O biciklizmu i velikim životnim istinama

Iako mi sada deluje gotovo neverovatno, zaplakao sam kada su me prvi put stavili na bicikl. Imao sam četiri godine i kilograma otprilike koliko i bicikl koji sam od roditelja dobio za rođendan. Plavi s pomoćnim točkićima i velikom sirenom umesto zvonceta. A onda sam pokrenuo pedale... Od uzbuđenja sam umalo ostao bez daha. Već kroz desetak dana skinuli smo pomoćne točkiće. Ubrzo sam otkrio prvu veliku životnu istinu – postoji očaravajuća veza između okretanja pedala, brzine i ravnoteže.

Sa šest sam prvi put bez pratnje napustio dobro poznato okruženje. Na biciklu sam upoznavao nove ulice, parkove, igrališta... i tako postao svestan druge velike životne istine – vožnja bicikla pojačava osećanje slobode. Nada da će roditelji biti ponosni na mene zbog te pustolovine, ispostavila se kao uzaludna.

U osmoj sam doživeo prvi ozbiljniji pad. Prednji točak zaglavio se u nemarno postavljen slivnik za vodu, pa sam poleteo napred. Razbio sam glavu o ivičnjak i možda doživeo potres mozga. Zbog živopisne scene, godinu dana starija Jelena briznula je u plač, dok su Marko i Saša prsnuli u smeh. Treća velika životna istina – nezgode su sastavni deo vožnje bicikla.

Za deseti rođendan dobio sam poni. Tamnocrveni s hromiranim branicima. Imao je i korpu, svetlo pokretano dinamom, zvonce... Posle gledanja filma “BMX-banditi”, poni sam lišio svih suvišnih delova. Nebrojeno puta sam pao, usput izbivši i gornji sekutić, pokušavajući da ponovim trikove viđene na filmu, a sve radi naklonosti devojčice čije ime više ne pamtim. Sećam se samo da je imala dugačku smeđu kiku. Četvrta velika životna istina – vožnja bicikla nije najbolji način da privučete žensku pažnju.

Sledeći potez roditelja možda deluje nelogično, ali gotovo je izvesno da me je spasio ozbiljnijih povreda. Kupili su mi unisov trkački bicikl boje trule višnje, napravljen u ograničenoj seriji povodom Zimskih olimpijskih igara. Nisko težište pogona i aerodinamičan položaj tela pomogli su mi da otkrijem petu veliku životnu istinu – bicikl se može voziti veoma, veoma brzo. Postavio sam rekord svoje ulice koji, vrlo moguće, važi i danas: dvadeset sedam sekundi.

Jednog sunčanog oktobarskog jutra posle neke žurke, moja tadašnja simpatija rekla mi je, dok sam je na biciklu vozio kući, da je čoveku potrebno sidro u životu – izvesnost na koju može da se osloni. Šesta velika životna istina. Shvatio sam je tek mnogo kasnije.

Posle pauze zbog odsluženja vojnog roka ponovo otkrivam radost okretanja pedala. Kupujem desetak godina star ozbiljan trkački bicikl. Nežnosive boje s kvalitetnim mavikovim točkovima i pomalo vremešnom, ali pouzdanom, kampanjolovom mehanikom. Pomoću njega rasvetlio sam sedmu veliku životnu istinu – uspon na vrh pruža užitak makar koliko i spuštanje s njega.

Štošta se, u međuvremenu, promenilo. Jelena radi kao učiteljica negde u Vojvodini. Marko je postao lekar, a Saša električar. Klinka iz “BMX-bandita” napravila je zavidnu karijeru u Holivudu. Devojčica s kikom ubrzo je promenila školu i otad ne znam ništa o njoj. Bivšu simpatiju povremeno sretnem na biciklu. Mahnemo jedno drugom. Ne pamtim šta se desilo s prvim biciklom; verovatno se zagubio tokom selidbe. Imam ga na jednoj fotografiji. Zarđali poni poklonio sam daljem rođaku. Bicikl s Vučkovim amblemom ukrali su mi s terase. Vojni rok više nije obavezan.
Nešto je, međutim, ostalo isto. Sedam velikih životnih istina i uzbuđenje kada pokrenem pedale.