Pitka melodrama u pet činova

2. čin

Moj stari doktor se, u međuvremenu, penzionisao, pa je na njegovo mesto došao doktor Purić, prćastog nosa i mladolikog lica. Da nije imao izražene zaliske pomislio bih da je još student. Delovao je kao neko ko drži do svog izgleda i brižljivo brine o svakom detalju.

– Rezultati su uglavnom u redu – kazao je, pošto se predstavio. Škljocao je olovkom dok smo pričali.

– Zašto kažete uglavnom? Šta nije u redu?

– Od čega vam je umro otac?

– Ni od čega. Još je živ.

– Izvinite, molim vas. Samo trenutak. – Odložio je olovku na sto. Izvadio je iz džepa tanak moderan ram naočara, stavio ih, pa bacio pogled na ekran. Delovalo je da mu nisu potrebne i da ih koristi samo radi utiska ozbiljnosti. – Pa da, vi niste Belopoljanski.

– Ja sam...

– Znam, znam – prekinuo me je. – Samo trenutak.

Kliknuo je nekoliko puta mišem pre nego što je vratio naočare u džep.

– Prozvali su me – kazao sam.

– Da, da. Samo što sam ja greškom otvorio karton sledećeg pacijenta. Evo. Klikom miša vratili smo vam oca iz mrtvih. Eh, kad bi tako zaista moglo.

Usiljeno se osmehnuo i pogledao me kao da očekuje neki komentar. Nije mi bila simpatična njegova šala, pa mu nisam udovoljio. Zadržao sam ozbiljan izraz. Ponovo je dohvatio olovku i počeo njome da škljoca.

– Izvinite još jednom.

– Nema problema. Znači, rezultati su u redu?

– Ne, to nije greška. Pogledajte analize koje ste juče uradili.

Pružio mi je odštampan papir na čijem je gornjem levom uglu u zaglavlju stajalo moje ime. Ispod su se nizale brojke od kojih je jedna bila zaokružena crvenom olovkom.

– Holesterol?

– Ne, prostata. Ne mora da znači da je ozbiljno, ali bilo bi dobro da uradite detaljan pregled i tako otklonite svaku sumnju na... Da možete mirno da spavate.

– Ne razumem. Svake godine dolazim na pregled i kontrolišem krvnu sliku, najviše zbog pritiska i holesterola, pošto su mi to porodično slabe tačke, a vi sad pominjete prostatu.

– Povećan vam je nivo... Da vas ne zbunjujem previše. Odskora smo počeli da muškarcima posle četrdesete redovno radimo test koji rano otkriva... Kao što kažem, ne mora da znači da je sigurno, ali pobuđuje sumnju na rak prostate.

– Rak?

Osetio sam neprijatnost između nogu. Neprijatnost se ubrzo pretvorila u bolno pulsiranje za koje nisam bio siguran da li je stvarno ili umišljeno.

– Vidim da nosite burmu. Imate li dece?

– Dve ćerke. Od sedam i pet godina.

– To je dobro... Napisaću vam uput za urologa. Predlažem vam da odete što pre. Pozvaću da vidim da li mogu danas da vas prime.

– Zar je toliko hitno da moram odmah danas da idem?

– Ne, nije baš toliko. Samo, ja ne bih podneo odlaganje. Jednom sam tako nekoliko dana čekao rezultate važnog ispita. Hteo sam da poludim... Samo trenutak.

Pozvao je urološko odeljenje i zakazao mi pregled za danas u četiri po podne.

– Čuli ste. Danas u četiri kod doktora Krstića.

– Stvarno nisam očekivao ovako nešto.

– Glavu gore, junače. To se sada mnogo jednostavnije rešava. A kao što sam rekao, ne mora da znači...

– Koja je verovatnoća?

– Bolje da ne licitiramo.

– Značilo bi mi makar i otprilike.

– Negde polovina sa pozitivnim rezultatom zapravo ima rak... Javite mi se kad završite pregled. Imamo sjajne grupe podrške za obolele od najtežih bolesti.