne, zauzetosti poslom. Kada sam joj pomenuo da postoji mogućnost da joj bude zabavno, jer umem kvalitetno da se šalim na sopstveni račun...
– I blamiraš se, u šta se već uverila.
– Odgovorila mi je da ne sumnja u to, ali je višeznačno zauzeta.
– Nisi valjda odustao posle prvog pokušaja?
– Vrlo jasno mi je stavila do znanja da je u vezi s nekim.
– Neka je i bila, ali ako ti se toliko dopala, neprimereno je da tako lako poklekneš. Šta misliš, zašto ti je dala broj telefona? Da ne ispadne nepristojna?
– Možda joj je bilo zanimljivo kao flert. Podsećanje da je privlačna...
– Možda kao nagoveštaj nečega. Ali to nikada nećeš saznati.
– Nisam hteo da je zbunjujem.
– Poštedi me, molim te, loših izgovora. Zar nisi dosad shvatio da su u ljubavi moralna načela izlišna...

Ne mogu da poreknem da je iskustvo neposredne blizine smrti imalo uticaja na moje značajne odluke posle oporavka od nesreće. Prva je bila da ću da odem na more, druga da ću da nosim šešir, a treća da neću da se vratim. Lena i Marko smatrali su da im je otac malo skrenuo od posledica sudara, ali slutim da je Aleksandra znala šta je posredi. Srećom, deca su ubrzo dobila decu, pa je imala čime da se zanima. Sve je nekako proteklo bez mnogo buke i jeda, ili mi se to samo činilo, s kukavički bezbedne udaljenosti. Iskreno, bilo me je baš briga. Grad nisam izabrao slučajno. Znao sam da je tamo Sofija s porodicom ranije provodila leta, u kući koju je nasledila od oca. Ipak sam se iznenadio kada smo se sreli. Počeli smo da se viđamo i naširoko razgovaramo o svemu i svačemu. Neke teme ostale su, međutim, netaknute sve dok se nisam preselio kod nje...

– Dozvoli mi da završim.
– Izvini.
– Videli smo se ponovo kroz desetak godina. Na sajmu knjiga u Torinu.
– Da li te se setila?
– Jeste. Smejali smo se podsećajući se onog dana. Posle smo otišli na večeru i proveli noć zajedno.
– Da li si se malo razočarao, pošto si konačno dobio ono što si želeo?
– Ne. Samo sam se uverio da me prvi utisak nije prevario.
– Onda ti je sigurno bilo krivo što si toliko čekao...

Sofiju sam upoznao na zabavi povodom objavljivanja knjige mog prijatelja. Malo pre toga oslobodio sam se nerealnih očekivanja i pomirio se s Aleksandrom. Sofija je bila pred drugim brakom. Ne mogu da kažem da me je odmah opčinila – njen šarm bio je nenametljiv – ali sam tokom večeri postajao sve svesniji koliko je posebna. Više od zajedničkih interesovanja oduševila me je lakoća kojom smo pričali. Viđao sam je i posle toga, pod izgovorom poslovne saradnje, pošto je radila kao ilustrator, sve dok se zbog karijere njenog muža nisu odselili.

– Uglavnom, kroz nekoliko dana morala je da...
– Čekaj. Nemoj dalje... Neka se završi u Torinu...

Nejasna linija obzorja poprimala je boju naprsle zrele smokve. Mladić koji je, okrenut moru, do tada slikao pejzaž, premeštao je štafelaj ispod svetiljke, spremajući se da prolaznicima, najčešće porodicama s decom, ponudi crtanje portreta uz skromnu naknadu. Jata galebova ispraćala su brodiće s ribarskim mrežama uz praskavo graktanje. Vetar se pojačao i najavljivao promenu vremena.

– Hoćemo li? Postalo mi je malo hladno.
– Naravno.

Ustao sam, stavio šešir, pa joj pružio ruku da ustane. Krenuli smo polako...

Prvo ćemo da odemo do omiljenog restorana. Sofija će da nam odabere ribu, verovatno grdobu, a ja ću da naručim odgovarajuće vino. Držaću se neke sušnije godine ovom prilikom. Možda ćemo na putu do kuće da svratimo i do bakalnice, kako bismo kupili voće. Onda ćemo da pustimo muziku i čitamo na terasi. Sofija će se povući u sobu nešto ranije, a ja ću ostati još malo. Počeću da pripremam sledeću priču. Kasnije ću svakako da proverim da li je ostavila odškrinuta vrata.

KADA SMO ZAJEDNO

– Rekla sam ti da paziš na jezik pred Matijom.
– Šta sam sad rekao? Milane, je l’ sam opsovao nešto?
– Ne znam, nisam pratio.
– Rekao si "jebiga".
– Jebiga? Pa dobro, mislim, to i nije psovka. Šta, ti i onaj tvoj...
– Nemanja.
– Dobro, Nemanja. Nikad vam ne izleti neko jebiga pred malim?
– Zaboravi... Milane, je l’ ga vidiš odatle?
– Ne brini. Biljana je s njim.
Prišao im je konobar. Nataša je skinula naočare za sunce i otkrila zelene oči. Naručila je „pepsi“, a onda se pozabavila smeđom kosom koju je vezala u rep, izvadivši gumicu iz džepa pantalona. Milan je tražio točeno pivo, pa se zagledao negde između dvoje prijatelja. Žmirkao je od jakog sunca koje mu je išlo pravo u oči i zbog koga je, ionako svetlije puti, delovao gotovo prozračno. Zato su Nebojšine izgledale još tamnije u kontrasvetlu. Takođe je uzeo pivo, pa otkopčao gornje dugme safari-košulje kratkih rukava. Prvi je prekinuo tišinu.
– Baš ti se pije „pepsi“?
– U čemu je problem?
– Nema problema, samo pitam.
– Kakve veze ima?
– Majkl Džekson ga je reklamirao. Pa sam hteo da vidim da li je to iz poštovanja prema pokojniku ili...
– Zaobiđi me, molim te.
– Iskulirajte malo, vas dvoje.
– Čista profesionalna znatiželja, ništa drugo.
– Kad se ne bi tako smejuljio... Oduvek to radiš.
– Šta radim oduvek?
– Stavljaš se u nadmen položaj. Sve je, kao, neka fora. A ako je glupa, kriješ se iza cinizma. Milane, kaži, zar nije tako?
– Nemojte da me mešate u to. Ne znam šta...
– Ma, ona je nešto... Usudio sam se da dirnem mamu meseca.
– Šta sad to treba da znači?
– Ljudi, pustite to. Hteo sam da vam...
– Milane, nemoj da nas udaljavaš od teme. Znam da bi sad najradije da nema nikakvih problema, mir u svetu i te fore. Ali neću tek tako da pređem preko ovoga. Dakle, Nebojša, šta si hteo da kažeš?
– Hteo sam da kažem da ne umeš da podneseš zezanje na svoj račun, niti bilo kakvu kritiku.
– Izvini, molim te, to nije tačno.
– Dozvoli da završim.
– Ako ćete da nastavite ovako, ja odoh.
– Ne ideš nikuda. Ne možeš večito...
Nataša je zastala kada im je konobar prišao. Osvrnula se ka parku, nakratko. Milan je zapalio cigaretu. Nebojša je otpio gutljaj piva. Momak preko puta njih pokušavao je da uravnoteži sto, dok se njegova prijateljica, ili možda devojka, igrala priveskom mobilnog telefona.
– Glumiš savršenu mamu svaki, ali baš svaki put kada se vidimo. Mislim, buniš se što sam rekao "jebiga", a on će, verovatno, za koju godinu da posećuje porno-sajtove. Mada... tebe to, zapravo, ni ne zanima. Brine te, jedino, kakav utisak ostavljaš na ljude. Svaki postupak ti je promišljen i nekako... nekako usiljeno ispravan. Mislim, ti fazoni, brokoli, supice, vitamini, zdrav život, bla-bla... uvek sam raspoložena, sve stižem, imam karijeru, a ponekad hoću mužiću i da...
– Nemam reči, zaista...
– Samo govorim ono što... Nije mi namera...
– Da, to je, u stvari, za moje dobro. Onda bolje da ćutim.
– Nema potrebe.
– Hteo sam nešto važno da vam saopštim, a vi se raspravljate kao...
– Ovo nije rasprava, nego provociranje. I, pobogu, prekini da izbegavaš neprijatne razgovore. A ti, dečko. Pa nisam ti ja kriva ako si nezadovoljan u životu.
– Kad ne znaš šta da kažeš, napad je najbolja odbrana. Samo, budi malo maštovitija.
– Za razliku od tebe, ja maštu koristim malo smislenije...
– Sad bi bilo genijalno kada bi Milan rekao ono što mi je palo na pamet.
– Ne možeš uvek da se vadiš duhovitim opaskama. Odavno nismo u srednjoj školi. Kako to da, pored sve mudrosti, nikako ne ukapiraš da se u životu računa ono što si uradio, ne šta si mogao da uradiš. Kao i da se ljudi menjaju. Ismevanje ti je samo način da se nosiš s nečim što ne...
– Uopšte mi nije potrebno ovo. Što sam vas pa zvao...
– Ne, ali slušaj je. Opet izigrava...
– Sad te najozbiljnije pitam, šta hoćeš? Ne znam. Je l’ te nervira što delujem srećno?
– Pa kod tebe je sve privid. Prilagođavaš želje, da slučajno ne ispadne da u nečemu nisi uspela.
– Ne mogu da verujem da to čujem od čoveka koji je za želje bunar bez dna. I ma koliko da si pametan, zabavan, uspešan, toliko si malodušan da nikada nećeš biti ispunjen.
– Da li ste ikada pomislili da ne morate da kažete baš sve što vam padne na pamet?
– Znaš da ovo nema veze s tobom.
– E pa, Nataša, ima, i te kako. Jer moram da slušam. Ostavite već jednom to iza sebe...
– Da gospođa Matić nije toliko duševna i bogougodna, možda bismo i mogli. Ovako, mora uvek da pokaže u kakvu se kraljicu razvila.
– Pa, nisam ja ta koja je otišla...
Prišao im je konobar. Izvinio se i rekao da mora da naplati, pošto završava smenu. Nebojša je bio najbrži i pružio karticu. Ćutali su dok se momak nije vratio. Nataša je gledala ka sinu. Nebojša je odmeravao noge devojke preko puta. Milan je vrteo kriglu.
– Uvek mogu da se primete takve... Kao, recimo, da ti se Biljana baš i ne dopada, da se svaki čas osvrćeš i proveravaš... Ili ti, Nebojša. Da se viđamo, maltene, samo ako te ja pozovem, da razgovaramo uglavnom o...
Zastao je, pa opet počeo da vrti kriglu, ovaj put levom rukom, pošto je u desnu prebacio cigaretu. Pre nego što ju je ugasio, povukao je dug dim. Nebojša je zaustio da kaže nešto, ali je odustao. Čuli su se odlomci razgovora sa susednih stolova.
– Hoću da kažem da je to savršeno nebitno, jer vas oboje volim... I pre nego što mi prebaciš da izigravam Ujedinjene nacije, a on opet ne krene da podjebava tvoju kućicu u cveću i travu oko nje, želeo bih da...
Uto su se vratili Biljana i Matija koji je ogulio levo koleno. Nataša ništa nije rekla, ali je Biljana, svejedno, predupredila moguće pitanje.
– Skočio je s ljuljaške... Ništa strašno. Neće ni ožiljak da ostane...
Nataša je sina poljubila u čelo i zagrlila ga, pa se zagledala, pomalo odsutno, negde iza njega. Biljana je upitno podigla obrve ka Milanu, koji ju je privukao k sebi, obgrlivši je oko struka. Nebojša je ukrstio prste na potiljku i zurio u nebo. Onda je uzviknuo:
– ’Ajmo sad, svi zajedno: All we are saying...
Osmesi na licima Nataše, Biljane i Milana oprezno su se pretvarali u smeh. Matiji, verovatno, ništa nije bilo jasno, ali je, ipak, iskoristio priliku i zatražio od majke novac za još jedan sladoled koji mu, inače, ne bi dozvolila.

Podne

Žena i muškarac na vespi. Ona drži noge starinski, sa strane. Ima izuzetno dugačku riđu kosu koja ih prati kao rep komete... Troje dece igra školice u sporednoj ulici. Kvadrati su raznobojni. Crveni, pa dva žuta, zeleni, neboplavi, ljubičasti, narandžasti, opet crveni... Spokoj toplog podneva naglašavaju zvonko kotrljanje krede i lupkanje sandala... Trag vode iz klima-uređaja pruža se kao glista od oluka do najbližeg slivnika... Iz kontejnera viri stari radio. Na skali se nalaze nazivi stanica... Ulaz zgrade ukrašava skulptura na čijoj je glavi niklo malo kiselo drvo... Smeđokosa devojka sedi na zidiću parka. Pognula je glavu, ukrstivši prste na potiljku. Stopala su joj povijena ka unutra. Pored nje je knjiga. Kao obeleživač stoji pertla... Na klupi, otac uči sina kako da napravi avion od papira. Koriste listove dnevnih novina. Avioni zbunjuju golubove koji uzmiču pred njima sve dok se leteće vesti ne prizeme. Onda im obazrivo prilaze, radoznalosti ili hrane radi... Dva osnovca spuštaju po deo sendviča uz žbun iz koga ubrzo izlazi nekoliko štenaca... Troje sedi za kafanskim stolom. Mladić i devojka s naočarima živo razgovaraju. Oboje imaju cigaretu među prstima i izražajno gestikuliraju. Druga devojka kratke crne kose pridržava dlanom bradu i zamišljeno gleda ka nebu. Gore se tragovi aviona ukrštaju u izduženo slovo iks, nalik kakvom uvrnutom hromozomu...