уторак, март 04, 2014

POSLEDNJI SLUČAJ INSPEKTORA KENZA (2. deo)



Sapun sa otisnutim zubima... Kakva bizarnost, oteo mu se uzvik. Sreća da dama sa psetancetom nije sad prošla. Pogledao je oko sebe. Mogla je da ga čuje samo kratko podšišana devojka koja je sedela na desetak metara levo od njega.
Ako ga je i čula, nije pokazivala nikakvo zanimanje za svog suseda. Sedela je naopako, nogu protnutih između naslona i sedišta klupe, i fotoaparatom kadrirala nešto u daljini. Zaharije se nehotice okrenuo i pogledao u pravcu u kom je devojka uperila veliki objektiv. Mlađi par bezuspešno je pokušavao da uhvati vetar i podigne zmaja. Levo od njih, tri žene usporeno su izvodile vežbe nalik nekoj borilačkoj veštini, a u daljini grupa momaka igrala je fudbal.
Zaharije se vratio svom pitanju i prebiranju po sećanju. Do malopre nije ni bio svestan da se seća sapuna sa otisnutim zubima. Šta da se radi, od nečeg mora da se počne. Zar malopre nije imao mudre misli o tome kako bi gotovo sve moglo da bude bitno pod drugačijim okolnostima?
Bilo mu je potrebno malo vremena da se seti konteksta. Sapun sa otisnutim zubima video je u kupatilu poznanika još pre mnogo godina. Tanja i Petko, roditelji Miličine drugarice iz vrtića. Jedno od onih površnih prijateljstava sklopljeno samo radi lakšeg bavljenja decom sličnog uzrasta.
Ona je bila sitna, lepa i pričljiva, a on krupan, sportski građen, proćelav i napadno ljubazan. Oboje su često koristili deminutive. Imali su veliku kuću u kojoj su Zaharije i Lenka bili samo jednom. Tanja i Petko pozvali su ih da zajedno s Milicom dođu na rođendan njihove ćerke. Tada je Zaharije i video sapun sa otisnutim zubima.
Došli su prvi i najpre pomislili da su poranili. Kasnije se ispostavilo da su jedini gosti. Devojčice su otišle u sobu da se igraju, a oni su sa domaćinima ćaskali za trpezarijskim stolom. Zaharije je posle nekih pola sata morao u toalet. Kada je hteo da opere ruke čekalo ga je iznenađenje.
Seo je na ivicu kade i razgledao sapun sa otisnutim zubima. Pravilni nizovi – verovatno ženski, s obzirom na veličinu – s neznatnim preklapanjem donjih sekutića. Razmišljao je zašto bi neko zagrizao sapun. Iako je dao mašti na volju, nijedan razlog mu nije delovao dovoljno uverljivo.
Posle nekog vremena Tanja je pokucala na vrata i upitala ga da li je sve u redu. Tek tada je shvatio da se zadržao predugo. Izašao je i smislio neki banalan izgovor.
Nedugo pošto se vratio za sto Lenka se požalila da joj nije dobro i da mora kući. Tanja joj je predložila da se opruži u spavaćoj sobi, Petko joj je ponudio aspirin, odnosno aspirinčić, kako se izrazio, a Zaharije se pitao zašto mu se supruga folira i pokušavao neupadljivo da osmotri Tanjine zube.
Dok su se vraćali kući pitao je Lenku u čemu je problem. Rekla je da bi trebalo da mu bude jasno o čemu je reč i zašto su bili jedini gosti i da nije pravi trenutak, pogledavši pritom nakratko Milicu koja se na zadnjem sedištu zabavljala lutkom. Pravi trenutak za taj razgovor nije, međutim, nikada došao. Lenka bi odmahivala glavom i govorila da je nebitno i da zaboravi na sve.
I evo, setio se posle petnaestak godina. Zabrinulo ga je donekle što je isuviše dobro prizvao ono što se desilo. Nije li možda iskoristio priliku da prošlost učini zanimljivijom i nesvesno popunio praznine ubacujući sećanja na druge događaje ili nešto što je samo čuo, pročitao, video na filmu...?
Sumnja me neće odvesti nikuda, rekao je opet naglas, pokušavajući, valjda, tako da ubedi sebe u ono što izgovara. Tek je sad imao sreće što dama sa psetancetom nije prošla pored njega. Mogla bi da pomisli da je skrenuo pameću, a Fitipald bi se možda prepao od naglo izgovorenih reči. Zaharija bi trebalo malo da zabrinu današnja učestala nehotična oglašavanja.
Nije imao razloga da sumnja u svoje pamćenje. Dosad ga je dobro služilo. Malopre je možda i izmenio ponešto, ali svakako ništa bitno. Pokušao je da shvati kakve veze ima događaj kojeg se setio sa pitanjem koje ga je i podstaklo da se seća. Gde je izazov prividno nebitnog? Šta bi se desilo da je postupio drugačije? Da je, recimo, pitao Tanju i Petka zašto sapun, sapunčić, u kupatilu ima otisnute zubiće. Dobro, možda bez izmotavanja.
Odavno je prestalo da ga zanima ko je i zašto zagrizao sapun i zbog čega se, zapravo, Lenka uznemirila. Odgovori su, verovatno, mnogo banalniji nego što je pretpostavljao. Pomislio je da možda zato i izbegavamo pojedine odgovore, da ne bismo razvejali ponekad tako privlačnu tajanstvenost. Težimo da stvarnost učinimo privlačnijom. Pa ovo poslednje kao da je deo odgovora na moje drugo pitanje, sinulo mu je. Kako je nepredvidljivo kuda nas razmišljanje vodi.
Misao o nepredvidljivom toku podsetila ga je na vest koju je negde pročitao. Usred okeana potonuo je brod. Ili je, beše, samo ispustio teret? Bilo kako bilo, mada posadi broda nikako nije svejedno kakva joj je sudbina namenjena, među teretom se našao i kontejner sa plutajućim igračkama za kadu. Hiljade plastičnih patkica, kornjača, delfina, možda i neko psetance nalik Fitipaldu, rasulo se i prepustilo morskim strujama. Godinama i decenijama kasnije, nalazili su ih na obalama širom sveta. Čile, Aljaska, Irska, Japan...
Pročitao je vest i Lenki. Bila je ubeđena da je izmišljena. Nisu vredeli Zaharijevi navodi da su i ozbiljni stručnjaci pratili slučaj i koristili podatke za proučavanje morskih struja. Smatrala je da je poverovao u vest samo zato što mu se dopala zamisao. Možda je noćas sanjao da plovi do Japana...
Učinilo mu se da je vreme za kratku pauzu. Poluvreme, kao u sportu. S tim što danas dolazi pri kraju utakmice. Osećao je da ne može još dugo da održi igru na visokom nivou – kad smo već pomenuli sport – i da će ga uskoro sustići umor. Ne fizički, naravno, već onaj podmukliji što zbunjuje i otežava misli. Pa nisu nadmetanja bez razloga uglavnom vremenski ograničena.
Izvadio je jabuku iz džepa sakoa i počeo da je jede. Bila je kiselija nego što je očekivao. Prijala mu je, iako mu je pljuvačka tekla kao da je žvakao limun. Možda je zbog toga kinuo jače nego inače kada mu je zrak sunca zagolicao oko.
– Nazdravlje – oglasio se stariji muški glas levo od njega. Na klupi na kojoj je sedela devojka sa fotoaparatom, sada se nalazio starac sa naočarima za sunce. Uz sebe je imao štap nalik onima koje koriste slepi.
– Hvala – uzvratio je Zaharije.
Starac se više nije oglašavao. Možda je i on došao da se pozabavi važnim pitanjima i brine da Zaharije lepo vaspitanje ne protumači kao želju za razgovorom. Kako da zna da su na sličnom zadatku?
Pošto je dovršio jabuku, Zaharije je ustao da baci ogrizak u kantu i malo se protegne. Pogledao je oko sebe. Proletelo mu je kroz glavu da mora da je razmišljao mnogo duže nego što mu se činilo. Neko opterećen tačnošću zabeležio bi da je to dosad trajalo dva sata i trideset sedam minuta.
Zaharije je skinuo džemper, pa se vratio na klupu. Čekao ga je poslednji deo današnjeg izazova.
Setio se da je jednom išao da gleda film za slepe. Lenka ga je zamolila da prave društvo njenoj prijateljici s fakulteta. Iako je bioskop ličio na pravi, Zaharije je očekivao emitovanje samo opisa filma preko zvučnika i iznenadio se kada se na platnu pojavila i slika. Staša, Lenkina slepa prijateljica, objasnila mu je da su projekcije često nalik klasičnim, jer ima i onih koji su samo slabovidi, a i da se ne bi dosađivali ljudi koji su pošli kao pratioci. Staša je uvek vodila nekoga sa sobom, najviše da bi joj posle projekcije potanko opisivao detalje koji su izostajali u opisu filma.
Gledali su i slušali neki japanski detektivski film. Nije upamtio naslov, ali seća se da je glavni junak bio inspektor Kenzo. Pošten, pronicljiv i požrtvovan detektiv pomalo teške naravi zbog koje često dolazi u sukob sa nadređenima. Ženskaroš sklon alkoholu. Rešava slučaj korupcije na visokom nivou. Nailazi na prepreke sa svih strana, podmeću mu ubistvo, hapse ga. Uspeva da pobegne uz pomoć bivše žene koja ga i dalje voli. Nastavlja istragu na svoju ruku. Put ga vodi u tokijsko podzemlje, kockarnice i zadimljene klubove. Zaljubljuje se u pevačicu džez-benda koja mu uzvraća naklonost i pruža utočište, ne postavljajući previše pitanja. Shvata da se nameračio na isuviše uticajne ljude koji se uvek izvuku. Ubija glavnog negativca i odlučuje da pobegne iz zemlje. Poziva pevačicu sa sobom, ali ona odbija uz izgovor da ne veruje u sreću za dvoje. Film se završava tako što se inspektor Kenzo ukrcava na malu ribarsku barku.
Opis koji se čuo sa zvučnika razlikovao se donekle od radnje na platnu. Zaharije je smatrao da je reč o neophodnim otklonima od verodostojnosti kako bi se bolje prenela dinamika filma. Što je, međutim, film više napredovao otkloni su postajali sve veći. Kao da je neko na silu želeo da ispravi nepravde i usliši svoje želje. Inspektor Kenzo pobio je, maltene, sve negativce, a pevačica mu se na kraju pridružila na barci. Tada je neko iz publike počeo da viče. Zahariju se urezao ogorčen promukao muški glas:
– Lažu nas, majku im jebem. Lažu nas. Gledao sam ovaj film dok sam još mogao da vidim. Obmanjuju nas i lažu, majku im jebem. Lažu nas...
Ovo je pokrenulo opšte negodovanje, izlive besa, psovke, plač... Izveli su Stašu napolje. Ćutke su se prošetali do prvog bara. Pošto su seli Lenka je upitala Stašu da li želi da joj prepriča šta se, zapravo, dogodilo. Nije htela. Tražila je samo da joj opiše inspektora Kenza.
Zahariju ni dan danas nije jasno kako je Lenka uspela da upamti sve što je navela. I ožiljak na leđima, kvrgava kolena, način na koji pali cigaretu, brz desni aperkat kojim mlati zločince, motiv sa medaljona oko vrata... Možda je i ona malo dala mašti na volju.
Dok je Zaharije razmišljao o događaju i pokušavao da rasplete bitno od nebitnog, pala mu je na pamet jedna besmislica. Slepi komšija možda je prisustvovao projekciji o inspektoru Kenzu i došao je radi osvete nad onima koji su primetili obmanu, ali su ćutali. Čeka pogodan trenutak da štapom nasrne na Zaharija.
Sada je već bio siguran da je za danas dosta. Podsvest se umorila i počela da povezuje sve na šta naleti, ne vodeći računa o značaju, smislu i uverljivosti. Podsvest kao podsvest, jogunasta i nepredvidljiva. Tako i treba da bude, pomislio je. Zamislio je na trenutak svet u kome imamo kontrolu nad nesvesnim i uplašio se.
Nije odmakao mnogo dalje od stidljivog jednosložnog odgovora s početka. No, nije bio nezadovoljan, naprotiv. Imao je utisak da je dao sve od sebe. Možda će sutra imati više sreće sa drugim pitanjem.
Krenuo je kući. Dok je prolazio pored starca klimnuo je glavom i rekao:
– Doviđenja, gospodine.
Više nije bilo razloga da zapostavlja lepe manire.
– Doviđenja – uzvratio je starac. – Prijatan dan vam želim.
Zar bi to rekao neko ko je došao da se osveti?

Nastaviće se...

Нема коментара: