Gluvi telefoni i plavi bicikl poni

Priča o jednoj dogodovštini vratila mi se posle skoro dvadeset četiri godine...

Momiru se sviđala Sunčica. Danima je skupljao hrabrost i konačno joj prišao i pitao je da li želi da pođe s njim (tada se tako prilazilo devojčicama). Sunčica ga je odbila i Momir je rešio da joj se osveti tako što će da joj probuši gume na biciklu. Sunčica je četvrtkom uveče išla na časove klavira kod profesorke Zorke koja je živela u zgradi pored Momirove. Po lepom vremenu, Sunčica je na čas dolazila biciklom – ponikom koju su tada, maltene, svi imali. Njena je bila plava. Ostavljala ju je u hodniku zgrade zajedno s ostalim biciklima. Jednog toplog prolećnog četvrtka Momir je odvrnuo osigurač za rasvetu u hodniku zgrade profesorke Zorke. Sačekao je da Sunčica dođe na čas. Dok je ona uvežbavala Šopenov nokturno, on joj je probušio gume. Pozvao je, u međuvremenu, nas nekoliko da navratimo do njega i s terase posvedočimo osvetnički trijumf. Rekao nam je da ne samo da je probušio gume već je bicikl vezao lancem i katancem za susedni. Kroz petnaestak minuta Sunčica je izgurala svoju plavu poniku, sela na nju i krenula kući. Mi smo prsnuli u smeh, a Momir je počeo da psuje.

Nepune dvadeset četiri godine kasnije, slušam sličnu priču. Sve se, navodno, dešava pre petnaestak godina. Protagonisti su neznatno stariji. Momir je, u međuvremenu, postao Luka. Prek je i povremeno nasilan, ali ima dobro srce; budući mašinski inženjer. Sunčica se sada zove Vanja. Nije išla na časove klavira nego na balet. Zaplet je varijacija na temu; momak je probao da osvoji devojku, ona ga je otkačila, pa je rešio da joj se osveti. S tim što je čitav plan osvete u novoj verziji na granici uverljivosti. Luka se, zlo i naopako, nije zadovoljio samo time da probuši gume već je poneo brdo alata (čak i mali brener) i potpuno demolirao bicikl. Rastavio ga je do najsitnijih delova koje je skupio na gomilu na koju je ostavio kovertu s pisanom porukom: "Osveta je moja i ja ću je vratiti". Nova verzija ne završava se, međutim, kada Vanja seda na svoj bicikl i odlazi, već postoji i mali dodatak o osobi čiji je bicikl greškom stradao. Reč je o Vuletu, lokalnom zgubidanu, zagovorniku teorija zavere i sitnom dileru trave koji je poruku shvatio lično. Ubrzo se odselio u Kanadu, gde je postao...

Ovde sam prekinuo svog sagovornika, koga, inače, nisam poznavao odranije. Našli smo se na večeri kod zajedničkog prijatelja. Kazao sam mu da je priča sasvim dobra i zaokružena i bez tog dodatka, te da se njime nepotrebno kvari uverljivost i razvodnjava suština. Preporučio sam mu i da izbaci pisanu poruku, pošto je pretenciozna. Uopšte me nije razumeo. A i kako bi? Uveravao me je da se zbilo upravo kako je rekao i da mu je sve ispričala sestra njegovog najboljeg prijatelja, koja je, kao, neko vreme radila s Lukom. Odustao sam od daljeg objašnjavanja, ponovio mu da je priča bolja i lepša bez Vuleta i ustao da odem po piće. U kuhinji sam uzeo pivo iz frižidera i neko vreme razmišljao o svemu. Pokušavao sam da dokučim put koji je priča prevalila tokom više od dve decenije. Promenilo se gotovo sve osim okosnice radnje. Pošto sam se vratio za sto, pitao sam svog novog poznanika, koji je bicikl vozila Vanja. Plavi poni, odgovorio mi je. Dobro je, pomislio sam, bar je nešto ostalo isto.