Tajna prodavnice korneta

Dugo sam gotovo svaku vožnju bicikla koristio da prođem pored jedne prodavnice korneta. Zastao bih nakratko ispred nje i provirio u izlog ne silazeći s bicikla.

Na vratima se nalazilo obaveštenje o radnom vremenu: radnim danima od šest do četrnaest časova. Iako sam mnogo puta svratio tokom radnog vremena, vrata su uvek bila zaključana.

I starinski izlog je na prvi pogled odavao utisak da je prodavnica odavno zatvorena. Na tabli izbledeloj od sunca nazirao se deo natpisa o proizvodnji i prodaji korneta, kao i cena poslednja dva od tek nekoliko proizvoda u nizu. Korpica je koštala pet, a veliki kornet sedam dinara. Izlog je dodatnim staklom i belim zavesicama bio odvojen od untrašnjosti.

U izlogu je, međutim, svaki put stajalo i nešto što nikako ne ide uz zatvorenu prodavnicu korneta – papir sa odštampanom vremenskom prognozom za taj dan. Društvo mu je često pravio papir sa dugoročnom prognozom, a ponekad bi se tu našla i vremenska prognoza za neko mesto neobičnog naziva. Tek bih posle naknadnog prelistavanja geografskog atlasa ili pretraživanja na internetu saznao da je mahom reč o gradićima u Južnoj Americi.

Zabavljao sam se smišljajući najneverovatnija objašnjenja za pojavu koja, izgleda, nikoga drugog nije zanimala. Pregled vremenske prognoze u izlogu prodavnice korneta postao je uobičajeni ritual gotovo svake moje vožnje. Često sam sedao na bicikl samo da bih video za koje ću to udaljeno mesto da saznam vremenske prilike. Oduševljavala me je neupotrebljivost tog podatka.

Da prodavnica nije napuštena uveravao me je miris sveže pečenog testa koji se ponekad osećao. Nikada, međutim, nisam uhvatio trenutak kada neko stavlja papire sa vremenskom prognozom u izlog. Nekoliko puta sam došao u iskušenje da napravim zasedu pred izlogom, ali svaki put sam odustao, plašeći se, valjda, da će se ispostaviti da je posredi neki banalan razlog. S vremenom sam ubedio sebe da su pojedina objašnjenja izlišna i nastavio da dolazim biciklom i zavirujem u izlog.

Trajalo je tako godinama sve dok jedne novembarske večeri nisam video da je unutra upaljeno svetlo. Nekoliko trenutaka razmišljao sam šta da radim. Prevagnula je radoznalost, pa sam pokucao na vrata. Otvorio mi je prosed dežmekast muškarac u belom mantilu. Zaplahnuo me je slatkast miris tek pečenog testa.

– Izvoli – obratio mi se.

– Često prolazim ovuda... U izlogu vam je uvek vremenska prognoza, pa sam hteo da vas pitam...

– A to si ti. Primetio sam te.

– Najviše me, zapravo, kopka prognoza za ona mesta u Južnoj Americi.

Osmehnuo se.

– Ispričaću ti jednom, ali moraćeš da dođeš drugi put jer sad imam posla.

– Uvek deluje kao da je zatvoreno.

– Uglavnom koristimo ulaz iz dvorišta. Samo pokucaj jako, pošto sam najčešće iza... Sačekaj trenutak.

Ubrzo se vratio i pružio mi papirnu kesu punu sveže pečenih korneta.

– Pazi da ih ne skrcaš na biciklu.

I dalje sam navraćao da bacim pogled na prognozu u izlogu, ali nisam odmah ponovo pokucao na vrata. Neko vreme uživao sam u odlaganju zadovoljstva.

Onda sam jednog dana u izlogu naišao samo na prognozu od prekjuče za mesto Esquel. Ni kroz tri dana ništa se nije promenilo. Vremenska prognoza za gradić u Patagoniji u podnožju Anda stajala je naredna četiri i po meseca u izlogu. Svaki put sam kucao jako, ali niko mi nije otvorio. Posle pet meseci lokal je renoviran i na mestu prodavnice korneta otvorila se prodavnica zdrave hrane. Nisu imali pojma šta se desilo sa prethodnim vlasnikom.

Dobro sam zapamtio da je 17. decembra u Esquel-u sijalo sunce i bilo toplo.