KADA SMO ZAJEDNO

– Rekla sam ti da paziš na jezik pred Matijom.
– Šta sam sad rekao? Milane, je l’ sam opsovao nešto?
– Ne znam, nisam pratio.
– Rekao si "jebiga".
– Jebiga? Pa dobro, mislim, to i nije psovka. Šta, ti i onaj tvoj...
– Nemanja.
– Dobro, Nemanja. Nikad vam ne izleti neko jebiga pred malim?
– Zaboravi... Milane, je l’ ga vidiš odatle?
– Ne brini. Biljana je s njim.
Prišao im je konobar. Nataša je skinula naočare za sunce i otkrila zelene oči. Naručila je „pepsi“, a onda se pozabavila smeđom kosom koju je vezala u rep, izvadivši gumicu iz džepa pantalona. Milan je tražio točeno pivo, pa se zagledao negde između dvoje prijatelja. Žmirkao je od jakog sunca koje mu je išlo pravo u oči i zbog koga je, ionako svetlije puti, delovao gotovo prozračno. Zato su Nebojšine izgledale još tamnije u kontrasvetlu. Takođe je uzeo pivo, pa otkopčao gornje dugme safari-košulje kratkih rukava. Prvi je prekinuo tišinu.
– Baš ti se pije „pepsi“?
– U čemu je problem?
– Nema problema, samo pitam.
– Kakve veze ima?
– Majkl Džekson ga je reklamirao. Pa sam hteo da vidim da li je to iz poštovanja prema pokojniku ili...
– Zaobiđi me, molim te.
– Iskulirajte malo, vas dvoje.
– Čista profesionalna znatiželja, ništa drugo.
– Kad se ne bi tako smejuljio... Oduvek to radiš.
– Šta radim oduvek?
– Stavljaš se u nadmen položaj. Sve je, kao, neka fora. A ako je glupa, kriješ se iza cinizma. Milane, kaži, zar nije tako?
– Nemojte da me mešate u to. Ne znam šta...
– Ma, ona je nešto... Usudio sam se da dirnem mamu meseca.
– Šta sad to treba da znači?
– Ljudi, pustite to. Hteo sam da vam...
– Milane, nemoj da nas udaljavaš od teme. Znam da bi sad najradije da nema nikakvih problema, mir u svetu i te fore. Ali neću tek tako da pređem preko ovoga. Dakle, Nebojša, šta si hteo da kažeš?
– Hteo sam da kažem da ne umeš da podneseš zezanje na svoj račun, niti bilo kakvu kritiku.
– Izvini, molim te, to nije tačno.
– Dozvoli da završim.
– Ako ćete da nastavite ovako, ja odoh.
– Ne ideš nikuda. Ne možeš večito...
Nataša je zastala kada im je konobar prišao. Osvrnula se ka parku, nakratko. Milan je zapalio cigaretu. Nebojša je otpio gutljaj piva. Momak preko puta njih pokušavao je da uravnoteži sto, dok se njegova prijateljica, ili možda devojka, igrala priveskom mobilnog telefona.
– Glumiš savršenu mamu svaki, ali baš svaki put kada se vidimo. Mislim, buniš se što sam rekao "jebiga", a on će, verovatno, za koju godinu da posećuje porno-sajtove. Mada... tebe to, zapravo, ni ne zanima. Brine te, jedino, kakav utisak ostavljaš na ljude. Svaki postupak ti je promišljen i nekako... nekako usiljeno ispravan. Mislim, ti fazoni, brokoli, supice, vitamini, zdrav život, bla-bla... uvek sam raspoložena, sve stižem, imam karijeru, a ponekad hoću mužiću i da...
– Nemam reči, zaista...
– Samo govorim ono što... Nije mi namera...
– Da, to je, u stvari, za moje dobro. Onda bolje da ćutim.
– Nema potrebe.
– Hteo sam nešto važno da vam saopštim, a vi se raspravljate kao...
– Ovo nije rasprava, nego provociranje. I, pobogu, prekini da izbegavaš neprijatne razgovore. A ti, dečko. Pa nisam ti ja kriva ako si nezadovoljan u životu.
– Kad ne znaš šta da kažeš, napad je najbolja odbrana. Samo, budi malo maštovitija.
– Za razliku od tebe, ja maštu koristim malo smislenije...
– Sad bi bilo genijalno kada bi Milan rekao ono što mi je palo na pamet.
– Ne možeš uvek da se vadiš duhovitim opaskama. Odavno nismo u srednjoj školi. Kako to da, pored sve mudrosti, nikako ne ukapiraš da se u životu računa ono što si uradio, ne šta si mogao da uradiš. Kao i da se ljudi menjaju. Ismevanje ti je samo način da se nosiš s nečim što ne...
– Uopšte mi nije potrebno ovo. Što sam vas pa zvao...
– Ne, ali slušaj je. Opet izigrava...
– Sad te najozbiljnije pitam, šta hoćeš? Ne znam. Je l’ te nervira što delujem srećno?
– Pa kod tebe je sve privid. Prilagođavaš želje, da slučajno ne ispadne da u nečemu nisi uspela.
– Ne mogu da verujem da to čujem od čoveka koji je za želje bunar bez dna. I ma koliko da si pametan, zabavan, uspešan, toliko si malodušan da nikada nećeš biti ispunjen.
– Da li ste ikada pomislili da ne morate da kažete baš sve što vam padne na pamet?
– Znaš da ovo nema veze s tobom.
– E pa, Nataša, ima, i te kako. Jer moram da slušam. Ostavite već jednom to iza sebe...
– Da gospođa Matić nije toliko duševna i bogougodna, možda bismo i mogli. Ovako, mora uvek da pokaže u kakvu se kraljicu razvila.
– Pa, nisam ja ta koja je otišla...
Prišao im je konobar. Izvinio se i rekao da mora da naplati, pošto završava smenu. Nebojša je bio najbrži i pružio karticu. Ćutali su dok se momak nije vratio. Nataša je gledala ka sinu. Nebojša je odmeravao noge devojke preko puta. Milan je vrteo kriglu.
– Uvek mogu da se primete takve... Kao, recimo, da ti se Biljana baš i ne dopada, da se svaki čas osvrćeš i proveravaš... Ili ti, Nebojša. Da se viđamo, maltene, samo ako te ja pozovem, da razgovaramo uglavnom o...
Zastao je, pa opet počeo da vrti kriglu, ovaj put levom rukom, pošto je u desnu prebacio cigaretu. Pre nego što ju je ugasio, povukao je dug dim. Nebojša je zaustio da kaže nešto, ali je odustao. Čuli su se odlomci razgovora sa susednih stolova.
– Hoću da kažem da je to savršeno nebitno, jer vas oboje volim... I pre nego što mi prebaciš da izigravam Ujedinjene nacije, a on opet ne krene da podjebava tvoju kućicu u cveću i travu oko nje, želeo bih da...
Uto su se vratili Biljana i Matija koji je ogulio levo koleno. Nataša ništa nije rekla, ali je Biljana, svejedno, predupredila moguće pitanje.
– Skočio je s ljuljaške... Ništa strašno. Neće ni ožiljak da ostane...
Nataša je sina poljubila u čelo i zagrlila ga, pa se zagledala, pomalo odsutno, negde iza njega. Biljana je upitno podigla obrve ka Milanu, koji ju je privukao k sebi, obgrlivši je oko struka. Nebojša je ukrstio prste na potiljku i zurio u nebo. Onda je uzviknuo:
– ’Ajmo sad, svi zajedno: All we are saying...
Osmesi na licima Nataše, Biljane i Milana oprezno su se pretvarali u smeh. Matiji, verovatno, ništa nije bilo jasno, ali je, ipak, iskoristio priliku i zatražio od majke novac za još jedan sladoled koji mu, inače, ne bi dozvolila.