Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži

Nije ništa neobično da bicikli nestane iz hodnika zgrade. Dešava se svakodnevno. Kod mene se, međutim, u hodniku zgrade pojavio jedan dobro očuvan svetloplavi desetobrzinac, kakvi su sedamdesetih i osamdesetih bili vrlo popularni. Ručice menjača na donjoj cevi rama, kožno sedište sa torbicom za alat, kožna traka sportskog volana, bokovi guma u krem boji, hromirani blatobrani, prednje svetlo i zadnja korpa...

U početku sam mislio da ga je nabavio neko od komšija. Pretpostavio sam da je Jovan s poslednjeg sprata. Osim njega i mene još samo Dubravka s prvog sprata redovno vozi bicikl, a njoj teško da bi odgovarao veliki muški ram. Nekoliko dana pošto sam prvi put primetio bicikl, sreo sam Jovana na stepeništu i rekao mu da mi se baš sviđa njegov novi bicikl i da bi trebalo da ga veže nečim. Zbunio se i kazao mi da je mislio da je bicikl moj. Žurio je na posao u tužilaštvo, pa nismo širili razgovor o tajanstvenom biciklu.

Naredna pretpostavka bila mi je da bicikl pripada Dubravkinom novom dečku. Konačno je prebolela Sašu i zaljubila se u nekoga s kim deli strast prema vožnji bicikla. Kada sam je sutradan sreo, ispostavilo se da i ovaj put grešim. Dubravka je takođe mislila da je bicikl moj. Jeste našla novog dečka, ali bicikl nije njegov.

Nije mi dugo trebalo da saznam da je maltene ceo komšiluk pretpostavljao da je bicikl moj. Zbunjivalo ih je moje propitivanje. Niko nije imao pojma čiji bi mogao da bude nezaključani svetloplavi desetobrzinac. A nisu se mnogo ni zanimali. Zainteresovao se samo čika Života iz prizemlja, major u penziji. Verovatno se pitao kako mu je promaklo tako nešto, pošto je bilo dobro poznato da dokone penzionerske dane često prekraćuje posmatranjem hodnika kroz špijunku.

I posle skoro tri nedelje svetloplavi bicikl i dalje je stajao u hodniku. Moje pretpostavke o tome kako se i zašto tu pojavio samo su se umnožavale i postajale sve neuverljivije. Poslednje dve-tri ličile su na jeftine krimi-priče.

U ramu bicikla kriju se dijamanti koje su opljačkali Dubravka i njen novi dečko. Čekaju pravi trenutak da pobegnu iz zemlje. Brojne nelogičnosti – na primer, da niko pri zdravoj pameti ne bi bicikl s dijamantima ostavio u hodniku – nisu me sprečavale da pustim mašti na volju. Ni naredna pretpostavka nije bila ništa uverljivija. Jovan noću vodi tajni život. Biciklom obilazi zlikovce koji su se izvukli na sudu i nemilosrdno ih kažnjava, isključivo hladnim oružjem. Tek je poslednja bila ludačka. Čika Života je cevi napunio eksplozivom. Čeka posetu visokog zvaničnika NATO-a. Želi da se osveti za smrt dobrog prijatelja koji je poginuo tokom bombardovanja 1999.

Posle oko mesec i po, biciklu su se ispumpale gume, a na lancu se pojavila rđa. Bilo mi je žao da propada, pa sam spustio bicikl u svoj podrum i sredio ga, u slučaju da zatreba Jovanu, Dubravki, čika Životi ili kome već. Podmazao sam lanac i sajle, podesio prednju kočnicu, napumpao gume...  Dok sam okretao bicikl naopako na sedište i volan, kako bih dotegao žice i ispravio prednji točak, iz kožne torbice ispod sedišta ispala je presavijena cedulja. Pisalo je: "Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži." Srećom pa nisam poznavao Pabla, inače bih se ozbiljno zabrinuo. Ubacio sam cedulju nazad u torbicu i vratio bicikl u hodnik. Smislio sam čitav niz novih pretpostavki, ništa manje sumanutih od prethodnih, o tome ko je i zašto ostavio bicikl u mom hodniku.

Tri dana kasnije bicikl je nestao iz hodnika zgrade. Niko nije primetio ništa sumnjivo. Čak ni čika Života, iako mi je u poverenju rekao da je dobar deo tog dana proveo motreći na hodnik kroz špijunku.