11. Predah pred odlazak na ključni sastanak

U kafeu „Krug“ bio sam poslednji put još dok smo Tamara i ja bili u braku. Iznenadilo me je koliko je pun. Mora da je, u međuvremenu, postao popularan, pošto se ranije gužva pravila samo vikendom. Promenio se i profil posetilaca. Od lokalnog mesta postao je stecište dobrostojećih ljudi. Barem je tako delovalo na prvi pogled. Dame su bile elegantno odevene, a muškarci su mahom nosili odela. Pomislio sam kako bi se Katarina Krup možda osetila nelagodno da je prihvatila moj poziv i pošla sa mnom.
Seo sam za veliki šank i naručio čašu crnog vina. Sa zvučnika se čuo bi-bap. Ljudi oko mene živo su ćaskali. Izvadio sam cedulju koju mi je jedan od blizanaca dao ispred bioskopa. Napisana je na brzinu nalivperom. Neko ko se potpisao kao Propeler zakazao mi je sastanak u vezi sa dokumentom Nag17. U pola deset ispred moje stare škole. Ne poznajem nikoga sa tim nadimkom. I otkud zna u koju sam školu išao? Vratio sam poruku u džep sakoa. Razmišljao sam ko bi mogao da stoji iza cele zavrzlame i da li je pametno da odem na sastanak.

Posle nekog vremena do mene je sela mlađa plavuša u dugačkoj crnoj haljini. Nosila je raskošnu ogrlicu koja joj je stajala prisno uz vrat. Nisam odoleo da ne bacim pogled na izazovan dekolte.
– Imate li upaljač? – upitala me je.
– Izvinite, ne pušim.
– Možda ga ipak nosite sa sobom.
– Ne, nažalost.
Prišao joj je konobar i pripalio joj tanku cigaretu u dugačkoj muštikli.
– Ovakve su nekada koristile filmske dive – rekla je, pa zabacila glavu i otpuhnula dim uvis. – Ranije su pravili mnogo bolje filmove, zar ne? I svi su pušili.
– Nemojte pogrešno da me shvatite, ali delujete premlado da biste voleli stare filmove.
– Onda biste, po toj logici, vi bili prestari za nove filmove. Zar ne mislite da je to malo ograničavajuće? Ne prijaju mi nikakva sputavanja... Nisam vas viđala dosad.
– Nekada sam dolazio. Dok se nisam preselio. Ima tome...
– Mora da sam tada još bila u školi.
Osmehnuo sam se i od konobara zatražio račun.
– Ne prija vam moje društvo? – upitala me je.
– Naprotiv, ali moram da krenem.
– Nemojte.
– Zašto to kažete?
– Recimo da pretpostavljam kuda idete.
– Sumnjam da biste pogodili.
– Ne razumete, ali nema veze... Biće vam zabavnije ako ostanete sa mnom. Obećavam da nećete zažaliti. Stajaće vas manje nego što pretpostavljate.
– Hvala na ponudi, ako smem tako da se izrazim, ali zaista moram da pođem.
– Kako vam drago. Čuvajte se.
Platio sam račun, pa krenuo napolje. Dok sam izlazio, primetio sam da je plavuši prišao sredovečni muškarac u teget odelu sa crvenom leptir-mašnom. Hodao je sporo oslanjajući se na štap. Devojka mu je šapnula nešto, pa izvadila telefon iz torbice. Napolju je, u međuvremenu, počela kiša...