Kapetan

– Miris ženskih gaćica – rekao je i zagledao se kroz prozor.
Nisam voleo takve pacijente. Ćutao je prethodnih desetak minuta, zanemarujući moja pitanja. Sada nisam znao da li je odgovorio na neko od njih ili je, naprosto, lupio glupost koja mu se u tom trenutku motala po glavi.
– Izvinite, nisam siguran da vas razumem – uzvratio sam mu, ali mi ni ovaj put nije odgovorio odmah. Nastavio je da gleda napolje. Žmirkao je kao da mu sunce ide u oči, iako je bilo oblačno. Ličio je na pomorca koji žudi za morem i njiše se iz navike. U utisak su se uklapali i krupniji stas, proseda gusta brada i naglašene bore. Gotovo sve osim bolničke uniforme.
Oglasio se posle nekoliko minuta i dalje gledajući ka bolničkom parku i mladim brezama koje je povijao vetar.
– Pitali ste me šta me pokreće. Miris ženskih gaćica. Nespokoj mora i nesamerljivost pučine.
– To nije jedino pitanje koje sam vam postavio.
Polako se okrenuo i privukao stolicu mom radnom stolu. I dalje je žmirkao, ali sada nešto sporije, kao da me procenjuje. Imao je lepe, ali umorne plave oči. Kao da je probdeo prethodnu noć.
– Šta vas pokreće, doktore? Je l' vi mirišete ženske gaćice?
– Niste ovde da bismo razgovarali o meni. Da li znate zašto ste došli?
– Manje-više. Niste mi prvi doktor. Znate li vi zašto ste ovde?
– Ovo nas neće nikuda odvesti. Kao što sam rekao, vi ste u glavnoj ulozi. Kažite mi još nešto o sebi. Podaci u vašem kartonu vrlo su šturi. Recimo, čime se bavite?
– Šta mislite?
– Da li ste možda moreplovac, kapetan?
– Ne biste to razumeli.
– Verujte mi, dosad sam svašta morao da razumem. Niste ni vi meni prvi pacijent. I gotovo svi su ubeđeni da su posebni i da ih niko ne shvata.
– Pa kad radite s ludacima.
Nisam izdržao da se ne osmehnem.
– Verovatno će vam biti drago da čujete da je šegačenje uglavnom dobar prognostički znak.
– Da li ste pomislili da sam moreplovac samo zato što sam pomenuo more i pučinu?
¬ Da budem iskren, i pre toga sam imao takav utisak.
– Ili ste ubedili sebe u to.
– Siguran sam da nisam. Da li vam se često dešava da sumnjate u svoje zaključke?
Usledilo je novo duže ćutanje. Pažnju mu je sada privuklo nešto iza mene. Prestao je da žmirka. Povremeno je podizao levu obrvu.
– Ja sam pisac – oglasio se najzad.
– Zar niste rekli... Mada, ako kažete da ste pisac, ko sam ja da vam protivurečim?
– Ono na fotografiji vam je supruga?
Nisam nameravao da mu odgovorim, ali sam se nesvesno okrenuo kada je uperio prstom na jednu fotografiju. Tamara i ja na nekom kongresu, nedugo pošto smo se venčali.
– Vrtimo se u krug. Bolje mi kažite još nešto o sebi. Recimo, šta pišete, ili šta ste već napisali?
– Moram, najpre, malo bolje da vas upoznam. Nije inače pošteno. Odgovorio sam vam na sva bitna pitanja, a vi meni ni na jedno. Ni da li mirišete gaćice svoje supruge? Ni kakve sise ima? Ni...
– Da li zaista mislite da njene grudi imaju nekakve veze s ovim uvodnim razgovorom i s vašim stanjem? Da li ste svesni da ste ovde radi lečenja?
– Eto, vi čak ne možete ni da kažete sise, nego pominjete nekakve grudi. Dvadesetogodišnjakinje imaju grudi. Ali, otkud znam, možda se palite na klinke. Vi doktori puni ste raznoraznih iznenađenja.
– Zašto vas toliko privlači opscenost?
– Kako neprikladna reč. Pobogu, kakva opscenost? A nisam pitao ni... To je sve normalno. Ja samo nemam nepotrebne obzire. Čisto gubljenje vremena, ako mene pitate. Očekivao sam da ćemo odmah da pređemo na stvar, u obostranom interesu. Vremena je, doktore, tako malo.
– Slažem se, ali mislim da će ga biti sasvim dovoljno da vas bolje upoznam i pomognem vam.
– Da. Izgleda da ćemo morati postepeno da se upoznajemo.
– Bilo kako bilo, sada ćemo morati da se rastanemo, pošto me čekaju i drugi pacijenti. Zamoliću vas samo da zapišete san ako noćas sanjate nešto.
– Uglavnom sanjam jedno te isto.
– Mogu da zamislim...
– Nešto mi govori da će vaš san biti zanimljiviji. Zapišite ga i vi.
– Pozvaću sestru da vas otprati do sobe.
– Onda, do sutra, doktore.
– Do sutra, kapetane.