уторак, септембар 22, 2009

O biciklizmu i velikim životnim istinama

Znam da će mi malo ko verovati, ali zaplakao sam kada su me prvi put stavili na bicikl. Urlanje nije prestalo ni pošto sam dobio obećanje o pet kugli sladoleda i dvodnevnu dozvolu da se igram gramofonom i pločama (igranje shvatite u širem smislu). Imao sam četiri i po godine i kilograma otprilike koliko i plavi bicikl s pomoćnim točkićima i velikom sirenom umesto zvonceta, koji sam dobio od roditelja. A onda sam pokrenuo pedale... Od ushićenja sam umalo ostao bez daha...

Već kroz desetak dana skinuli smo pomoćne točkiće. Ubrzo sam otkrio prvu veliku životnu istinu – postoji očaravajuća veza između okretanja pedala, brzine i ravnoteže – i naterao oca da zažali zbog toga već dve-tri sedmice kasnije.
Tražili su me nekoliko sati. Pozvali su čak i policiju, ali im je neko spustio slušalicu, misleći valjda da zbijaju šalu kada su pitali da li je neka patrola primetila četvorogodišnjaka na biciklu.
Nije da sam imao žarku želju da pobegnem od kuće u tom uzrastu, već sam prvi put izašao iz dobro poznatog okruženja i postao svestan druge velike životne istine – vožnja bicikla pojačava osećanje slobode. Upoznavao sam nove ulice, parkove, igrališta... Nada da će roditelji biti ponosni na mene zbog te pustolovine, ispostavila se kao uzaludna...

U petoj sam doživeo prvi ozbiljniji pad. Prednji točak zaglavio se u nemarno postavljen slivnik za vodu, pa sam poleteo napred. Razbio sam glavu o ivičnjak i verovatno doživeo potres mozga. Zbog živopisne scene, godinu dana starija Jelena K. briznula je u plač, dok su Marko i Saša prasnuli u smeh. Treća velika životna istina – nezgode su sastavni deo vožnje bicikla.

Pošavši u školu, dobio sam poni. Tamnocrveni s hromiranim branicima. Imao je i korpu, svetlo pokretano dinamom, zvonce... Zadnja kočnica bila je takozvana kontra. Jedino nju sam i upotrebljavao, jer je omogućavala blokiranje zadnjeg točka i kontrolisano kliženje koje je na asfaltu ostavljalo trag, ponekad dugačak više metara.
Posle gledanja filma “BMX-banditi”, bicikl sam lišio svih dodatnih delova. Nebrojeno puta sam se razbio, usput izbivši i gornji sekutić, pokušavajući da ponovim trikove viđene na filmu, a sve radi naklonosti devojčice neobičnog imena (koje ću zadržati za sebe ovom prilikom). Četvrta velika životna istina – vožnja bicikla nije najbolji način da privučete pažnju devojčica.

Sledeći potez pomalo očajnih roditelja možda deluje nelogično, ali gotovo je izvesno da me je spasio ozbiljnijih povreda i gubitka većeg broja zuba. Za rođendan su mi kupili trkački bicikl; “unisov” petobrzinac boje trule višnje, napravljen u Sarajevu u ograničenoj seriji povodom Zimskih olimpijskih igara. Nisko težište pogona i aerodinamičan položaj tela pomogli su mi da otkrijem petu veliku životnu istinu – bicikl se može voziti veoma, veoma brzo. Postavio sam rekord svoje ulice koji, vrlo verovatno, važi i danas: dvadeset sedam sekundi. Počinjem da prelazim ozbiljnije razdaljine. Još nekoliko bezazlenih padova.

Moja strast usahla je jedino tokom adolescencije, kada su mi noćni izlasci i poroci izgledali zanimljivije. Zarđalu poniku poklonio sam daljem rođaku. Bicikl s Vučkovim amblemom ukrali su mi s terase.
Sunčanog februarskog jutra, međutim, posle žurke kod Jelene N., Irena me je podsetila da je čoveku potrebno sidro u životu. Izvesnost na koju može da se osloni... Šesta velika životna istina.

Ponovo otkrivam radost okretanja pedala. Do mene iz inostranstva stiže, budzašto kupljen, dvadesetak godina star ozbiljan trkački bicikl. Nežnosive boje s kvalitetnim “mavikovim” točkovima i pomalo vremešnom, ali pouzdanom, “hureovom” i “vienmanovom” mehanikom. Pomoću njega rasvetlio sam sedmu veliku životnu istinu – uspon na vrh pruža užitak makar koliko i spuštanje s njega.

Slede godine u kojima, izuzev tokom dvomesečne pauze zbog teškog pada, u vožnji uživam skoro svakodnevno... Evo sve do danas. S tim što sada imam još dva bicikla. Pre nekoliko godina, od prve ozbiljnije zarade kupio sam zelenožuti mauntin-bajk. Omogućava mi, u poslednje vreme sve češće, odlaske u bespuća. Takođe mi olakšava vožnju po kiši, snegu i izuzetno hladnom vremenu. Ali, pošto moje srce ipak pripada asfaltu, pre nepunih mesec dana nabavio sam petnaestak godina star crveni “kolnago”. Možda još samo rukotvorine Darija Pegoretija mogu da izazovu toliko oduševljenje kvalitetom izrade i brigom za detalje. Izuzetno neposredna, hromirana prednja viljuška, trkačka geometrija rama koja vas naprosto tera da se stopite s njim, zujanje “kampanjolo” mehanike, koje uliva poverenje...

Štošta se promenilo, u međuvremenu. Jelena K. se preselila i radi kao učiteljica negde u Vojvodini. Marko je postao lekar, a Saša električar. Klinka iz “BMX-bandita” napravila je karijeru u Holivudu. Simpatija iz osnovne škole, čije sam neobično ime zadržao za sebe ovom prilikom, bavi se međunarodnim finansijama i nosi skupe cipele. Jelena N. živi u Lisabonu i povremeno objavljuje tekstove u uglednim muzičkim časopisima. Irena komponuje divnu muziku. Čeka blizance trenutno... Promenio sam se i ja. Ali je osećaj kada pokrenem pedale ostao isti.

17 коментара:

Анониман је рекао...

mnogo je lepa prica dragane.

blum

Анониман је рекао...

jutros sam se bas setila(razmislajuci da otvorim blog)kako si mi, jednom prilikom, rekao da ne umes da pises tako direktno i licno... i to se, eto, promenilo.

nemoj zaboraviti plavog nacitanog, ipak:)

blum

spidloris је рекао...

hvala. plavi nacitani dobice generalku za kojom odavno cezne, a onda ide u podrum. vozicu ga praznikom.

Gil-galad је рекао...

Prva priča koju sam ovde pročitao pre godinu i kusur dana ticala se takođe, bar delimično, vožnje bicikla... Ne bih verovatno nikad upamtio da nije bilo jedne rečenice zbog koje sam se smejao kao nenormalan, nešto tipa nisi postao "mali od palube, ali jesi ***** na biciklu"...

:)))))))))))))

Zez. Šteta što si to obrisao.

Lično, nisam seo na bajs cca deset godina, što nadoknađujem šetnjom do besvesti... A evo kod jedne drugarice blogerke skoro bio odličan post na ovu temu:
http://www.cvrkutanje.net/2009/08/zivot/rekreacija/na-dva-tocka/

Još samo, glede prvog pasusa, da nisi zavoleo vožnju biciklom, možda bi danas bio DJ. ;)

spidloris је рекао...

nebrojene mogucnosti otkrivale su se preda mnom... ali bice da je (piiiip) na biciklu moja sudbina :)

hvala. poseticu link.

Мјауриса је рекао...

Idealan spoj odrastanja, životne škole i vožnje u tvojoj priči. :) Svaki put kada se vratim kući i stavim bicikl na spavanje, nekako imam utisak da sam tog dana naučila nešto novo. Ne samo o velikim životnim istinama, već i o aktuelnom društvu.

spidloris је рекао...

mjaurisa - hvala. ono sto sam naucio o nasem drustvu, vozeci bicikl, ne govori bas najbolje o nama

Анониман је рекао...

ah, bajs... :)
svaka cast na dobroj prici.

t.

spidloris је рекао...

t. - hvala

od9 је рекао...

a slikale smo ti blum i ja nekoliko bajsova u istri, samo ne znam da okacim to ovde.
umalo tom prilikom da se ogrebemo za krug ili kruh :)

spidloris је рекао...

od9 - i kakva je istra za bajs

etotako је рекао...

i ko kaze da ljubav "zastareva" :)

spidloris је рекао...

etotako - jedina mana biciklizma jeste to sto nije bas preporucljiv za poodmakle mesece trudnoce. ali kako sam tu mogucnost jos na pocetku, kako da kazem, izbegao, velika ljubav traje (mozda je ovo pleonazam?) s tek ponekom pauzicom zbog bolesti ili pada :)

Анониман је рекао...

Ne sumnjam da si do sada savladao sve gradske i prigradske prepreke i da vishe nisi sklon padu, al' svejedno, ako ti se to sluchajno desi, shaljem ti nekog ko moze da ti pomogne- http://www.youtube.com/watch?v=5eCdIe0wdvU&feature=fvst


:)

spidloris је рекао...

anoniman - najlepse zahvaljujem na poklonu koji mi je, kakve li slucajnosti, danas pomogao da probusenu zadnju gumu zamenim u najbrzem mogucem roku.

Анониман је рекао...

научили

spidloris је рекао...

anoniman - odlicno...