Glavni krivac tekuće ekološke katastrofe i venera iz supermarketa

Pre nekoliko dana, mislim da je bilo najtoplije avgustovko popodne, dok sam pakovao namirnice kupljene u prodavnici, devojka iza mene primetila je, s izvesnim prekorom, da sam sve ono što je moglo da stane u jednu kesu rasporedio u dve, a da katastrofa bude veća, uzeo sam i dodatnu praznu kesu. Trepće sitna preplanula brineta i pita se čemu tolike kese, a sve fino i kulturno, uz ono meko č, govoreći mi vi, iako je tek desetak godina mlađa od mene. Kaže, zar ne znate da vreme raspada-poluraspada najlonskih kesa iznosi... Ne mogu da se setim šta je tačno rekla, ali brojka je nekoliko puta premašivala prosečan ljudski vek. Dodala je i to da navike moraju da se menjaju ako želimo da sačuvamo planetu.

Mislio sam, kako da joj objasnim da su mi dve kese potrebne radi ravnoteže na biciklu, a da je treća tu ako mi slučajno spadne lanac. Ako bih nosio sve u jednoj, lako bih se skršio, a to povlači za sobom i niz postupaka koji teško da su ekološki. Slično je i sa spadanjem lanca i dodatnim trošenjem vode i sapuna. Moguće je da bi pominjanje bicikla izazvalo simpatije u njenim pametnim očima, mada, ko zna, možda je sitničava; bicikl ipak troši ulje za podmazivanje i gume, pa bi me ukorila što u kupovinu ne idem peške, kao ona, odevena u tamnocrvenu majicu na bretele, sivi šorts i crne japanke. Dobro, u drugačijem izdanju, ali japanke su must have, kako bi, verovatno, rekla na besprekornom engleskom.

Pomislio sam i da sigurno ne pretpostavlja kako uopšte ne bacam kese, već ih sve čuvam u lutkama koje se pune najlonskim smotuljcima. Prvu mi je pre desetak godina sašila tadašnja devojka. Gabrijela je ispala malo nesrazmerno, s glavom stalno nakrivljenom nalevo i kraćom desnom rukom. Imala je šešir, raznobojne oči, proštepano srce na prsima i predugačko telo od izlizanog svetlosmeđeg somota. Naredna lepotica bila je skladnija, pošto je osoba zadužena za nastanak lutke imala veštije prste. Gospođicu Nikolinu krasili su pedantni šavovi, dugačka crna kika, izduženo lice sa suzdržanim osmehom i dugmad u tonu s diskretnom ljubičastom šarom bele haljine. S vremenom, pohotne obline Gabrijele i Nikoline primile su mnogo kesa, ali zadnjice im se još nisu napele do krajnjih granica.

Palo mi je na pamet i da li bi pametnica iza mene umela da sašije takvu lutku ili joj od ruke idu samo oštroumna zapažanja i dobronamerni saveti. Pomislio sam i da sigurno ima neko zanimljivo ime. Ovako samouverena osoba verovatno se ne zove Marija, Jelena, Ivana, Milica, Jovana... Pre će biti da su je roditelji nazvali Astrid, Klaudija, Bjanka, Nora, ili tako nekim sličnim imenom koje obesmišljava nadimke. Podrazumeva se da je pristojna. Ribu jede isključivo viljuškom i nožem, a sebi povremeno dozvoli i dve čaše vina. Ne zaboravlja tuđe rođendane niti ljude oko sebe opterećuje svojim brigama. Verovatno ne govori ružne reči. Možda se tek ponekad s njenih senzualnih usana otme umerena psovka; naravno, uz ono meko č.

Razmišljao sam i o tome kako verovatno nije njena krivica što smatra da su za uništavanje planete najviše odgovorni punjači mobilnih telefona zaboravljeni u utičnicama, kese iz supermarketa, dezodoransi i lakovi za kosu, bela tehnika i sijalice starije generacije... Pa, dešavalo se i mnogim slavnim ljudima da od drveća ne vide šumu. Proletelo mi je kroz glavu i da li je ova narodna umotvorina uopšte prikladna za ono na šta mislim, ali već sledećeg trenutka shvatio sam da je to nebitno. Nisam uopšte sumnjao u plemenite namere devojke koja me je već nekoliko sekundi gledala i očekivala odgovor, jer devojke poput nje uvek na kraju dobiju ono što žele.

Kako je bila privlačne spoljašnjosti, priznajem da su mi došle i neke nedolične misli. Moguće da je to bilo zbog ocrtanih grudi ispod tamnocrvene majice na bretele ili mirisa njene preplanule kože, koji se, istina, tek naslućivao. Verovatno bih ga bolje opisao da nije bilo osveživača prostorije. Ovako, mogu da kažem samo to da me je podsetio na cvet mandarine, iako ga nikada nisam pomirisao, niti znam da li mandarina uopšte cveta. Verovatno cveta. Pomislio sam i kako imam sreće što nisam u stripu; devojka bi mogla da se zgrane od teksta u oblačiću iznad mene, a visoka žena iza nas sinu bi pokrila oči ili bi samo nemoćno slegnula ramenima i pocrvenela na dečakovo pitanje, šta znače one reči iznad čikine glave.

Eto šta mi je sve prolazilo kroz glavu tokom tih, rekoh već, tek nekoliko sekundi. Pa, kad ljudima može u trenutku da proleti čitav život pred očima - barem tako kažu oni malobrojni koji su imali sreće da se otmu iz zagrljaja smrti - moglo je i meni sve ovo, dok je venera iz supermarketa čekala odgovor.

Možda je trebalo da izgovorim sve što sam pomislio. Bolje bi me razumela. Ali kako me je hvatala neka obamrlost - pomenuo sam već, bio je to možda najtopliji dan u godini - sažeo sam sve, pokušavši da izvučem suštinu, iako sam već sledećeg trenutka znao da mi je izmakla i da ću u devojčinim očima ostati glavni krivac za ekološku katastrofu. Oslovio sam je sa drago dete - pa kad već tera šegu sa mnom i obraća mi se sa vi - i rekao da su mi kese potrebne da ih stavim Gabrijeli i Nikolini u dupe. Dok sam izlazio na popodnevnu žegu - mora da je bilo oko četrdeset stepeni, i to u hladu - učinilo mi se da je rekla, prostačina. Naravno, uz ono meko č.