Pitka melodrama u pet činova - 3.

3.

Seo sam na klupu nedaleko od ulaza u bolnicu. Izabrao sam onu u hladu velikog kestena. Iako avgustovsko sunce nije pržilo kao juče, bilo mi je vrućina. I dalje mi je bolno pulsiralo među nogama. Trebalo je da obuzdam paniku barem još naredna četiri i po sata, a posle... već kako bude.

Nisam želeo da idem kući dok ne budem siguran. Trudio sam se da razmišljam o nečemu lepom i pozitivnom, ali nisam uspevao. Pred očima su mi promicali prizori umirućih likova iz knjiga i filmova.

Dok sam tako odumirao natenane primetio sam da iz bolnice izlazi kratko podšišana plavuša koja mi je preotela tuđu pažnju u čekaonici. To mi je sada delovalo potpuno nebitno. Pratio sam pogledom ritam koraka i njihanje bele suknje do kolena kada mi je sinulo – šta ako plavuša nije slagala i zaista smo rođeni istog dana, samo su njoj greškom upisali onaj istetovirani koji nas je i povezao? Onda je i verovatnoća da imam rak znatno manja od pedeset posto; ne više od jedan i po.

Iako mi se odmah učinilo da u mom proračunu nije baš sve kako treba, potisnuo sam tu misao i rešio da pođem za devojkom i saznam istinu koja će me, nadao sam se, umiriti. Pulsiranje između nogu prestalo je da bude bolno, ali se nije izgubilo.

Odmakla je tridesetak metara kada sam krenuo za njom. Ubrzanim korakom počeo sam da joj se približavam. Da sam potrčao stigao bih je pre nego što je na taksi-stanici ušla u žuti pežo. Dok se udaljavala seo sam u sledeći taksi i izgovorio frazu iz detektivskih filmova – pratite onaj auto. Prosed dežmekast taksista nakratko me je odmerio pogledom preko retrovizora, pa pokrenuo auto i uključio taksimetar.

Posle dvadesetak minuta stali smo blizu centra, malo iza pežoa iz koga je izašla plavuša. Pružio sam taksisti novčanicu i rekao mu da zadrži kusur. Prihvatio ju je i lakonski klimnuo glavom.

Gotovo da sam je sustigao kada mi je na pamet palo da možda i nije najbolja ideja da je sada zaustavim i pitam je za pravi dan rođenja. Bilo bi očigledno da sam je pratio, pa bi se verovatno uplašila i ostavila me bez odgovora. Nastavio sam da idem za njom, nadajući se da će se zgodna prilika već nekako udesiti.

Ubrzo je ušla u časovničarsku radnju. Prešao sam na drugu stranu ulice i tobože razgledao izloge. Pošto je izašla, nastavio sam za njom.

Prvi put sam nekoga pratio. Često sam se osvrtao, kao da mene uhode. Plavuša nijednom nije pogledala iza sebe.

Hodala je malo brže nego malopre. Kroz desetak minuta opet smo prošli pored časovničarske radnje. Nedugo potom još jednom. Pravila je krugove trudeći se da bira svaki put različite ulice.

Onda je nastavila pravo na velikoj raskrsnici na kojoj je prethodno skretala levo ili desno. Nakon nekoliko minuta zamakla je u ulicu desno i posle pedesetak metara ušla u policijsku stanicu.

Kako mi nije palo na pamet da je posumnjala da je pratim? Našetala me je samo da bi bila sigurna. Verovatno je otišla da me prijavi. Rešio sam da sačekam ispred i vidim šta će da se desi. Ako bude trabalo, objasniću da je posredi nesporazum. Za svaki slučaj, pomenuću da imam rak.

Nije se dogodilo ništa od toga. Izašla je za petnaestak minuta i prošla na dva koraka od mene. Ničim nije pokazala da me je uopšte primetila. Možda zato što je bila zauzeta vađenjem naočara za sunce iz torbe. Nakratko sam oklevao, pa nastavio za njom.

Polako smo se udaljavali od centra grada. Bilo je manje prolaznika, pa sam držao veće odstojanje. Zato i nisam primetio da li je ušla u biblioteku ili u galeriju koje se nalaze jedna uz drugu. Bojao sam se da ne izađe iz biblioteke baš dok je tražim u galeriji i obratno. Verovatnoća da se to desi je mala, ali zar nisam još pre nepuna dva sata video kako slučaj ume da me izigra.

Prešao sam na drugu stranu ulice i ušao u poslastičarnicu iz čijeg sam izloga iskosa mogao da motrim na ulaze u biblioteku i galeriju. Naručio sam limunadu. Unutra su sedele još samo dve sredovečne žene koje su živo razgovarale.

Po velikom zidnom satu koji je stajao nakrivo i malo žurio prošlo je dvanaest minuta pre nego što je plavuša izašla iz biblioteke i uputila se ka poslastičarnici. Ovo je već prkosilo svakoj slučajnosti. Očekivao sam da će mi prići i upitati me o čemu je reč. Opet je prošla mimo mene. Sela je za sto u uglu i naručila šampitu.

Kolač tek što je dobila kada je u poslastičarnicu ušao visok momak pomalo neuredne kovrdžave smeđe kose i seo za njen sto. Izvadila je iz torbe koverat i pružila mu ga. I momak je njoj nešto dao. Od njegovih leđa nisam mogao da vidim šta. Razmenili su nekoliko rečenica. Plavuša je viljuškom oborila šampitu, pojela samo donju koru, pa izašla iz poslastičarnice. Sada je prošla kroz vrata koja vode u galeriju. Momak je nastavio da jede šampitu.

Ostavio sam novac ispod čaše, pa krenuo rešen da konačno priđem plavuši i saznam ono radi čega sam i pošao za njom. Ako potegnem rak kao adut valjda mogu da računam na njeno razumevanje, čak i da je uvidela da je pratim.

U galeriju se ulazilo iz hodnika popločanog sitnim crno-belim pločicama. Sastojala se od dve velike prostorije. Moja nesuđena vršnjakinja nije bila ni u jednoj od njih. Primetivši da uopšte ne obraćam pažnju na izložena platna prišla mi je vižljasta devojka u žutoj haljini.

– Ako tražite šahovski klub, on vam je malo niže niz hodnik.

Zahvalio sam joj i izašao iz galerije. Hodnik se pružao još nekih petnaestak metara u dubinu, sve do ulaza sa druge strane. Negde na sredini hodnika levo se nalazila masivna rešetka ispred podrumskih stepenica, a desno su stajala odškrinuta vrata šahovskog kluba. Provirio sam unutra. U prostoriji nalik učionici nalazilo se desetak stolova za šah. Četiri partije bile su u toku. Još nekoliko posmatrača stajalo je sa strane. Devojka za najudaljenijim stolom pomalo je ličila na kratko podšišanu plavušu, samo što je imala paž frizuru. Pogledala je ka meni, pa odigrala potez belim lovcem.

Izašao sam sa druge strane hodnika i izbio na unutrašnje dvorište. Četvorica momaka igrala su basket na improvizovanom košu. Pitao sam ih jesu li možda videli kratko podšišanu ženu kako prolazi tuda. Samo su odmahnuli glavom.

Iz dvorišta se moglo nazad u hodnik iz koga sam izašao, kroz slična takva vrata ka biblioteci ili kroz prolaz koji je vodio ka nekom školskom dvorištu. Prišao sam zadnjem ulazu u biblioteku. Vrata su bila zaključana.

Vratio sam se u poslastičarnicu. Visok momak je, u međuvremenu, otišao. Dve žene su i dalje živo razgovarale. Seo sam za isti sto kao i malopre, samo što više nisam predano motrio na ulaze. Uskoro ću se nesumnjivo uveriti da li imam rak ili ne i poigravanje s verovatnoćom mi više nije bilo od velike pomoći. Pulsiranje između nogu opet je postalo bolno.

U poslastičarnici sam proveo još nepunih pola sata pre nego što sam krenuo nazad ka bolnici. Pojeo sam, u međuvremenu, šampitu. Bila je vrlo ukusna.