субота, јун 07, 2014

Poslednji slučaj inspektora Kenza (3. deo)



3.
Sledećeg jutra ustao je kasnije nego inače. Spremala se kiša, a i umor je došao po svoje. Samo bi neupućenima u Zaharijeve misli moglo da izgleda da je juče dangubio u parku. Odjeci tog napora pratili su ga čitavo popodne i veče. Čak i u snu. Sanjao je damu sa psetancetom. Imala je haljinu kao igračice kan-kana. Tražila je od Zaharija da joj se zavuče pod suknju i zagrize sapun...
Godinama nije spojio više od devet sati sna. Svejedno, važno je da se naspavao i da je spreman za novi izazov. Zamislite da ga je, daleko bilo, spopala nesanica. Ne bi mu sada pomogli ni dupla kafa ni hladan tuš ni jaka motivacija da sabere misli i usredsredi se na pitanje koje je ostavio za danas. Mogli bismo da zaboravimo na ostatak priče.
Istuširao se i obrijao. Dok je doručkovao i pio kafu, slušao je radio. Bližilo se podne. Nije žurio. Za danas nije imao spreman plan kao juče. Rešio je da improvizuje. Pitanje je kudikamo drugačije i zahteva slobodniji pristup. Za čim čeznemo i otkud nan ta čežnja?
E, ovo već na prvi pogled deluje ubedljivo. Upravo se tu krije i najveća opasnost – da ga uzvišenost pitanja ne obeshrabri. Ko je on da sebi daje za pravo da odgovori na takvo pitanje?
Opet se spopliće na početku. Loše otvaranje, šahovski rečeno. Ko mu je kriv kad mu je bila draža lopta nego šahovska tabla. Poslednju partiju odigrao je pre sedamnaest godina i izgubio, baš za ovim stolom. Ako je za utehu, igrao je crnim figurama.
Ni podsećanje na poraz nije dobar početak, pomislio je. Izgleda da mi razmišljanje baš i ne ide kod kuće. Otići ću nekuda, kao juče, pa šta bude. Toliko o slobodnom pristupu.
Park je otpao kao mogućnost zbog vremenskih prilika. Kako mu ništa bolje nije palo na pamet, rešio je da se provoza automobilom i usput smisli neko zgodno mesto.

Odavno se nije vozio bez određenog cilja. Nikuda nije žurio, pa mu ni povremeni zastoji nisu teško padali. Smetalo mu je samo trubljenje nervoznih vozača. Posebno mu je išao na živce momak u žutom kupeu. U nekom trenutku našao se pored Zaharija u susednoj koloni. Pritiskao je sirenu svaki čas. Kada je primetio da ga Zaharije posmatra, pokazao mu je srednji prst i opsovao. Imao je guste obrve i smrknuto lice koje je teško zamisliti nasmejano. Zaharije se pitao da li bi se momak drugačije ponašao da pored sebe ima zgodnu devojku. Da li bi pomazio devojčino koleno ili bi i dalje radije silovao sirenu? Eh, kako su neka pitanja laka.
Zaharije se vozikao još oko pola sata razmišljajući kuda da se uputi. Parkirao se nadomak centra grada. Krenuo je u šetnju, zagledajući nebo. Kiša još nije počela.
Zašto uopšte mozgam gde ću se smestiti, upitao se. Ući ću u prvo mesto na koje naiđem i tačka. Dobro, ne bukvalno, rekao je sebi, pošto je najpre naišao na prodavnicu igračaka. Jedno psetance u izlogu ličilo je na Fitipalda.

Nikada dosad nije posetio kafe „61“. Prostrana unutrašnjost delovala je uredno. Preovlađivali su pastelni tonovi. Svideli su mu se uski i visoki prozori, crnobele fotografije velikog formata i to što stolovi nisu zbijeni jedan uz drugi. Malo manje mu se dopao izbor muzike. Ličila je na onu koja se povremeno čula iz sobe njegove dece. Srećom, nije bila glasna.
U kafeu nije bilo mnogo ljudi. Troje za stolom pored ulaza, jedan par i još dvoje njih koji su, kao i Zaharije, sedeli sami. Crnokosa devojka zadubljena u ekran telefona i, levo od nje, prosedi muškarac koji čita novine.
Naručio je toplu čokoladu. Sačekao je da mu je konobar donese, pa se bacio na pitanje. Kao i juče, želeo je da dopre dalje od površnog odgovora koji je i sada mogao da dâ i koji se ne bi mnogo razlikovao od onih po popularnim časopisima, među tekstovima o sreći, seksu, uravnoteženoj ishrani, lepoti i horoskopu.
Pomislio je da bi mu danas dobro došli olovka i papir. Da pribeleži osnovne pojmove ili da nacrta shemu. A koristili bi mu i ako iznenada poželi nešto da kaže naglas. Mogao bi to da zapiše i tako predupredi nepotrebno privlačenje pažnje ostalih gostiju. Privući pažnju, eto, te dve reči bi zapisao. Dobro mu je krenulo.
Potražio je olovku i papir od konobara. Momak je doneo papir i izvinio se što nema olovku, odnosno ima samo jednu koja ne radi. Zaharije ga je ipak zamolio da mu je donese. Neće to biti prva koju je popravio. Obožavao je da olovke istroši do kraja. Simbolična zaokruženost jednog razdoblja, rekao je Lenki kada ga je pitala da joj objasni svoju naviku.
Rasklopio je olovku i izvadio minu. Podigao ju je prema svetlu. Delovalo je da još ima mastila. Protrljao je plastičnu cevčicu, pa dunuo iz sve snage u otvoren kraj. Ponovio je postupak nekoliko puta. I dalje nije pisala.
– Zapekla je – promrmljao je. Došao je u iskušenje da stavi minu u džep i osposobi je kasnije kod kuće. Sklopio je, ipak, olovku i odložio je na sto.
Mada je znao da je vreme pisanja narudžbina u blokče odavno prošlo, nije mu išlo u glavu kako nemaju nijednu olovku koja radi. Zaharije je najveći deo posla obavljao za računarom i uvek je barem jednu imao pri sebi. Nosio se mišlju da ode i kupi je. U onoj prodavnici igračaka mora da imaju neku, pa makar imala privezak u obliku malog Fitipalda. Odustao je; ipak bi takva olovka bila pomalo nastrana za njegov ukus. A možda bi, izašavši iz kafea, izgubio nit i poremetio misaoni tok. Poznato nam je već kako tokovi umeju da budu ćudljivi. Setimo se onih igračaka po okeanu.
Nastavio je da razmišlja šta bi još zapisao. Svakako, i misao od juče: težnja da stvarnost učinimo privlačnijom. Zabeležio bi i nekoliko pojmova za koje se obično smatra da su važni životni ciljevi; više kao polazište za dalje traganje nego kao konačan odgovor. Što je duže razmišljao, sve mu se više činilo da je odgovor na njegovo pitanje poput mozaika. Olovka mu je ipak neophodna da se otisne dalje. Trebalo je bolje da se pripremi.
Ostalo mu je još da pita nekog od posetilaca. Činilo mu se da bi olovku najpre mogao da ima prosedi muškarac koji čita novine. Možda voli da rešava ukrštene reči kao što Zaharije voli sudoku. Ustao je i prišao mu.
– Izvinite, gospodine, imate li možda olovku na zajam? – upitao je Zaharije.
– Žao mi je, nemam – odgovorio je prosedi muškarac. Čitao je novine za koje je pisao Zaharijev pokojni stric.
– Hvala u svakom slučaju – rekao je Zaharije i okrenuo se ka crnokosoj devojci koja je i dalje kuckala po ekranu telefona.
– Za šta vam treba? – upitala ga je podigavši pogled.
Nije ni pretpostaviao da ga je čula, a sad ga je zbunila direktnim pitanjem.
– Da zapišem nešto važno – odgovorio je i odmah se pokajao. Delovao je kao neki zanesenjak. Bolje da joj je rekao „nepristojno je postavljati takva pitanja“. Sigurno neće olovkom da promeša toplu čokoladu.
– Niste me razumeli. Imam više različitih, grafitnu, hemijsku, u boji... Zato sam vas pitala.
Pogled joj je bio pronicljiv i nemiran. Nosila je alkicu na levoj obrvi.
– Dajte mi bilo koju.
Izvadila je iz ranca zelenu olovku i pružila mu je.
– Izvolite.
– Hvala vam. Neću dugo.
Vratio se za sto i počeo da piše. Devojka je imala smisla za humor; olovka je pisala ljubičasto. Od boje mastila još više ga je iznenadila reč koju je zapisao – ljubav. Nije mu to bila namera. Ljubav, pa još napisana ljubičasto, pre odgovara dečjem spomenaru ili dnevniku. Možda Andrea ima takav; Milici i Stevanu verovatno su passé.
Ovo ga je podsetilo da je kao dečak i sâm vodio dnevnik. Redovno ga je popunjavao nekoliko godina sve dok jednog dana nije nestao. Nikada ga nije našao. Svi potonji pokušaji da počne novi dnevnik nisu urodili plodom. Bio je pomalo ljubomoran na Lenkinih pet gusto popunjenih svezaka koje je i dalje čuvala. U jednu mu nikada nije dozvolila da zaviri.
Ljubav, pa još ljubičasta, i dalje je čekala da dobije društvo. Kakav je to mozaik od samo jedne reči? Ubrzo su joj se pridružile: prihvatanje, razumevanje, smisao, samopotvrđivanje, izazov, radost, lepota, erotski zanos, razigranost, sklad...
Nizao je pojmove i pitao se da li će svi stati na papir. Nema veze, odgovor je ionako u pozadini slike, figurativno rečeno. Iz Zaharijeve perspektive trebalo bi da se pojavi negde ispod stola. Nasmejao se, jer mu se onda, gledano sa mesta crnokose devojke, odgovor nalazi između nogu. Odmah je dodao i reč smeh u ljubičasti mozaik.
Zapisao je glavninu pojmova koji su mu pali na pamet dok je prethodnih godina razmišljao za čim čeznemo, šta nas to pokreće i privlači ka pojedinim idejama, osobama, postupcima...
Ostalo mu je još da uredi odnose u mozaiku. Ima manje i više važnih pojmova, značenja srodnih delimično se preklapaju, jedni prethode drugima, neki se isključuju... Crtao je linije i strelice, produžavao, podebljavao, zavijao i račvao, kao da ilustruje neku sumanutu teoriju struna. U potrazi za kvantom čežnje mozaik mu je sve više ličio na nerazmrsivo ljubičasto klupko. Trebalo bi neko da mu šapne da su odgovori uglavnom jednostavni. Možda crnokosa devojka koja mu prilazi.
– Izvinite, moram da krenem – obratila mu se i spasila ono malo preostale beline na papiru.
– Naravno – kazao je Zaharije i pružio joj olovku. Nije je uzela.
– Htela sam, u stvari, nešto da vas pitam. Da li bi vam smetalo da vas fotografišem?
– Zašto biste me fotografisali?
– Bavim se fotografijom. Vidite ove na zidovima. Ja sam ih uradila.
Zaharije je bacio pogled na najbližu, desno od njega. Portret sredovečne žene čiji je pogled bio ujedno setan i vragolast.
– Lepe su.
– Hvala.
– U principu, nemam ništa protiv. Ne znam samo kako ste tačno mislili to da uradite.
– Već jesam.
– Ne razumem.
– Dok ste pisali. Želela sam samo da vidim da li biste pristali.
– A šta da nisam?
– Ništa. Svejedno bih napravila fotografije, ali vam ne bih ostavila olovku.
Osmehnula se.
– Smem li ja vas da pitam nešto. Šta vas je privuklo fotografiji?
– Ne znam. Privlačila me je odmalena... Stvarno bih morala da krenem. Prijanto.
– Hvala vam na olovci. Prijatno.
Želeo je da je pita i da li će i njegov portret da visi jednog dana na zidu nekog kafea. Više bi voleo da to bude neka ugledna galerija. Pitao se kako je ispao. Pitao se i da li je kratko podšišana devojka od juče prijateljica devojke koja mu je poklonila olovku. Možda rade na zajedničkom projektu. Možda je on taj projekat. Možda ga neko oduvek potajno fotografiše i pravi mozaik njegovog života. Možda se tu krije odgovor na njegovo pitanje...
Opet su počele da ga spopadaju besmislice. Siguran znak da se umorio. Ljubičasto klupko gusto gotovo pa kao crna rupa – kad smo već pomenuli kvantnu mehaniku – ipak je teško breme. A i on se baš odvažio; za čim čeznemo, pa još i poreklo te čežnje. Kao da je Fitipald navalio na ogromnu kosku veću od sebe.
Topla čokolada se u međuvremenu ohladila. Prijala mu je, iako je bila preslatka za njegov ukus. Spremao se da krene kući kada mu je odzvonila rečenica koju je devojka malopre izgovorila – da ju je fotografija odmalena privlačila. Možda i on odgovor zna još odmalena. Možda ga je zapisao u dnevnik koji je nestao. Tada je poželeo da postane detektiv i nađe svesku sa omiljenim junakom iz stripa na koricama. Bilo je to pre nego što je rasklopio stari televizor i rešio da postane elektroinženjer, što se i desilo. Možda je sada došlo vreme da postane detektiv i nađe dnevnik. Toliko bi želeo da ga pročita.
Počeće od roditeljskog podruma, posetiće drugare iz škole, otići će do stare vikendice... A možda ga čeka mnogo veći izazov, razmišljao je. Možda je pokojni stric u dnevnik sakrio dokaz o nekoj zaveri koju je otkrio i poslao ga prijatelju od poverenja. Dnevnik već godinama traže, tužilaštvo, novinari željni slave, prevaranti, pustolovi ucenjivači, špijuni, tajne službe... Petko i Tanja sigurno su deo igre. Verovatno i dama sa psetancetom, devojke s foto-aparatom, pa čak i kreten za volanom žutog kupea...  Slepi starac možda je, zapravo, stričev prijatelj od poverenja. Čeka pravi trenutak da saopšti Zahariju da mu se dnevnik nalazi u Japanu kod inspektora Kenza, pošto je zavera povezana sa njegovim slučajem. Zaharije će morati da ga nađe. S Lenkom će otići u Japan, tobože kao turista. Prethodno će decu da smeste na sigurno. A šta ako je Kenzo, u međuvremenu, ubijen, a dnevnika su se domogli kriminalci? Zaharije će morati da zauzme Kenzovo mesto, iako ni izdaleka nema tako dobar aperkat. Sada sredovečna džez pevačica pomoći će mu da nadmudri protivnike i povrati dnevnik. S Lenkom će brodom pobeći iz Japana. Dokaze će prethodno poslati novinarima i tužilaštvu, potpisan kao inspektor Kenzo. Počeće da se šire glasine o njegovoj neuništivosti. Inspektora Kenzo postaće legenda...
Bilo je krajnje vreme da prekine maštariju. Zabolela ga je glava. Sklopio je mozaik i stavio ga u džep. Platio je račun, pa izašao. Oblaci su i dalje bili škrti. Krenuo je kući čvrsto stiskajući zelenu olovku koja piše ljubičasto. Odsad će njome rešavati sudoku, sve dok je ne istroši.

Нема коментара: