Pitka melodrama - 4. čin

Srdačno široko lice doktora Krstića ulivalo je poverenje. Iako ga od penzije nije delilo više od pet-šest godina, proseda unazad začešljana kosa bila mu je izrazito gusta. Nosio je naočare debelog crnog rama. Imao je dubok i prodoran glas.

– Zaista ne mogu da verujem. Vi ste dvanaesti ove nedelje koga mi je mladi kolega Purić poslao sa sumnjom na rak prostate. Pa nije to grip, pobogu.

– Rekao mi je da imam povećan nivo... Imate u rezulatatima.

– Vidim, ali nije to... Kako da vam kažem, taj test je samo pomoćno dijagnostičko sredstvo. Sto puta sam im rekao da ga ne rade tek-tako, al' ne vredi. Zapeli, pa to ti je. Hoće deca da izigravaju velike doktore. Najviše bi voleli kada bi postojala neka aplikacija da im reši sve nedoumice... Je li i vama rekao „glavu gore, junače“ i da postoje odlične grupe podrške?

– Mislim da jeste.

– Kakav kicoš... Mada, nije on kriv.

– Znači, dobro je, nemam rak.

– Sad i vi. Polako, nije baš tako jednostavno. Verovatnoća uvek postoji, ma koliko da je mala i treba biti obazriv. Hteo sam da kažem da me nervira što se olako daju ozbiljne dijagnoze, a da pre toga nije obavljen najobičniji razgovor sa pacijentom... Da li vam je neko u široj porodici imao rak prostate?

– Ne, koliko znam.

– Ne brinite, znali biste da jeste. Koliko dugo ste u braku i imate li dece?

– Oženjen sam već jedanaest godina i imam dve ćerke od sedam i pet.

– Otežano ili učestalo mokrenje? Bolovi?

– Ništa od toga.

– Kakav je seksualni život?

– Rekao bih normalan.

– Da li ste juče ili prekjuče imali seksualne odnose? Zanima me, zapravo, da li ste ejakulirali, nezavisno od okolnosti?

– Imao sam, samo da razmislim... Da, prekjuče.

– Onda je najverovatnije zbog toga povećana vrednost. Kad ste već došli, hajde još da proverimo na ultrazvuku, za svaki slučaj. Malo je neprijatno, ali korisno.

Pregledao me je i napisao izveštaj.

– Nemate razloga za brigu. Prostata vam je bez ikakvih promena. Dva-tri dana suzdržite se od seksa, odnosno od ejakuliranja, pa ponovite test. Daću vam uput. Videćete da će rezultat biti u granicama normale. A onda se sa tim rezultatima i ovim izveštajem vratite do kolege Purića. Možda će nešto i da nauči.

Pošle su mi suze. Pokušao sam da ih zaustavim pritiskanjem i trljanjem očiiju, ali nisam uspeo.

– Izvinite, molim vas – kazao sam pošto sam se pribrao. – Stvarno nisam bio spreman na ovako uzbudljiv dan.

– Ne brinite, ubrzo će vam sve delovati kao dogodovština vredna prepričavanja. Čak će vam i kolega Purić postati simpatičan.

– Sumnjam. Promeniću doktora već koliko sutra.

– Nemojte da ste nakraj srca. Imali ste rak nekoliko sati i sad dramite. Gledajte to s vedrije strane. Neka vam ovo da snagu za nove izazove. Setite se samo kako su vam svakodnevni problemi do malopre delovali ništavno. Evo ih, čekaju vas čim izađete odavde, da vam se opet nakače i zamagle sve ono bitno o čemu ste danas razmišljali.

– Možda, ali neću morati da strepim i saželjevam se.

– Videćete, biće vam bolje kada odete kući i nađete se s porodicom. Suzdržite se dva-tri dana, ponovite test da biste se i sami uverili, a onda samo napred. Što bi mladi kolega rekao, glavu gore, junače.

Doktor Krstić je bio u pravu. Zaista mi je bilo bolje kada sam se našao s Minjom i ćerkama. Veče smo proveli igrajući društvene igre. Pošto su devojčice zaspale razgovarao sam s Minjom do kasno. Pričao sam joj šta mi je sve prolazilo kroz glavu dok sam mislio da imam rak. Pomenuo sam i zgodu s datumom. Smejala se na propitivanje o horoskopu i otkrila mi da sam i u podznaku lav, jednom je izračunala. Nisam joj, međutim, rekao za praćenje. Samo sam ga okrznuo polurečenicom, kao da je ostalo tek zamisao.

Kada je i Minja zaspala razmišljao sam zašto sam prećutao praćenje i zašto sam, zapravo, pratio kratko podšišanu plavušu. Da li jedino zbog poigravanja verovatnoćom u potrazi za utehom ili i zato što sam uživao u nečemu na šta bih se teško odvažio pod normalnim okolnostima? Nije li možda strah oslobodio potisnutu želju, a sve ostalo je najobičniji izgovor? Jesam li potajno priželjkivao da budem uhvaćen i nastrano uživam u tuđem sažaljenju kad otkrijem svoje kancerogeno opravdanje? Ili je reč o prastarom nagonu zverke koja je nanjušila opasnost i želi da ulovi poslednji plen, dok još može?

A možda samo nisam mogao da zaspim od nagomilanog stresa i lupao sam glavu bez potrebe, jer će svako tumačenje ostati rob vanrednih okolnosti i pouzdan odgovor ne postoji. Uz ovu misao sam, čini mi se, i utonuo u san.