понедељак, фебруар 10, 2014

POSLEDNJI SLUČAJ INSPEKTORA KENZA



Dugo sam čekao na ovo, pomislio je Zaharije i osmehnuo se. Osmehnula se i dama koja je prolazila pored njega, misleći da je blagonaklon osmeh upućen njoj i njenom psetancetu u ljubičastom prsluku.
– Sama sam mu isplela – rekla je ponosno i zastala. Učinilo joj se da gospodin Zaharije želi da zapodene razgovor.
Zahariju ni na kraj pameti nije bilo da počinje razgovor. Došao je u park s ciljem koji je nespojiv s bilo kakvim društvom, ma koliko da je prijatno.
Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da shvati zbog čega mu se visoka sredovečna crnka u svetlosivom mantilu obratila i da bi trebalo nešto da kaže.
Iako Zaharije nije imao predrasude prema majušnim rasama, učinilo mu se da psetance pred njim liči na uparađenog štakora. Vlasnica mu je, pak, delovala dobrodušno. Imala je krupne oči i pitomo okruglo lice. Pokušao je da smisli odgovor koji bi mogao da se shvati kao kompliment, ali ne bi pružio previše prostora za dalji razgovor.
Ništa mu, međutim, nije padalo na pamet. Samo je zurio u psa. Pretila je opasnost da ispadne nepristojan.
– Zar mu nije vrućina? – oglasio se najzad.
Iako ne baš maštovito, pitanje mu je delovalo savršeno logično, s obzirom na to da je bio sunčan i topao jesenji dan i da se približavanje zime tek nagoveštavalo.
Zbunio je damu sa psetancetom. Videlo se to po nabiranju čela i žmirkanju koje je otkrilo sitne bore pored očiju, protiv kojih se bori već skoro deceniju i po. Pokušao je da popravi utisak.
– Kako se zove? – upitao je, a u glavi mu je odzvonilo, zašto se ovog nisam odmah dosetio.
– Fitipald.
Pomisao na štakora koji se zove Fitipald izmamila je Zahariju osmeh koji se dami učinio podsmešljiv.
– Fiti, idemo – kazala je, povocem povukla psetance i udaljila se.
Pretpostavio je da ga je dama pogrešno razumela i da se uvredila. Pod drugačijim okolnostima bilo bi mu krivo zbog toga i grizla bi ga savest. Sada, međutim, nije previše mario za to. Obreo se u parku s namerom čija važnost prevazilazi ljubaznost prema drugima. Čvrsto je rešio da konačno odgovori na nekoliko pitanja koja su ga mučila već dugo.
Nisu ga, zapravo, mučila. Tako se samo kaže. Naprosto ih je odlagao. Najpre zbog nedostatka životnog iskustva. Osećao je da ga pitanja nadilaze i da još nije trenutak za njih. Posvetio se čitanju, učenju, putovanjima, porodici... svestan toga da pitanja neće pobeći nikuda. Pa nemaju ona noge, odnosno nožice, kao Fitipald, poznat još i kao Fiti.
Pored iskustva, s godinama je došao i nedostatak slobodnog vremena. To može da posvedoči gotovo svako ko je u braku i ima makar jedno dete, a Zaharije je u braku već dvadeset dve godine i ima troje dece. To, naravno, ne znači da Zaharije više od dve decenije nije uživao u dokolici – naprotiv. Samo, smatrao je da mu je za pitanja potrebno malo više vremena. Barem tri dana u kojima bi bio sâm i ne bi morao da radi ništa drugo. Jedan za neophodne pripreme i dva za razmišljanje. Ne sme čovek olako da se lati nečeg tako značajnog.
Otkad je postao svestan da je dorastao pitanjima – a desilo se to pre desetak godina, dok je jednog prolećnog jutra preslišavao stariju ćerku pred test iz matematike – dosad je dvaput bio u prilici da odvoji vreme za razmišljanje. Prvi put ga je omeo grip. Drugi put, problem na poslu, zbog koga je morao da prekine odmor.
I evo, konačno ima dane samo za sebe. I to ne tri, već četiri. Možda mu je to nagrada za strpljenje.
Lenka, Zaharijeva supruga, otputovala je da poseti sestru. Sa sobom je povela mlađu ćerku, Andreu. Stevan je bio na školskoj ekskurziji. Milica se upisala na fakultet i od septembra više nije živela s njima. Sa drugaricom je iznajmila stan. Zaharije je imao slobodne dane na poslu. Moralo je kad-tad da se desi.

Prvi od četiri dana već je minuo. Protekao je u pripremama koje nisu podrazumevale ništa naročito. Trebalo je da ne radi ništa i tako se oslobodi pritiska svakodnevice. Možda pritisak i nije najbolja reč; Zaharije to nije tako doživljavao. Zagrljaj bi, pak, bila previše sentimentalna za činjenicu da nam svet oko nas zaokupljuje pažnju i umara nas, hteli mi to ili ne, i da nam je potreban odmor da bismo se svim snagama usredsredili na ono što nam je zaista važno.
Zaharije je juče izašao u šetnju, pročitao tridesetak strana romana, rešio sudoku od četiri zvezdice, razmenio nekoliko poruka sa suprugom, podmazao vrata koja su škripela, odneo na reciklažu dva paketa starih novina, napunio kadu toplom vodom i dugo ostao u njoj, spremio jednostavnu večeru (pastu sa sosom od paradajza) uz koju je popio i čašu vina, pogledao film na televiziji, još malo čitao... Zaspao je brzo.
Jutros se setio sna, ali samo u obrisima. Imao je neke veze s Japanom. Nije mu bilo jasno zašto je sanjao bilo šta u vezi s Japanom. No, nije se previše ni pitao.
Dan je bio lep, kako su i predvideli u vremenskoj prognozi, pa je rešio da ga provede u parku. Smatrao je da nema boljeg mesta za razmišljanje. Obilno je doručkovao, popio kafu, pa krenuo napolje. Obukao je i puniji somotski sako, za svaki slučaj, ali ubrzo ga je skinuo i prebacio preko ruke, ostajući u košulji i tankom zelenom džemperu koji mu je Lenka poklonila za pretprošli rođendan. Usput je kupio jabuku, nadajući se da je nakisela. Prodavačica nije bila sigurna.
Uskoro ćemo ga sresti na klupi. Upravo je seo i osmehnuo se, ne primetivši odmah damu sa psetancetom.
Ona je već pronašla društvo. Ćaska s vlasnicom krupnijeg psa koji merka Fitipalda kao da će svaki čas da ga smaže.

I da prekinemo više ovo nepotrebno iščekivanje, pitanje koje zaokupljuje Zaharija jeste: da li je umeo da razlikuje bitno od nebitnog.
Ovako napisano i ne deluje baš naročito. Nešto slično pomislio je i sâm Zaharije. Pitanje mu se učinilo gotovo naivno. Napravio je, maltene, bauka od nečeg tako jednostavnog. Znao je, naravno, da je to samo na prvi pogled. Pa ne bi mu bile potrebno tolike godine da sabere dva i dva, ako smemo tako da se izrazimo, radi Zaharija koji voli matematiku.
Kopkaju ga još dva pitanja, od kojih jedno i nije toliko značajno, ali ga najviše zbunjuje. Njih je ostavio za kasnije.
Zaharijev plan je da se najpre seti ključnih trenutaka u životu. Za zagrevanje, jer tu se, valjda, najlakše uočava značaj naših postupaka. Sledi zatim pravi izazov, da se seti onih trenutaka koji nisu ključni, a možda su mogli da budu. Tek se tu pojavljuju uzročno-posledične zavrzlame. Ako ih, međutim, rasplete i usput odoli zavodljivom iskušenju da se razmašta u stilu: šta bi bilo kad bi bilo, pojaviće se i odgovor na njegovo pitanje. Naravno, ne jednosložan, pošto bi takav i sad mogao da dâ i glasio bi „da“, možda uz jedno stidljivo „uglavnom“. Ali to „da“, pa makar i stidljivo, ne govori mnogo o tome da li je nešto bilo sticaj okolnosti i puka sreća, praćenje linije manjeg otpora ili odvažno preuzimanje odgovornosti.
Nije imao nikakvih problema da se seti važnih događaja. To bi, valjda, svako mogao da uradi. Nema toga ne znam koliko. Polazak u školu, pad s bicikla prilikom koga je, srećom, polomio samo ruku, polufinalna utikmica kadetskog prvenstva u fudbalu na kojoj je postigao odlučujući gol, uginuće psa s kojim je odrastao, prvo zaljubljivanje, prestanak ozbiljnijeg bavljenja fudbalom zbog upisivanja na fakultet, prva značajna ljubav, smrt strica koga je mnogo voleo, putovanje u Brazil, žurka na kojoj je upoznao Lenku, zaposlenje, venčanje, rođenje dece, nekoliko njihovih nestašluka koji su mogli da se završe mnogo gore nego što jesu, nekoliko njihovih uspeha na koje je mnogo ponosan...

Kao što je i pretpostavio, nije se mnogo približio odgovoru, ali je razigrao sećanje. Pa zagrevanje tome i služi, to znaju čak i oni neskloni fudbalu i sportu uopšte. Sve je delovalo prilično jasno i očekivano, no nikako lišeno draži. Kao dobar roman – recimo onaj čijih je tridesetak strana pročitao sinoć – koji iznova čitamo i uživamo, iako znamo šta će da se desi.
Sledio je teži deo – pretraživanje naizgled nevažnog dela sećanja. Palo mu je na pamet da, strogo govoreći, potencijalno važnih trenutaka može da bude bezbroj. Svaki, maltene, konkuriše za tu kategoriju. Da se malopre, na primer, drugačije poneo prema dami sa psetancetom, ko zna na šta bi sve to ispalo. Možda bi ga dama zavela ili bi ga Fitipald ujeo i zarazio nekom bolešću zbog koje bi Zaharije dugo iščekivane slobodne dane proveo u bolnici? Sva je prilika, međutim, da je takav ishod malo verovatan. Zar možete da zamislite damu dobrodušnog okruglog lica kao zavodnicu, ili psetance u ljubičastom prsluku kao prenosioca teške bolesti?
Nije mu bio potreban ovakav uvod. Doslovno je sam sebi rekao: „Šta će ti ovo filozofiranje?“ Odmah je shvatio da je izvalio glupost; nije li bavljenje filozofijom možda i najuzvišeniji oblik razmišljanja?
No, bilo je kasno. Ako je do malopre i naslućivao kojim bi to nevažnim događajima najpre trebalo da se posveti, sada se pojavila sumnja i svi su mu delovali slično. Nije znao odakle da počne. Sam je sebe sapleo izlišnom relativizacijom. Možda upravo to jeste iskušenje kojeg se pribojavao, a ne zavodljivost maštanja, kako je očekivao. Pa zar bi iskušenje moglo da bude veliko ako ga očekujemo? Možda bi i moglo, ali bolje da se ne udubljujem previše, pomislio je. Još mu samo fali novo pitanje na svu muku nasukanog na suvo, da se izrazimo pomorskim rečnikom; opet radi Zaharija koji voli i plovidbu, iako nema mnogo iskustva.

Pomoć se pojavila niotkuda. Setio se slike sapuna sa otiskom zuba, kao da je neko hteo da ga odgrize.
NASTAVIĆE SE...

4 коментара:

Blurred је рекао...

Tačno mogu da zamislim Fitipalda!

spidloris је рекао...

@Blurred - Pojaviće se Fitipald još...

Boško је рекао...

Tekst mi se veoma sviđa izuzev ovoga: "I da prekinemo više ovo nepotrebno iščekivanje, pitanje koje zaokupljuje Zaharija jeste:"

spidloris је рекао...

Hvala, Boško.