субота, јул 16, 2016

Černobilj



Nije me pokolebala najavljena kiša. Čvrsto sam rešio da konačno savladam uspon koji vodi do omiljenog izletišta. Prethodne godine do tamo sam došao tako što sam bicikl uneo u autobus. Vratio sam se, naravno, biciklom. Iako sam uživao u dugačkom spustu, bilo mi je jasno da dožvljaj neće biti potpun sve dok se gore ne popnem biciklom. Nov rogov desetobrzinac trebalo je da mi pomogne u tome. Lanac je bio podmazan, a gume dobro napumpane.
Ostatak društva na izlet je krenuo autobusom. Nije se pojavio jedino Nebojša. Nisu ga pustili roditelji. Nebojšina tetka iz Švedske javila im je da se nešto desilo i da sina ne bi trebalo da puštaju napolje, pogotovo ne na kišu. Ostalima niko ništa nije javio.
Napunio sam džepove slatkišima i krenuo. Zaboravio sam, međutim, da ponesem vodu, pa sam nekoliko puta morao da stajem usput da bih ugasio žeđ. Osim toga, sve je prošlo bez problema. Popeo sam se lakše nego što sam očekivao. Izlet mi je protekao u iščekivanju predstojećeg uživanja na nizbrdici, ovog puta zasluženom. Nebo se mučilo, ali kiša nije počinjala.
Nizbrdica je bila zanemarljiva tokom prva dva-tri kilometara. Na to se nadovezivala prilično strma deonica slične dužine, koja je obilovala oštrim krivinama. Ostatak spusta bio je u blagim krivinama i srednje strm. Moglo je da se ide brzo bez okretanja pedala i nije moralo da se koči. Širok i pregledan put bez mnogo saobraćaja omogućavao je ležernu vožnju i uživanje u pogledu na okolinu. Smenjivali su se šumoviti delovi s proplancima prošaranim poljskim cvećem.
 I u povratku sam zaboravio da ponesem vodu, s tim što sada nisam morao da stajem usput. Bilo mi je potrebno mnogo manje vremena da se spustim nego da se popnem, a i uskoro je došlo osveženje iz oblaka.
Pljusak je počeo dok sam se nalazio na najstrmijem delu. Bio sam usredsređen na kočenje i prolazak kroz krivine, pa nisam ni primetio nebo. Obratio sam pažnju na njega tek kada sam dospeo na manje zahtevan deo puta. Nikada nisam video takvo, kao neka ogromna naprsla zrela smokva nada mnom. Izgledalo je divno i zastrašujuće. Primećivao se sev munja, ali umesto grmljavine čulo se neko podmuklo škljocanje praćeno zujanjem.
Brzo sam bio potpuno mokar, ali uopšte nisam osećao hladnoću. Činilo mi se čak da me je pljusak zagrejao. Jurio sam nizbrdo, vijugao levo-desno po praznom putu i ustima hvatao kapi. Imale su ukus metala i uopšte nisu gasile žeđ već su je podsticale. Jezik i grlo prijatno su me peckali, kao da sam zagrizao ljutu papričicu. Mirisalo je na tek odštampane knjige. Pri svakom udahu, pluća su mi se oštro nadimala dokraja. Pomislio sam da tako izgleda nalet nadahnuća. Od radosti sam vikao iz sveg glasa.
Pri kraju spusta kiša je nakratko posustala. Pojavili su se čak i sunčevi zraci, dok su zloslutni oblaci ostali nad brdima. Na trenutak je mogla da se vidi i duga. Delovalo je da joj nedostaju plavi i zeleni tonovi.
Kiša je padala i sutradan, samo što sada nikoga nisu puštali napolje. Onakvo nebo više se nikada nije ponovilo.

Otad je minulo, evo, trideset godina. I dan-danas povremeno osetim metalni ukus u ustima, bez ikakvog povoda. Inače mi nije ništa.

среда, април 27, 2016

Vozačice



Mislim prvenstveno na vozačice automobila. Pojedincima izraz "vozačica" deluje podsmešljivo, pa da odmah na početku otklonim sumnje u svoje namere – ovaj tekst pohvalno govori o vozačicama četvorotočkaša.
Iz ugla bicikliste, vozačice su mnogo poželjniji učesnici u saobraćaju od vozača. Nije reč samo o tome da su lepše i šarmantnije. Pažljivije su (umalo da napišem pažljiviji su vozači) od muškaraca i nemaju sklonost da za volanom leče komplekse i frustracije. To, naravno, ne znači da nemaju druge načine da sebi daju oduška. No, kao biciklista, za to marim koliko i za lanjski sneg, sve dok nije reč o mojoj ženi.
Vozačice, recimo, uvek daju migavce kad treba. Dobro, neki će reći da povremeno daju migavce i kad ne treba, ali da ne teramo mak na konac. Mnogo je bolje i tako nego da skreću i pretiču bez najave, što je sve češća pojava kod vozača automobila. Kao da je davanje migavca znak slabosti.
Vozačice kad naiđu na biciklistu obilaze ga u širokom luku. Ponekad i u preširokom, pa su u opasnosti oni iz suprotnog smera, ali takve situacije su retke i manja su opasnost od prolaska tik pored bicikliste. Ako automobil tokom preticanja prođe na metar i po-dva od mene, prilično sam siguran da je za upravljačem ili žena ili biciklista.
Vozačice, u principu, voze sporije od vozača, što je bezbednije po bicikliste, a ujedeno manje zagađuje vazduh i pravi manje buke. Zlobnici će reći da vozačice često voze presporo, ali to ide zlobnicima na dušu. Biciklisti ne vide nikakav problem u tome, čak i ako moraju da pretiču vozačice automobila. One od toga ne prave dramu. Svaki put kada sam prestigao vozača automobila (nizbrdice, kolone), imao sam utisak da sam mu povredio sujetu i iznervirao ga i da bi me ovaj rado zgazio. 
Vozačice će u slučaju nezgode retko kada pokušati da na vas svale odgovornost ako je greška do njih. Povremeno će čak, iz nesigurnosti ili zbunjenosti, preuzeti tuđu odgovornost na sebe. Većinu mojih saobraćajnih nesporazuma sa vozačima automobila pratila je rasprava, povremeno i na granici fizičkog sukoba. Samo jednom sam bio u opasnoj situaciji sa vozačicom, i to svojom krivicom. Jedva sam je ubedio da nije uradila ništa pogrešno.
Vozačice automobila bolje razumeju i prihvataju bicikliste na ulicama. One i dalje moraju da se nose sa brojnim predrasudama, tako da im je poznato kako je to kad ste u podređenom položaju. Ostaje nejasno zašto jedan deo biciklista zaboravi na ovu blagonaklonost kada se nađe za volanom automobila.
Zanimljivo je da ako vozačici kažete da vozi kao muško, smatraće da ste nespretno hteli da joj uputite kompliment, a ako muškarcu kažete da vozi kao žena, shvatiće to kao uvredu.
Da ovo ne ispadne hvalospev koji su naručile i sponzorisale vozačice, imaju one, naravno, i mane. Neke, pretežno mlade, vozačice sopstvenu nesigurnost maskiraju agresivnim ponašanjem tipičnim za muškarce, neke ne umeju da se parkiraju, neke se drže pravila kao pijan plota i zanemaruju saobraćajnu realnost, gotovo sve mešaju levo i desno... Uprkos tome, vozačice su prema biciklistima mnogo bolje od vozača. Jedina prava mana im je to što nisu biciklistkinje.

среда, април 06, 2016

Stojani



Stojan S. naučio je da vozi bicikl još kao dete. Pošto je između dva svetska rata jedini do koga je mogao da dođe bio veliki muški, vozio ga je tako što bi se protnuo ispod gornje cevi rama da bi mogao da dohvati i pedale i upravljač. Zbog iskrivljenog položaja tela uvek je zanosio malo ulevo. Na sedište je seo tek sa dvanaest godina. Zanosio je ulevo do kraja života. Biciklom je najčešće išao do vikendice i u lov. Nije baš bio poznat po ulovima, ali voleo je da okači pušku o bicikl i da se vozika. Nervirali su ga vozači automobila, tada ne tako mnogobrojni, pa se stalno raspravljao s njima. Zaobilazili su ga u širokom luku. I sâm je imao auto, svetloplavu škodu 1000 MB koje se sećam, ali smatrao je da auto služi da se ode na more, eventualno u posetu rodbini iz drugog grada. Sproveo je jedno građansko hapšenje na biciklu. Neko mu je krao povrće iz bašte pored vikendice, pa je Stojan rešio da tome stane na kraj. Nekoliko noći proveo je pritajen ispod stare dunje, naoružan lovačkom puškom, sve dok nije uhvatio lopova na delu. Kada je ovaj počeo da beži, Stojan je opalio iz puške, navodno uvis. Lopov je posle tvrdio da je sačma proletela tik uz njega. Stojan ga je na biciklu i s prstom na obaraču sproveo do policijske stanice. Nikad mu nije bilo jasno zašto su mu posle toga oduzeli dozvolu za oružje. Bio je ubeđen da je to zato što ne voli komuniste. Vozio je bicikl sve do operacije prostate, od čije je komplikacije i umro.

Stojan D. naučio je da vozi bicikl tek sa sedamnaest godina. Kako se na početku Drugog svetskog rata njegovo rodno mesto našlo pod bugarskom upravom, morao je da ide na prinudni rad, tokom koga je naučio da vozi bicikl. Njime je vukao kolica s nekim teretom. Biciklom je i pobegao odatle u partizane. Dvotočkaš je stradao tokom neke akcije. I dalje smatra, politički nekorektno, da su Bugari naši najveći neprijatelji. Posle rata nastavio je da vozi bicikl. Od prve plate kupio je nov crveni. Njime je, navodno, osvojio svoju ženu. Postoji i verzija da ju je ukrao na njemu, ali o tome ni ona ni on nisu bili precizni. Odmahivali bi rukom i govorili da je bilo davno. Četrdeset godina svakodnevno je biciklom odlazio na posao. Razdaljina nije bila velika, ali bio je dosledan. Vozio je po vetru, kiši, snegu... Bicikl mu je uvek bio čist. Sve što bi kloparalo i zveckalo pričvršćivao je samolepljivom trakom. Odlazak u penziju obeležio je kupovinom novog bicikla. I dalje ga je vozio svakodnevno, s tim što više nije išao na posao nego u dom penzionera na šah, domine i dve-tri ljute. S vremenom su penzioneri postali oni koji su mogli da mu budu deca, pa je prestao da odlazi tamo. Mnoge je nerviralo što je na sahrane prijatelja i poznanika, često mnogo mlađih od njega, išao isključivo biciklom. Kad je napunio devedesetu, doktori su mu zabranili da vozi bicikl. Počeo je da ga vozi krišom. Tobože ga je gurao pored sebe, pod izgovorom da mu je zgodno da na njega okačio kese s pijace. No, iza prve krivine bi se popeo na bicikl i zavrteo pedale. Ima, evo, devedeset tri godina, a ako dobaci do avgusta uzeće i devedeset četvrtu. Još povremeno uspe da zbriše, ali se sve teže penje na bicikl.

I jedan i drugi Stojan voleli su da voze bicikl i obojica su bili osobenjaci, s tim što je jedan to i dalje. Šteta je što nema malo više ovakvih Stojana među nama. Sigurno bi nam bilo mnogo bolje.

петак, март 11, 2016

Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži



Nije ništa neobično da bicikli nestane iz hodnika zgrade. Dešava se svakodnevno. Kod mene se, međutim, u hodniku zgrade pojavio jedan dobro očuvan svetloplavi desetobrzinac, kakvi su sedamdesetih i osamdesetih bili vrlo popularni. Ručice menjača na donjoj cevi rama, kožno sedište sa torbicom za alat, kožna traka sportskog volana, bokovi guma u krem boji, hromirani blatobrani, prednje svetlo i zadnja korpa...

U početku sam mislio da ga je nabavio neko od komšija. Pretpostavio sam da je Jovan s poslednjeg sprata. Osim njega i mene još samo Dubravka s prvog sprata redovno vozi bicikl, a njoj teško da bi odgovarao veliki muški ram. Nekoliko dana pošto sam prvi put primetio bicikl, sreo sam Jovana na stepeništu i rekao mu da mi se baš sviđa njegov novi bicikl i da bi trebalo da ga veže nečim. Zbunio se i kazao mi da je mislio da je bicikl moj. Žurio je na posao u tužilaštvo, pa nismo širili razgovor o tajanstvenom biciklu.

Naredna pretpostavka bila mi je da bicikl pripada Dubravkinom novom dečku. Konačno je prebolela Sašu i zaljubila se u nekoga s kim deli strast prema vožnji bicikla. Kada sam je sutradan sreo, ispostavilo se da i ovaj put grešim. Dubravka je takođe mislila da je bicikl moj. Jeste našla novog dečka, ali bicikl nije njegov.
Nije mi dugo trebalo da saznam da je maltene ceo komšiluk pretpostavljao da je bicikl moj. Zbunjivalo ih je moje propitivanje. Niko nije imao pojma čiji bi mogao da bude nezaključani svetloplavi desetobrzinac. A nisu se mnogo ni zanimali. Zainteresovao se samo čika Života iz prizemlja, major u penziji. Verovatno se pitao kako mu je promaklo tako nešto, pošto je bilo dobro poznato da dokone penzionerske dane često prekraćuje posmatranjem hodnika kroz špijunku.

I posle skoro tri nedelje svetloplavi bicikl i dalje je stajao u hodniku. Moje pretpostavke o tome kako se i zašto tu pojavio samo su se umnožavale i postajale sve neuverljivije. Poslednje dve-tri ličile su na jeftine krimi-priče.
U ramu bicikla kriju se dijamanti koje su opljačkali Dubravka i njen novi dečko. Čekaju pravi trenutak da pobegnu iz zemlje. Brojne nelogičnosti – na primer, da niko pri zdravoj pameti ne bi bicikl s dijamantima ostavio u hodniku – nisu me sprečavale da pustim mašti na volju. Ni naredna pretpostavka nije bila ništa uverljivija. Jovan noću vodi tajni život. Biciklom obilazi zlikovce koji su se izvukli na sudu i nemilosrdno ih kažnjava, isključivo hladnim oružjem. Tek je poslednja bila ludačka. Čika Života je cevi napunio eksplozivom. Čeka posetu visokog zvaničnika NATO-a. Želi da se osveti za smrt dobrog prijatelja koji je poginuo tokom bombardovanja 1999.

Posle oko mesec i po, biciklu su se ispumpale gume, a na lancu se pojavila rđa. Bilo mi je žao da propada, pa sam spustio bicikl u svoj podrum i sredio ga, u slučaju da zatreba Jovanu, Dubravki, čika Životi ili kome već. Podmazao sam lanac i sajle, podesio prednju kočnicu, napumpao gume...  Dok sam okretao bicikl naopako na sedište i volan, kako bih dotegao žice i ispravio prednji točak, iz kožne torbice ispod sedišta ispala je presavijena cedulja. Pisalo je: "Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži." Srećom pa nisam poznavao Pabla, inače bih se ozbiljno zabrinuo. Ubacio sam cedulju nazad u torbicu i vratio bicikl u hodnik. Smislio sam čitav niz novih pretpostavki, ništa manje sumanutih od prethodnih, o tome ko je i zašto ostavio bicikl u mom hodniku.

Tri dana kasnije bicikl je nestao iz hodnika zgrade. Niko nije primetio ništa sumnjivo. Čak ni čika Života, iako mi je u poverenju rekao da je dobar deo tog dana proveo motreći na hodnik kroz špijunku.

среда, фебруар 17, 2016

Heroj Sao Paula



Jedna vest privukla mi je pažnju prošle nedelje. Četrdesetsedmogodišnji Leonor Xavier Henriques de Moura (zaslužio je da mu se navede celo ime) radi kao inspektor u kriminalističkoj policiji Sao Paula i strastveni je biciklista. U subotu po podne, vraćajući se sportskim biciklom sa vožnje po okolini Sao Paula, zatekao se na mestu saobraćajne nesreće. Žuti porše bez tablica prošao je kroz crveno i oborio dečaka na pešačkom prelazu.
Inspektor Leonor prišao je, zajedno sa još nekoliko prolaznika, da pomogne dečaku. Među prolaznicima našao se i lekar koji je dečaku pružio prvu pomoć. Inspektor Leonor dao se u poteru za poršeom.
Na zakrčenim ulicama Sao Paula nije bio bez šansi. Hteo je da stigne porše pre nego što se ovaj dokopa nekog šireg bulevara ili otvorenog puta. Provlačio se između automobila, sekao im put, prelazio sa kolovoza na trotoar i nazad, ne obazirući se na trubljenje vozača. Nije uspevao da stigne porše, ali nije ga ni gubio iz vida.
Kada je u daljini primetio da je porše skrenuo desno, inspektor Leonor pretpostavio je kuda se begunac uputio, pa je preprečio put, projurivši biciklom kroz veliki tržni centar. Jedva je izbegao radnike obezbeđenja koji su pokušali da ga uhvate. Izašavši iz tržnog centra, našao se na pešačkom prelazu. Žuti porše se tek približavao. Probao je da ga zaustavi, ali porše je samo nastavio i zamalo udario inspektora Leonora koji je nastavio poteru.
Došli su do gradskog parka. Inspektor Leonor iskoristio je blagu nizbrdicu i gužvu na ulicam zbog nekog festivala u parku, pa se približio poršeu koji se na semaforu našao u koloni. Sigurno bi ga stigao da putnik jednog taksija nije nemarno otvorio vrata u koja je inspektor Leonor udario. Srećom, nije se ozbiljno povredio, ali iskrivio je prednji točak i bicikl više nije mogao da se vozi.
Krenuo je peške ka poršeu. Begunac ga je, međutim, primetio, pa se autom popeo na trotoar, zaobišao kolonu i prošao kroz crveno. Nije daleko odmakao, pošto ga je zaustavila kolona na sledećem semaforu, koju sada nije mogao da zaobiđe. Izašao je iz auta i trčeći se uputio ka festivalskoj vrevi u parku. Inspektor Leonor pojurio je za njim, ali bio je spor u biciklističkim patikama sa pločicama na đonu. Izuo se, no ni bosonog nije bio dovoljno brz da bi begunca stigao pre nego što se utopi u masu.
Onda je primetio nekoliko klovnova koji su pored fontane u parku izvodili trikove na BMX biciklima. Prišao je jednom klovnu, oteo mu bicikl i pojurio za vozačem poršea. Ostali klovnovi, ne znajući o čemu je reč, krenuli su u poteru za inspektorom Leonorom.
Inspektor Leonor sa bicikla se obrušio na vozača poršea, oborio ga na zemlju i počeo da mu lupa šamare. Nije primetio klovnove koji su skočili na Leonora. Vozač poršea iskoristio je gužvu, seo na bicikl i ponovo počeo da beži. Dok je inspektor Leonor izašao na kraj s klovnovima i objasnio im šta je posredi, vozač poršea već je odmakao. Bez obzira na to, inspektor Leonor nanovo je biciklom pošao u poteru. Nije mu u prilog išlo što je u makljaži uganuo nogu.
Begunac se sada uputio nazad ka ulici. Usledila je biciklistička jurnjava po  Sao Paulu koja se završila tako što je begunca na jednoj raskrsnici oborio skuter koji je prošao na crveno. Stigavši begunca, inspektor Leonor poneo se profesionalno i pužio mu prvu pomoć. Počeo je da mu namešta iščašeno rame i slomljenu nogu, iako to, po sopstvenim rečima, nikada ranije nije radio. Nije uspeo, ali kažu da se baš trudio.