Smak sveta

 "Zašto ti voziš bicikl?" pita me tršavi klinac od pet godina. Ne sećam se da mi je neko dosad postavio to pitanje. Umeju deca prostodušno da bubnu nešto i da pogode suštinu.

Ruku na srce, uopšte mi se ne čavrlja sa petogodišnjim sinom moje bivše simpatije. Radije bih da nastavim razgovor sa svojim vršnjacima, ali klinac je čuo da volim da vozim bicikl i sad se okomio na mene. Pokušavam da ga otkačim, kažem mu da ću posle da mu objasnim. On, međutim, ponavlja pitanje. Vidi mu se u pogledu da neće odustati lako. Vidi se i da ima majčine plave oči. U pomoć mi priskače ona, izvinjava mi se i odvodi klinca u sobu da se igra sa ostalom decom. Ali znam, vratiće se mali Demijan da me muči nezgodnim pitanjem. Pogodio je pravo mesto. Umesto da ćaskam s prijateljima, ja razmišljam šta ću da mu odgovorim.

Prvo mi pada na pamet da mu kažem: zato što mi je lepo dok vozim bicikl, ali to nije nikakav odgovor, čak ni za klinca od pet godina.

Ako kažem da vozim bicikl da bih potisnuo svakodnevne probleme, ispašće kao da mi je to neka vrsta terapije, što nije tačno. Dobro, možda jednim malecnim delom jeste. Ali sve i da je tako, zašto sin moje bivše simpatije mora da sluša o mojim problemima.

Zlo i naopako da mu pričam o zdravlju ili o očuvanju životne sredine. Delovaću kao neki dosadan učitelj ili vaspitač. Njih će se barem naslušati u životu. Uostalom, ima roditelje, pa neka ga oni gnjave o tome.

Verovatno su mu još neshvatljivi principi izazova, zadovoljstva zbog uloženog napora i nadmetanja sa samim sobom.

Budem li pomenuo osećanje slobode ili bezuzročnu radost, samo ću da ga zbunim.

 Pogrešno bi bilo i da sve prikažem kao radost zbog igre. To će mu, razume se, biti jasno, ali ću ja izgledati kao oni kreteni koji pokušavaju da podiđu deci, spuštajući se na njihov nivo. Takvi matorci su me najviše nervirali kad sam bio mali.

Podsećanje na detinjstvo priziva, međutim, i jedan događaj kada sam imao godina otprilike koliko i sin moje bivše simpatije. Tri godine stariji Gaša rekao mi je da se približava smak sveta. Kao glavni dokaz doneo je luksuzno opremljenu enciklopediju na engleskom jeziku i pokazao mi ilustraciju velike eksplozije. Bespogovorno sam mu poverovao i strepeo narednih nekoliko dana. Nisam mislio na smak sveta samo dok sam vozio bicikl. Eto, to ću da odgovorim sinu bivše simpatije ako me opet pita zašto vozim bicikl.

Kao što sam i pretpostavio, tršavi klinac mi prilazi kroz oko pola sata i ponavlja pitanje. Samo što sam sada spreman. Odgovaram mu: "Bliži se smak sveta, a kad vozim bicikl zaboravim na to."

Gleda me i trepće zbunjeno. Verovatno mi ne veruje ili mu nije jasan pojam smaka sveta. Deca su danas drugačija. A onda shvatam u čemu je reč, pa ga pitam: "Je l' ti umeš da voziš bicikl?" Ha, znam i ja da nađem pravo mesto i postavim nezgodno pitanje.

Odmahuje glavom i kaže: "Hoćeš li da me naučiš?"

Opet sam zatečen. Pa ovo mu je još nezgodnije pitanje nego prethodno. Brinem se da me ne upita još nešto. Bio sam u pravu, pravi mali Demijan. Tako mi i treba kad pominjem smak sveta. Gde je sad bivša simpatija da mi opet pritekne u pomoć i odvede klinca u sobu.