Slučajnosti (pitka melodrama u pet činova)

1. čin

Jedna slučajnost zaokupila mi je pažnju dok sam čekao rezultate redovnog lekarskog pregleda. Dan mog rođenja neposredno je prethodio datumu istetoviranom na podlaktici krupnog starijeg muškarca preko puta mene.

Neujednačene i pomalo razlivene brojke unete su u kožu verovatno tokom odsluženja vojnog roka ili zatvorske kazne. Barem sam tako pretpostavio. Stas i ožiljak koji preseca gustu levu obrvu govorili su u prilog zatvorskom poreklu. Pitome smeđe oči i uredna odeća više su išli uz nekoga ko je pre nepune četrdeset tri godine služio vojsku.

Razmišljao sam da li da mu se obratim i obznanim neočekivanu povezanost među nama. Naravno, rekao bih mu da sam rođen tokom dana koji je istetovirao. To bi delovalo upečatljivije i sigurno bi privuklo i pažnju ostalih u čekaonici.

Sitna starica s moje leve strane verovatno bi čežnjivo uzdahnula; tiho, ali dovoljno glasno da je čuju svi i primete kako se priseća mladosti. Kratko podšišana plavuša pored tetoviranog muškarca možda bi podcrtala nesvakidašnju slučajnost primetivši da ćemo kroz osamnaest dana tetovaža i ja da proslavimo rođendan. Želela bi da nastavi razgovor sa mnom. Tetovirani muškarac sigurno ne bi propustio priliku da ispriča prigodnu i verovatno izmišljenu priču o poreklu tetovaže. Čak bi i namrštena žena s dečakom, desno od mene, prestala da opominje klinca da ne srče sok i priključila se minijaturnom zajedničkom zanosu.

Svi bi dobili priliku da udovolje sujeti i pokažu svoju lepšu stranu. Gledali bi me blagonaklono i zahvalno, pošto bi u osnovi svega ležala moja opaska. Bez nje bi ostali ono što jesu.

Vrebao sam pravi trenutak da izgovorim reči koje će nas sve povezati, kada me je preduhitrila plavuša.

– Rođena sam tog dana – izgovorila je i uprla desnim kažiprstom u krupnu tetoviranu podlakticu. Muškarac je pogledao devojku, ali se nije odmah oglasio.

 Nemoguće, pomislio sam. Mora da je slagala. Verovatnoća da se ovo desi je izuzetno mala. A i delovala je mlađe od mene. Iako sam, strogo uzevši, i ja želeo da slažem, moja laž bi bila sitna, gotovo zanemarljiva. Tričavih nekoliko sati. Njena se verovatno meri mesecima i godinama. Čak i da je zaista rođena tog dana neke druge godine – u šta ne verujem, jer i to bi već bilo previše slučajnosti – predugo je prošlo od istetoviranog datuma do njenog rođenja da bi joj to dalo za pravo da mi preotme glavnu ulogu.

– Tačno sam znala da si lav u horoskopu, kao i ja – kazala je starica.

– Mnogo mlađe izgledaš. Kako vreme leti... – rekla je žena čiji se klinac sada zabavljao time da kroz cevčicu duva vazduh u preostali sok i žubori.

Da sam umesto plavuše u beloj suknji i svetloljubičastoj majici ja počeo razgovor o istetoviranom datumu pomenuo bih, recimo, sličnu tetovažu na mišici nekog poznanika ili rođaka. Možda bih priču proširio i na punačku damu iz hamburškog bara ili na tuču oko pesme na džuboksu. Ovako, žudeo sam da saznam kada je plavuša zaista rođena, iako sam znao da je nepristojno da njenu izjavu podvrgavam sumnji.

– Ja sam rođen juče. Juče od baš tog dana.

– Zamislite – uskliknula je plavuša i okrenula se ka meni. – Mama mi je rekla da sam, zapravo, rođena kad i vi. Nešto pre ponoći, ali pošto je sat u porodilištu malo žurio u karton su upisali ovaj datum.

Skrenula je svu pažnju na sebe, nadigravši me klasičnim šah-matom. Ostalo je još da se oglasi vlasnik tetovaže.

– Tog dana sam  – počeo je, pa zastao zagledavši se plavuši u oči. – Podsetila si me na neko lepše vreme. Hvala ti – izgovorio je setno i zagonetno, a onda ustao i polako se udaljio ka hodniku. U mojoj podeli uloga zajednički zanos sigurno bi potrajao duže.

Žena desno od mene opet je opomenula klinca zbog nečega. Plavuša je iz torbe izvadila knjigu i počela da je čita. Samo je starica želela da nastavi razgovor.

– Dakle, i vi ste lav u horoskopu – kazala je. – Neverovatno, tri lava da se sretnu u bolnici. A šta ste u podznaku?

– Ne znam, zaista – odgovorio sam. – Izvinite.

Izvadio sam telefon i u kalendaru unazad došao do datuma rođenja. Bila je nedelja. Ubrzo su me prozvali.