субота, август 02, 2014

POSLEDNJI SLUČAJ INSPEKTORA KENZA (kraj)



4.
Zaharije je ostatak dana proveo kod kuće. I dalje ga je bolela glava, pa se najpre opružio na kauču i odspavao malo. Veče je proveo razgledajući porodične albume sa fotografijama. Zaspao je rano. Od kiše nije bilo ništa.

Pred zoru ga je probudio san. Uvrnutija i nasilnija verzija jučerašnje maštarije o nestalom dnevniku. Zauzeo je mesto inspektora Kenza, pomogla mu je dama sa psetancetom, koju je to koštalo života, Petko ih je izdao jakuzama, usledila je jurnjava po Tokiju, Zaharije je zaveo Tanju i od nje saznao gde se krije dnevnik, ispostavilo se da je slepi starac glavni negativac, Zaharije je morao da ga nadigra u šahu da bi došao do dnevnika, kada je uspeo, kreten iz žutog kupea pucao mu je s leđa, Fitipald se žrtvovao i primio metak umesto Zaharija koji je ubio kretena olovkom; jedrenjakom je pobegao iz Japana, prethodno umnoživši dokaze; poslaće stotine poruka u boci, potpisan kao inspektor Kenzo...

Spolja se nije čulo gotovo ništa. Kao da je vlažan jutarnji vazduh upijao i ono malo zvukova. Zaharije se petnaestak minuta prevrtao u postelji pre nego što je uključio svetiljku. Uzeo je da čita roman, nadajući se da će ga san savladati pre nego što grad oživi, a zvuci se prospu unaokolo.

Probudio se oko pola deset. Doručkovao je kajganu od tri jajeta i šolju mleka. Kafu je ispio na brzinu, dok se spremao. Želeo je da se što pre pozabavi poslednjim pitanjem. Najavili su lep i topao dan, pa se obukao lagano i sportski.
Pešice se uputio ka parku u kome je sedeo prekjuče. U zapadnom delu, blizu dečjeg igrališta, nalazila se skulptura koja je imala veze s pitanjem. Pretpostavio je da će mu oduzeti najmanje vremena, pa ga je ostavio za kraj. Iako manje važno od prethodna dva, prilično ga je zbunjivalo. Zašto mu se sviđa nešto što mu se ranije nije sviđalo, odnosno, zašto je zavoleo skulpturu za koju je dugo smatrao da je ružna?
Prvi put ju je primetio pre dvadesetak godina, nedugo pošto se s porodicom – Lenka i tek rođena Milica – doselio u stan u kojem i dalje žive. Nije mu se dopala. Ovalne površine stilizovane ljudske figure bile su u suprotnosti sa kockastim oblicima na njenim ispruženim dlanovima. Kao da je neko na silu spojio dve nesrodne skulpture. Pomislio je da su je postavili u park samo zato što nisu znali gde da je smeste.
Često je dovodio decu ovde na igranje. Neko od njih, nije bio siguran da li Milica ili Stevan, nazvao je skulpturu „Tri kockasta psa“. Otad su taj naziv koristili i za igralište.
Kada su i Stevan i Andrea dovoljno porasli da više nije bilo potrebe da ih vodi na igralište, prestao je da zalazi u taj deo parka. Sve dok pre nekoliko godina slučajno nije prošao tuda. Iako je samo bacio pogled na skulpturu, odmah je primetio da je doživljava drugačije. Došao je i sutradan i osmotrio je bolje. Ne samo da mu se svidela već mu nije bilo jasno zašto ju je dotad smatrao ružnom. Sada mu je prijao spoj oblog i kockastog, koji mu je nekad delovao neprirodno i usiljeno.
I dalje ga kopka zašto je promenio mišljenje. Da li su mu se bitno promenili pogledi na svet, da li ga skulptura podseća na rano detinjstvo njegove dece, pa mu sentimentalnost zamagljuje pogled, da li mu je sazreo umetnički ukus, ili je možda ranije bio površan, da li je kontekst presudan...?
Dok je razmišljao i gledao skulpturu, palo mu je na pamet kako ne zna njen naziv. Za njega je ona naprosto bila „Tri kockasta psa“.
Prišao je skulpturi i našao pločicu s imenom autora i nazivom dela. Ime mu nije značilo mnogo, ali ga je zato naziv iznenadio – „Pitanja koja niču u nama“. Počeo je da se smeje ne obazirući se da li ga iko posmatra.
Znao je da se četvorodnevni izazov približio kraju. Obuzela ga je radost, ali ne samo zbog toga što je okončao zadatak, dobio ili tek nagovestio odgovore. Bilo je i nečeg bezuzročnog u njoj, tako mu je delovalo. Da se malo udubio, shvatio bi da se raduje Lenki i deci, sutrašnjem sudoku u novinama, novim stranama romana, izazovima na poslu, svom portretu na izložbi, uvrnutim snovima, istrošenim olovkama, nakiselim jabukama, nekim novim pitanjima... A možda, ipak, grešimo i posredi je bezuzročna radost – ko će ga znati?

Pošao je kući, ali žudnja, čiji je uzrok samo slutio, povela ga je ka delu parka u kome se prekjuče igrao fudbal. Kada je izdaleka video ljude kako jurcaju za loptom, ubrzao je korak.
Obuzet podvrtanjem rukava košulje, umalo nije prošao pored dame sa psetancetom ne primetivši je. Sedela je na klupi i plela, verovatno novi modni detalj za Fitipalda. Zastao je ispred njih. Ćutke su se posmatrali nekoliko trenutaka, pre nego što im se Zaharije obratio.
– Bez vaše pomoći ne bih uspeo. Hvala vam. Gospođo, žao mi je što su vas ucmekali zbog mene... A tebi, lafe, hvala što si mi spasio život. Izvini što sam pomislio da ličiš na pacova.
Dama je ispustila petlju. Fitipald je malo nagnuo glavu nalevo. Zaharije im se naklonio i nastavio ka ljudima koji su igrali fudbal. Uskoro će im se priključiti inspektor Kenzo, najbolja desna polutka u parku.

Нема коментара: