La dolce vita

– Da ostaviš trag. To je u suštini svega.
– Na šta tačno misliš? – rekao sam i ogrnuo kabanicu. Spremalo se nevreme.
– Bukvalno na sve. Kad radiš, vaspitavaš decu, pišeš, tucaš, otvoriš nalog na usranom fejsbuku... sve što želiš jeste da ostaviš neki jebeni trag za sobom.
– Jeste, baš ti je trag na umu tokom seksa.
– Razmisli malo.
– Preterano pojednostavljuješ.
– Zašto koristiš te kretenske izraze? Zvučiš kao najgori seronja.
– Koji ti je, jebote? Stvarno si nepodnošljiv u poslednje vreme.
Nikola je zastao i gledao me neko vreme. Onda je izvadio paklicu vinstona iz džepa i zapalio cigaretu. Nastavili smo polako ka Kinoteci. Imali smo još oko pola sata do početka popodnevne projekcije na koju me je pozvao.
– Kad si opet počeo da pušiš?
– Pre nekoliko dana.
– Otkud to?
– Ma, nemam pojma.
Te subote, nosio je zelenu majicu s nazivom omiljenog benda, duksericu s kapuljačom i farmerke. Kratka crna kosa otkrivala mu je ožiljak malo iznad potiljka. Lice mu je bilo znatno pitomije. Čak i kada se mrštio, pre je izgledao zamišljeno nego smrknuto.
– Nije, valjda, zbog posla?
– Zar stvarno misliš da bih se nervirao zbog posla?
– Otkud znam. Stalno se žališ da radiš sa debilima.
– Pa, kad jesu. Kao uspešni su, drmaju neku lovu, ne slušaju muziku, forvarduju glupe linkove... Smajli kultura.
– Sad ti je smajli kriv što si nervozan.
– Mislim, zabole me za njih, ali odakle se pojavljuju takvi likovi, jebote? Ne ide mi u glavu da ljudi tako olako traće ono najdragocenije: vreme.
– Pogrešne želje. Potreban je trud da dođeš do malo smislenijih. Ne pada to s neba.
Došli smo do prometne raskrsnice. Digitalni brojač na semaforu pokazivao je da moramo da čekamo još dvadesetak sekundi. Ćutali smo i čekali. U gužvi pred pešačkim prelazom dečak ispred nas ispustio je čokoladicu. Čulo se mrmljanje visoke žene koja ju je slučajno nagazila. Nikola je prvi progovorio, dok smo prelazili ulicu.
– Otkad su uveli ove brojače, semafori su neopisivo dosadni. Sada je sve nekako izvesno. Ne može zeleno da te iznenadi trenutak pre nego što zastaneš. To sam tako voleo. Kao da ukradeš malo vremena.
Pogledao sam ga i hteo opet da ga pitam "koji ti je" ili nešto slično, ali se osmehnuo, pa sam odustao. Oduvek mi je kod njega bio simpatičan razmak između gornjih sekutića.
– Trebalo bi da pišeš o tome – nastavio je.
– O čemu?
– O željama. O ljudima koji imaju tako neke obične, a opet posebne. I da napraviš izraženiji sukob ili ozbiljniji problem.
– To su uglavnom već ispričane priče.
– Pa šta? Ispričaj ih na drugi način. Neka drama ne bude toliko očigledna. Recimo, neko saznaje da je bolestan i da mu je ostalo još, ne znam, pola godine, godina. I ukapira da će mu najviše nedostajati taj neki običan život. A njega nema ako krene po svaku cenu da nadoknađuje propušteno, samo ponešto. Nikome ne priča i pokušava da nastavi kao da je sve u redu. Tako nešto.
– Napiši je ti, kad već imaš sve smišljeno. Meni više leže drugačije priče. Imam jednu, maltene gotovu, još samo da smislim dobro ime za junakinju.
– Nina.
– E, baš si ga ubo. Nema šanse. Podseća me na kilavu Ninu iz škole.
– Onda Gabrijela.
– Ne ide to tako.
– Nebitno, ali ne možeš da pišeš samo o devojkama.
– Nikada to nije samo o devojkama.
– Svejedno, počeće da se ponavljaju. Sva drama jeste što te ili inspirišu ili razumeju, a želeo bi da te one prve razumeju a one druge inspirišu.
– Nisi u pravu. Opet pojednostavljuješ.
– Kad god čuješ nešto što ti ne odgovara, kažeš tako nešto odjebavajuće... Sve je, zapravo, vrlo jednostavno.
Zastao je pored kante za otpatke. Pre nego što je bacio opušak, zapalio je njime novu cigaretu.
– Baš si opasno počeo da čuriš.
– Samo nemoj da smaraš. Pluća su moja.
– Tvoja, slažem se.
Nastavili smo. Malo dalje niz ulicu, tip u jeftinom sivom odelu pružio nam je po reklamni letak. Nikola je svoj odmah prosledio prvom prolazniku koji je naišao iz suprotnog smera. Bacio sam kratak pogled pre nego što sam zgužvao plavo-beli papir. Nudili su neki uspeh za samo sedam dana.
– Hteo sam da te pitam nešto, zapravo. Je l' bi čuvao Baneta? – rekao je nešto ozbiljnijim tonom.
– Na koliko?
– Verovatno malo duže. Ali, ne još.
– Nemaš nikog drugog da nađeš?
– Koja si pizda, jebote. Ne mogu da verujem.
– Smiri se malo, koji ti je. Nisam rekao da neću, samo, prgav je, a usput bi i da pojebe sve što ima četiri noge. Ti ćeš da ideš da se izvinjavaš ljudima.
– Može, ako zaskoči Gabrijelinog psa.
– I ko je ta Gabrijela?
– Ne kapiraš. Nebitno. Je l' mogu da računam na tebe?
– Dobro, možeš.
Osmehnuo se.
– Zavolećete se vas dvojica s vremenom, videćeš.
– Znači, zato si me zvao u bioskop.
– Ne.
– Zezam se, šta me odmah gledaš tako. Mada, iskreno, ne sećam se kada smo poslednji put išli.
– Nismo nikada.
– Je l' da? Stani, a ono pre sto godina, na "Isterivače duhova", sa Mišom, Dunjom i Pecom?
– Razboleo sam se veče pre toga, pa na kraju nisam pošao.
– Da, u pravu si... Kako ti je baš sad palo na pamet?
– Skoro sam razmišljao i shvatio kako s tobom nikada nisam išao u bioskop.
– Nismo ni na ono putovanje otišli.
– Nema veze.
Pogledao sam gore. Nailazili su sve gušći oblaci.
– Uskoro će pljusak. Vidi kako je oblačno – rekao sam i zakopčao kabanicu.
– Fabrike oblaka rade punom parom.
– Ne razumem.
– Kad sam bio klinac, ćale mi je za dimnjake govorio da su fabrike oblaka. Mislio sam da ću i ja tako.
– Odlepio si. Sve se nešto sećaš.
Bacio je pogled na sat.
– Hajde da požurimo. Nemamo još mnogo vremena.
– Šta uopšte gledamo?